Dnevnik

Meni je sesti put, od januara 1994, da stojim u protestnom skupu, na ovom mestu. U zgradi niko od prozvanih... Biti u strajku je avantura u nepoznato, tokom koje nista nije sigurno. Najpribliznije poredjenje je (ruzno) sa kulom od karata; pogreska je moguca i u poslednjem cinu prestanka strajka

Pise: Dr Stevan Djordjevic

Nedelja

Srecna je zemlja gde ljudi uspevaju u ostvarenju svojih prava finim manirima - kod nas, "zaboravnu" Vladu na njen dug prema zdravstvenim radnicima moramo da "podsecamo" strajkom.

Rekapituliram:

Strajk smo poceli "finim manirima", ali do postavljenog roka za kompromis nije ispunjeno dato obecanje.

Odziv pozivu na strajk bio je daleko veci nego prosle godine. Medijska zastupljenost je bolja nego prosle godine. Istovremeno, sa raznih strana, iz razlicitih razloga, osporavaju strajk kroz forme sumnji u vodjstvo strajka.

Na sindikalnom skupu, pred zgradom Vlade Srbije, osim povika protiv Vlade bilo je i protiv Sindikata, sto nisam mogao da prihvatim ni pred samim sobom. Od jedne ucesnice skupa doziveo sam veliku neprijatnost: pljuvala me je pred novinarima, sto je i objavljeno u stampi. Ovo sam racionalizovao tako sto sam pomislio da je dobro sto me tada nije video sin, osamnaestogodisnjak.

Vikend se u strajku dozivi kao vece olaksanje nego sto je to posle radne nedelje. Meni je bio jos dragoceniji jer sam neposredno posle protesta bio dezuran u Urgentnom centru, ali i zbog teske promuklosti.

Uprkos tome, prihvatio sam pozive za ucesce u TV-emisijama, posto treba iskoristiti svaku mogucnost povecanja interesovanja medija za nas strajk. U "Gravitaciji" na BK ucestvovao i kolega Ivanovic iz klinike ANLAVE. Vladala je prijatna, cak prijateljska atmosfera, pa nije bilo ni ocekivanog varnicenja izmedju privatnog i drzavnog doktora. Ocena mojih prijatelja: sve je bilo "kako treba".

Danas je od podneva u "Zezdara-Teatru" snimana emisija Studija B "TV- teatar", s temom: "Ima li leka za zdravstvo?" Emisija je zamisljena kao suocenje zvanicnika Ministarstva za zdravlje s predsednikom Glavnog strajkackog odbora, ali niko "s druge strane" nije prihvatio poziv. Tako su sva cetvorica ucesnika zastupala istu stranu, protiv Vlade: nas trojica lekara-specijalista i ucesnika strajka, cetvrti lekar-specijalista i opozicioni funkcioner u Beogradu resorno zaduzen za zdravstvo. Jedina korist po mene bi bila sto je kolega Roncevic javno opovrgao svoje ranije izrecene sumnje u ovaj sindikat. U publici su bili uglavnom sindikalci-strajkbreheri i oni koji osporavaju vodjstvo strjaka, i ja sam bio njihova jedina meta napada. Posle uvodnih pitanja i odgovora, moji kriticari su se docepali mikrofona i zacas su uloge bile zamenjene - oni su bili voditelji i gosti emisije, a mi na bini publika. Ono sto je receno ne moze se popraviti, ali da kazem:

vidjao sam i ranije bezobzirnost na TV, ali je drugacije kada si sam meta nasrtaja, jer je potrebno istovremeno cuti, shvatiti, osetiti i reagovati;

odlucio sam da se drzim iznad sukoba, da se prljav (sindikalni) ves ne pere pred javnoscu, koja nije upucena u predistoriju i sustinu ovog sukoba;

cilj mi je da se nikako ne prikazuje eventualna slabost nase organizacije.

Meni najblize osobe (rodjaci i prijatelji izvan sindikalnog kruga) prigovorile su mi sto nisam demantovao licne nasrtaje, ali i sto sam delovao onako indisponirano. Zbog promuklosti i umora od prethodnih dana.

Ponedeljak

Utorak

Na skupu me je jedna koleginica poimenicno nazvala krivcem za sadasnje kasnjenje isplata pa sam imao repliku na kraju. Posle sam razgovarao s tom koleginicom u zelji da otklonimo nesporazum, koji pociva na njenoj neinformisanosti zbog jos nezadovoljavajucih sindikalnih veza. Rastali smo se sa uzajamnim uvazavanjem. U Kragujevcu smo se pozdravili kao prijatelji.

