Kolike su sanse da novi americki "Marsalov plan" zakaci i preostalu Jugoslaviju

I danas, nazalost - kad SAD uz sadejstvo Zapadne Evrope najavljuju revidirani "Marsalov plan" za onaj deo naseg kontinenta koji je do pre neku godinu pripadao svetu socijalisticke zajednice - ono sto je preostalo od Jugoslavije na najboljem je putu da ostane bez ocekivane transfuzije medjunarodne zajednice. Sadasnja situacija je, medjutim, u poredjenju sa onom od pre pola veka apsolutno tragicna: pomenuta siva zona svedena je sada samo na Srbiju i Crnu Goru, dok je sva ona Centralna, Istocna i ostala Evropa na putu da uhvati ovaj voz spasa i ostavi nas same u nasem tunelu.

Slobodan Pavlovic
dopisnik "Nase Borbe" iz Vasingtona

Kad je ono, pre 50 godina, Amerika pocela da dize na noge ratom opustosenu Evropu, tadasnja FNR Jugoslavija ispala je sa spiska 16 zemalja kojima je u periodu 1949-53. "Marsalovim planom" ubrizgana pomoc od 13 milijardi dolara (u danasnjem novcu - 88 milijardi dolara). Uprkos prethodnom istorijskom "Ne" Staljinu, Titovoj komunistickoj vlasti Vasington nije verovao u tolikoj meri da bi joj se bacio pojas za spasavanje i time izvukla iz sive zone evropskog Istoka protiv koje se ulazilo u hladni rat.

I danas, nazalost - kad SAD uz sadejstvo Zapadne Evrope najavljuju revidirani "Marsalov plan" za onaj deo naseg kontinenta koji je do pre neku godinu pripadao svetu socijalisticke zajednice - ono sto je preostalo od Jugoslavije na najboljem je putu da ostane bez ocekivane transfuzije medjunarodne zajednice. Sadasnja situacija je, medjutim, u poredjenju sa onom od pre pola veka apsolutno tragicna: pomenuta siva zona svedena je sada samo na Srbiju i Crnu Goru, dok je sva ona Centralna, Istocna i ostala Evropa na putu da uhvati ovaj voz spasa i ostavi nas same u nasem tunelu.

Zasto je to tako i koji ce sve politicki razlozi to prouzrokovati - dobro je poznato i to nece biti tema ovog vasingtonskog raporta. Jer, problem je u ovom nasem slucaju mnogo siri i slozeniji i on ne pocinje niti se zavrsava pred "spoljnim zidom" sankcija koji SAD i EU drze prema SRJ.

"Mnogo toga promenilo se u proteklih sest godina. Ne samo u Jugoslaviji, vec i sirom Istocne Evrope. U postkomunistickoj eri, strani investitori za zajednicka ulaganja sa drzavnim preduzecima. Osnovno je zbog toga sprovesti ozbiljni program privatizacije da bi se privukle strane investicije", upozorio je u utorak Milan Panic u Njujorku gostujuce ucesnike sastanka Americko- jugoslovenskog saveta za ekonomske odnos, saljuci preko njih poruku u Beograd (tamo gde treba) da je za uspeh tog programa presudno ne kako ce taj zvucati prilikom prezentacije, vec kako ce se sprovoditi i administrirati.

Panic je na ovom skupu istupao u svojstvu jakog americkog biznismena, mada je u pojedinim trenucima zvucao i kao bivsi i, eventualno, buduci srpski predsednicki kandidat. Posebno onda kad je pozivao na politicku, socijalnu, finansijsku i pravnu stabilnost u Jugoslaviji, preporucivao da se u priremi programa privatizacije koriste pozitivna iskustva Poljaka, Rusa, Madjara i Ceha i upozoravao da taj dokument (cijim se nacrtom u poslednje vreme uveliko mase u Beogradu) "bude ozbiljan i posten program, a ne varka kojom ce se sredstva za proizvodnju zadrzati u rukama politickih lojalista".

Panic je u Njujorku javno izrazio strahovanje da se program privatizacije, kojim se u poslednje vreme uveliko mase u Beogradu, ne pretvori u "recept za produzenu ekonomsku katastrofu". Osnovu za ovu skepsu dao mu, je pored ostalog, i sastav jugoslovenske delegacije na njujorskom skupu koju su sacinjavali "pojedinci koji rukovode vladinim programima i drzavnim preduzecima" i kojima je - kako je konstatovao u svom istupanju - "verovatno tesko da razumeju sta znaci odgovarati za investicione odluke koje moraju da se brane pred partnerima i akcionarima na osnovi zarade ili gubitka".

Predsednik ICN znao je vrlo dobro sta, kome i zbog cega je sve rekao ovo sto je rekao u Njujorku. Na tu temu, uostalom - ovih dana kad se na obema stranama Atlantika uveliko govori o promociji novog "trzisnog Marsalovog plana" - slicno se izjasnjavaju i mnogi drugi predstavnici velikog americkog biznisa.

