Pismo iz Beograda

Pise: Gorcin Stojanovic

Cudite se mojoj skepsi, dragi gospodine, iznosite sumnju u pogledu njene utemeljenosti u ovom okruzenju? Hocete dokaze, cinjenice, potvrde? Hteli biste pouzdano svedocanstvo, kazete da je moje pisanje "defetizam bez pokrica". Spremni ste, velite, da se suprotstavite ovim izlivima melanholije svim silama vaseg intelektualnog i emotivnog bica koje nece na ovaj zalobni ton (Trauerton) mojih pisama. No, izvolite.

Izvolite me ubediti kako nemam pravo na svoju jutarnju skepsu koju nekako rastvorim u serbetu dana, a koja me opet pohodi u predvecerje, ali tada u vidu slatkaste melanholije, sasvim neproduktivne, priznajem. Jeste, ona je posledica neumerenog citanja Siorana, ali i Aristofana. Od Siorana se moze preuzeti poneki ton ili izvestan opsti utisak, a od Aristofana ona temeljna skepsa prema svakom utopijskom pregnucu, prema svakom Slobodnom Pothvatu (free enterprise) utemeljenom u viziji. U ovdasnjem odsustvu svake vizije, politicke ili humanisticke, aristofanovska konzervativna skepsa cita se kao opis, slika stanja pre nego zajedljiva kritika. Aristofanov "Kukumaglajgrad" iz "Ptica" u kojem Pistatairos i Euelpides hoce realizovati svoju Utopiju - nije li to ovaj grad, nije li to slika ovog Meduzinog splava sto pluta priobaljem Panonske nizije, nespreman da se suoci sa dalekim svetlima drugih obala, sve jednako zudeci ih? Kod Aristofana se pticiji svet, sto ga dvojica junaka pohode u ceznji za vizijom bolje i drugacije Atine, premece u distopijski opozit, sliku sloma utopije, lisen iluzija i posve obican u svojoj svakodnevnoj surovosti. Pa zar ova nasa olupina nije posledica takvog brodoloma? (Uostalom, mozda bi valjalo zahvaliti se Svevisnjem - ako i On nije tek utopijska projekcija? - sto smo se ovako jeftino provukli: zamislite samo metaforu Titanika ili, cini mi se primerenije, Luzitanije!)

Cujem taj prigovor, priznajem da ste donekle u pravu: brodolomnici uistinu imaju pravo na nadu, gresnici se mogu nadati iskupljenju. No, to nece umeksati tvrde ivice (hard edge) slike Pada. A pred padom se valja prikloniti. Biti skroman, prihvatiti cinjenice. Mozemo se mi sokoliti koliko hocemo, necemo se vise "cerati", ta je stvar zavrsena. Hvala Onom u kojeg sumnjam. Necemo se "cerati", sta ima da se "ceramo", "docerali" smo do Posle Kraja, "doceralo" nas, koji to nismo hteli i koji se nismo "cerali", zajedno sa vama kojima to bese zastavom, pa smo eto, i ne htevsi, postali "mi". Ne mozemo se, dakle, mi izboriti ni sa nasim sopstvenim "ceranjem" nego kevcemo i zavijamo, mucimo se u zudnji za Drugim, sve odbijajuci Drugog u isti mah, raspeti izmedju htenja i mogucnosti, izmedju realnosti i nadanja, izmedju secanja na bolju proslost i ceznje za ponovnim sjajem, imamo mi nase "ceranje". A vi sto biste se "cerali", vi se "cerajte", nemojte samo nas "cerati" na to vase "ceranje", kao sto ste do sad naucili. Jer: niste se vi "cerali", vi ste samo bili nazocni kod "ceranja", vi ste pripomagali, podvodili, makroisali, a sve u ime Vizije koju niste imali, nego ste se pretvarali da je imate; i dobro je sto je niste imali, jer da jeste, kao sto niste, "cerali" bi nas da verujemo u tu vasu slicicu iz maste. Ovako ste se samo hrabrili, busali, lupali krilima o bok, kao kikirezi, a "ceranje" vas proslo, cim je "priceralo". "Cerajte" se, dakle, tamo odakle ste dosli, sa tim vasim provincijalnizmima od kojih bi da napravite ozbiljnu misao.

Ne odnosi se ovo na vas, dragi gospodine, ako se niste prepoznali. Ako jeste, onda se to vas i tice. Nemojte pomisliti da je moja melanholija zal za necim. Ne, ona je cista u svojoj apstrakciji, zalim samo za potrosenim zivotima. Samo sam vam hteo objasniti korene moje skepse, literarne i druge korene, dobri gospodine, nemajte brige, ja vas necu ubedjivati, imajte vi samo pravo na svoju nadu, ne odricem to. Samo izrazavam sumnju.