Kako doci do svetskih investicija

Ostaje utisak da je Beograd ponovo "zatecen" sklapanjem "novog svetskog partnerstva" u Parizu i da gaji veliki pijetet prema moskovskoj mrzovolji spram onoga sto je Jeljcin bio prinudjen da potpise. Kao da neko gaji nadu da ce, poput Josipa Broza u vreme Marsalovog plana, moci da bude korisnik novog americkog "evropskog prodora" na istok, a da to nece morati javno da prizna i politicki plati

Dimitrije Boarov

Tesko je proceniti da li je jugoslovensko vodjstvo, zajedno s domacim javnim mnjenjem, u punoj meri shvatilo da je u Parizu, 27. maja 1997. godine, nakon potpisivanja sporazuma NATO-Rusija, ozvanicen jedan novi dalekosezni raspored svetske moci i koliko ce "novo partnerstvo za bezbednost u Evropi" izmedju SAD, Zapadne Evrope i Rusije imati ozbiljne posledice na dugorocni razvoj prilika u postsocijalistickim zemljama Istocne Evrope, pa i na sudbinu SR Jugoslavije.

Mada se nominalno radi o sporazumu kojim jedna prevashodno vojna alijansa na celu sa Sjedinjenim Drzavama uredjuje sa Rusijom kontinentalna bezbednosna pitanja, moze se jednostavno reci da je zapravo rec o dokumentu koji bivse evropske socijalisticke zemlje reintegrise u Evropu - posle hladnog rata. Na principima slicnim onima od pre pola veka, kada je pod lozinkom Marsalovog plana, 1947. godine, Amerika otpocela obnovu i integrisanje Zapadne Evrope - posle Drugog svetskog rata. Otuda nije nimalo slucajno da je americki predsednik Bil Klinton posetu Evropi, povodom potpisivanja "Pariskog partnerstva", tokom evropsko-americkog samita u Hagu, zacinio podsecanjem na Marsalov plan od pre 50 godina.

Ako pogled suzimo na ekonomski efekat "novog partnerstva" i njegovu sustinu izrazimo pojednostavljeno - onda mozemo reci da americki investitori dobro razlikuju ulaganja u zemlje u okrilju NATO-a, to jest pod zastitom i kontrolom americkog oruzja - i one druge. Posto su i dan danas glavni svetski "strategijski investitori" americke multinacionalne kompanije (sto vrlo lepo ilustruje cinjenica da su upravo te kompanije i u prvoj fazi istocnoevropske tranzicije u ukupno pokrenutim ulaganjima na Istoku Evrope od 118 milijardi dolara bile nosioci bukvalno svih pojedinacnih poduhvata vecih od 50 miliona dolara), onda nije tesko pretpostaviti da ce sporazum NATO-Rusija pokrenuti i niz novih americkih krupnih ulaganja na istoku i jugu Starog kontinenta. Poljska, Ceska, Slovacka, Madjarska, Slovenija i druge postsocijalisticke drzave ne pisu molbe za NATO samo zato da bi se definitivno obezbedile od nekakvog povratka levice u zidine Kremlja, vec sigurno misle i na ogromnu "pokretljivu moc" americkog kapitala - bez obzira sto je vreme Marsalovog plana i njegovih ondasnjih 12-13 milijardi dolara pomoci razrusenoj Evropi daleko za nama. Ako je ta pomoc (koju navodno treba mnoziti sa osam ili devet, a mnogi strucnjaci misle i sa mnogo vise, da bi se danas razumela njena finansijska dimenzija) "ozivela" Zapadnu Evropu sa ekonomskim dobrima danas vrednim stotinak milijardi dolara - a isto toliko sada jos nije dovoljno da se stabilizuju nekada relativno razvijene istocnoevropske zemlje - to znaci da su vremena teza i da je zaostajanje postsocijalistickog sveta ozbiljnije. Da vidimo kako stoje jugoslovenske karte u kontekstu ovih evropskih i globalnih okolnosti.

(Ne)moguce ponavljanje istorije

Zvanicno, Josip Broz Tito je odbio Marsalov plan jer Jugoslavija nije ucestvovala na Pariskoj konferenciji, pa zbog toga ne moze prihvatiti onaj plan u cijoj izradi nije ucestvovala. U propagandi odbijanje je obrazlozeno opasnoscu od stranog mesanja u unutrasnje poslove. Tito nije hteo da ga formalno prihvati ni posle IB rezolucije 1948. godine, cak ni kada je preko odbrambenog Bledskog pakta (sa Grckom i Turskom) dobio americku vojnu zastitu od Rusa. U stvari, Jugoslavija je prakticno bila neformalni korisnik Marsalovog plana - i u tom smislu istorija se zasad ne ponavlja - sto aktuelne prilike cini veoma teskim. O cemu se radi?