"Posle kolapsa komunizma, 1989, zapadne kompanije, banke i investitori poceli su da otkrivaju Istocnu Evropu" - kaze na tu temu Endrju Spark, potpredsednik Prve bostonske banke. "Ali SAD i ostale vodece zapadne zemlje rvale su se u to vreme sa svojim enormnim budzetskim deficitima i globalnom recesijom, tako da nije bilo ni pomena o nekoj novoj inicijativi za blanko potpisivanje cekovne knjizice zemljama propalog socijalizma. Istovremeno, imajuci u vidu pustos koju je na tom podrucju ostavila poluvekovna komandna ekonomija, na Zapadu se doslo do zakljucka da je Centralnoj i Istocnoj Evropi potreban, pre svega, izuzetan unutrasnji napor za prestruktuiranjem, pre nego sto dodje do ubrizgavanja znacajne eksterne pomoci, koja bi, u protivnom, demobilisala nosioce te inicijative i, verovatno, zaustavila taj neophodni proces".

MMF, Svetska banka i ostale slicne medjunarodne institucije isle su tu korak ispred ostalih. SAD su, recimo, od 1990. godine pomogle Istocnu Evropu sa samo 2,7 milijardi dolara, dok je pre pola veka, za cetiri godine "Marsalovog plana", preko Atlantika otisla pomoc u vrednosti od danasnjih 88 milijardi dolara.

Tadasnja vasingtonska vizija, medjutim, nije se ni pokazala neophodnom u sadasnjoj operaciji spasavanja one druge polovine evropskog kontinenta: manje grandiozan ali neuporedivo pragmaticniji, tekuci pristup SAD, EU, Japana i ostalih pociva prevashodno na elementima koji su otvorili vrata uspeha onom planu od pre pola veka - otvaranju trzista i stvaranju povoljne klime za privatne investicije.

Velike americke korporacije pocele su uveliko da ulazu u zemlje nekadasnjeg socijalistickog bloka. Zapadna Evropa bila je na startu u tome nesto uzdrzanija, a zatim su i jedni i drugi poceli da se otvaraju za proizvode sa tog podrucja (uz sve moguce pratece preferencijale), omogucujuci time siromasnim evropskim rodjacima da se, koliko-toliko, domognu preko potrebnih deviza. Medjunarodne finansijske institucije, sa svoje strane, krenule sa znacajnim zajmovima i visestruko uvecanom tehnickom pomoci, sto je, sve zajedno, predstavljalo spasonosnu podrsku platnom bilansu onih bivsih socijalistickih zemalja koje su se posle rusenja Berlinskog zida upustile u rizik radikalnih ekonomskih reformi. Na scenu je potom stupila i Evropska banka za obnovu i razvoj, pokrenuta sa konkretnim zaduzenjem da podstakne privatne investicije u podrucju u kojem je pola veka pre toga svaka takva inicijativa bila zakonom zabranjena.

Ovaj proces, medjutim, nije isao ni lako, ni brzo. Madjarska i Poljska - kako ovih dana ukazuju americki analiticari - prednjacile su u toj istocnoevropskoj koloni, pri cemu je bilo evidentno da je zamah i uspeh procesa tranzicije kod svih zavisio od stepena realizovanih institucionalnih i pravnih reformi, ukljucujuci tu ubrzanu privatizaciju i uspostavljanje pratecih finansijskih trzista.

Jedni su daleko odmakli, drugi nesto manje - a neki se (nema potrebe da ih imenujemo) i dalje premisljaju da li da zagaze u tu hladnu vodu. A, upravo njima, tim trecima iz zone evropskog sumraka, obratio se Milan Panic (u svojstvu drzavnika i Amerike i Jugoslavije i biznismena "duboko ukljucenog u ekonomiju obeju zemalja"), u utorak u Njujorku, svojom porukom da slobodne trgovine i napretka nece biti bez neodloznog i doslednog sprovodjenja programa privatizacije, kao i upozorenjem da nema tog ozbiljnog inostranog investitora koji ce uci u sivu balkansku zonu ukoliko nije siguran da milioni njegovih akcionara nece biti izlozeni riziku nestabilne i arbitrarne poslovne atmosfere.

"Jugoslavija mora da shvati da se bori za strane invesaticije u okviru dinamicne globalne ekonomije. U vecini slucajeva, vi se takmicite ne samo sa susedima vec i sa celim svetom. Vecina investitora moze da ode bilo gde - tamo gde su troskovi i rizici najmanji i gde je najveca potencijalna mogucnost za oplodjenje investicija. Oni vam nece doci u Jugoslaviju samo zato sto imate divnu prirodu i topao i gostoljubiv narod. Oni mogu to da urade kao turisti, ali kao prevejani biznismeni, izlozeni pritisku da ostvare zaradu, oni ce otici tamo gde ih upucuju njihove pazljive analize", rekao je Panic tom prilikom, pozivajuci istovremeno vlasti u Beogradu da, postepenim ispunjavanjem poznatih trazenih uslova, pocnu da se oslobadjaju svog stravicnog hendikepa u vidu spoljnog zida medjunarodnih sankcija.

...To sa tim spoljnim zidom ostavimo, medjutim, za neku drugu priliku. Na to se, uostalom, nece dugo cekati: Medlin Olbrajt zbog toga dolazi danas u Beograd.