Odmah posle Staljinove blokade 1948. godine Jugoslavija je pocela da dobija dosta znacajnu besplatnu pomoc ili jeftine kredite, najvise iz SAD. Izmedju 1949. i 1955. godine Jugoslavija je primila pomoc od 500 miliona dolara (dakle vise nego sto su po Marsalovom planu dobile Austrija, Grcka, Belgija i niz drugih zemalja, a samo upola manje od SR Nemacke ili Italije). Ukupno je u ovom razdoblju u zemlju uslo stranog kapitala u iznosu od 1,8 milijardi tadasnjih dolara. Ako ovu cifru pomnozimo sa osam (zbog spomenutog pribliznog ujednacavanja monetarne dimenzije), ispada da bi danasnja cela bivsa Jugoslavija, po nekom novom hipotetickom Marsalovom planu, u narednih sedam godina dobila oko 15 milijardi dolara pomoci i kredita. Mozda ce dobiti i vise - nezgoda je u tome sto su Slovenija, Hrvatska, BiH i Makedonija mnogo blize toj mogucnosti od Srbije i Crne Gore, to jest SR Jugoslavije.

Pre sedam-osam godina, u medju ekonomistima dosta poznatoj polemici izmedju Nikole Cobeljica i Koste Mihailovica, na jednoj i Ljubomira Madzara, na drugoj strani (kasnije mu se pridruzio Bosko Mijatovic), povodom toga kako je Jugoslavija izmedju 1952. i 1965. godine ostvarivala visoku stopu rasta, da li zbog planske upotrebe domace akumulacije ili zbog priliva strane akumulacije - ostao je utisak da su bili jaci Madzarovi argumenti - da ova zemlja nikad nije mogla bez dotoka stranog kapitala i da je "jugoslovensko cudo" stvoreno na stotinak milijardi dolara stranih ulaganja.

To shvatanje, koje je naglo pocelo da se siri u vreme krize "samoupravnog socijalizma" i "Titove Jugoslavije", osamdesetih godina, zvanicna srpska propaganda potisnula je tokom jugoslovenskog rata i svetskih sankcija i hvalila se (i jos se unazad hvali) "prezivljavanjem" bez stranog kapitala. Sada se stvari menjaju, pod pritiskom sve dublje krize. U tom pravcu, zapravo, ovih dana se zapaza totalni zaokret.

Prizivanje stranog kapitala

Cak i nekadasnji promoter JUL-a, a sada simpatizer socijaldemokratije, Bogoljub Karic, cije su firme (banka, telekomunukacije, prodaja gradjevinske radne snage, proizvodnja menadzera, informacija i motika) poslednjih desetak godina bile glavni izvoznici jugoslovenskog kapitala u Rusiju, bivse sovjetske republike, na Kipar, u London i u Kanadu - sada, umesto povratka naseg izvezenog, obecavaju dovodjenje tudjeg stranog kapitala u Jugoslaviju. I to iz Amerike.

U ovoj trci trenutno su najgore pozicije stranaka koje su u okviru koalicije "Zajedno" dobile lokalne izbore u gradovima Srbije i koje su bile na dobrom putu da steknu ugled politicke grupacije kojoj bi Zapad odobrio kredite - kad dodje na vlast. No, kao sto je poznato, ta grupacija je u velikoj unutrasnjoj svadji i sada njeni lideri vise razmisljaju o investitorima njihove zasebne izborne kampanje nego o investitorima u privredu Srbije.

Bez obzira sto sva ova srpska i jugoslovenska nastojanja predstavljaju indikacije zaokreta u politici unutrasnjeg i spoljnog prilagodjavanja novim svetskim okolnostima, ipak ostaje utisak da je Beograd ponovo "zatecen" sklapanjem "novog svetskog partnerstva" u Parizu i da gaji veliki pijetet prema moskovskoj mrzovolji spram onoga sto je Jeljcin bio prinudjen da potpise. Kao da neko gaji nadu da ce, poput Josipa Broza u vreme Marsalovog plana, moci da bude korisnik novog americkog "evropskog prodora" na istok, a da to nece morati javno da prizna i politicki plati.