Zatim smo imali duge i meni prijatne razgovore s kolegama, koji su mi potvrdili da smo bili u pravu kada smo se odlucili na ovu akciju. Kolega Boskovic, sindikalni lider Doma zdravlja Nis, objasnio mi je u cemu gresim kada se obracam javnosti. Postalo mi je jasno da moj recnik moze da posluzi u razgovoru s politicarima u Vladi i u Sindikatu, ali ga sindikalno clanstvo razume kao "govor Vlade", zbog njegove apstraktnosti i - ne prihvata ga.

Sreda

Skupili smo se u Kragujevcu ponovo iz citave Srbije, tako da je nasa brojnost bila zlurado komentarisana. "U Kragujevcu - bez Kragujevcana!"

Tamo se najvise postavilo pitanje nase etike i Srpskog lekarskog drustva; narocito njegovog Etickog komiteta. Moze li se iznad licnih interesa staviti interes pacijenata? Ako se tako tumaci Hipokratova zakletva, moze li se tako i sa interesima onih koji zavise od lekara, njegovih saradnika i porodice? Kisa je pretila, ali je ponovo obisla Kragujevac.

Bili smo u Studiju TV-Kragujevac. Snimali su specijalnu emisiju o nama. Oskudne tehnicke mogucnosti i los komfor u studiju su zanemareni pred imperesivnim entuzijazmom, profesionalnoscu i ljubaznoscu mladih ljudi koje smo tamo sretali. Ni reflektori nam nisu bili tako vruci.

Cetvrtak

Posle smo jos ostali na snaznom vetru, pre odlaska u Beograd izasli smo na Petrovaradinsku tvrdjavu. Tek je tamo duvalo i mi smo se osetili tako snazni i tako laki, da bismo poleteli.

Petak

Na samom pocetku skupa sam se sreo sa svojom licnom pljuvacicom i s cudjenjem konstatovao da nemam nikakvu negativnu emociju. Jos cudnije mi je sto se i ona prema meni ponasala sa simpatijama.

Na skupu je atmosfera bila bitno drugacija nego nedelju dana ranije. Bilo je svecanije i mirnije, cesto i unisono, s vise resenosti. Govorio sam posle zvanicnika Roncevica (koji nije propustio priliku za "filipiku" protiv Vlade i vlasti) i emotivca Toleta (koji je u nastupu protiv strajkbrehera, hrabreci uplasene, posle pominjanja nase dece, bio toliko dirnut da je zaplakao). Preostalo mi je da pozovem sve u strajku da izdrzimo duze, po zakonu, kako smo i poceli. (Prema reagovanju okupljenih ucinilo mi se da sam shvatio poruku i usvojio metod kolege Boskovica. zato su i oni mene shvatili).

Sindikalni narod nije hteo da se pridruzi manifestaciji "Trka mira" koja se na susednom Trgu Republike odrzavala u isto vreme. Sindikalci su zeleli pred Vladu. Zato smo prosetali u koloni ulicama Srpskih vladara i kneza Milosa do Nemanjine. Vozaci su bili tolerantni, iz GSB su nas pozdravljali! Prolaznici su se odnosili sa simpatijama, a policijski kordon s profesionalnom korektnoscu. Pred zgradom Vlade, u Nemanjinoj, poznata lica iz obezbedjenja docekuju nas kao stare poznanike: meni je sesti put, od januara 1994, da stojim u protestnom skupu, na ovom mestu. U zgradi niko od prozvanih. Vratili smo se istim putem.

Razisli smo se tek pred spomenikom knezu Mihailu, posle dogovora o daljim koracima u strajku. Atmosfera je bila prijateljska, bez sumnji u ishod. Posle nam je bilo lakse na sastancima Strajkackog i Republickog odbora, posto se ona pozitivna atmosfera prenela i u ove forume. Donete odluke su bile jednoglasne.

Jos dugo nismo mogli da se razidjemo, jer smo oduvek zeleli ovakvu atmosferu u nasim odnosima. Pozeleli smo da ovaj dan traje.

Subota

S radoscu sam otisao na posao ujutru pre osam i citavog dana, do posle ponoci, opsirno o svemu ispitivao pacijente, pregledao ih detaljno i natenane. Bilo ih je ukupno cetrdeset jedan. Tim najtezim poslom u mojoj specijalnosti odmarao sam se od strajkovanja. Posle dvadeset pet godina bavljenja lekarskim pozivom i preko 15 godina specijalistickog staza nema velikih stresova pri obavljanju posla.

Biti u strajku je avantura u nepoznato, tokom koje nista nije sigurno. Najpribliznije poredjenje je (ruzno) sa kulom od karata; pogreska je moguca i u poslednjem cinu, prestanka strajka.

Od ponedeljka pocinje najteza nedelja ovog strajka, od koje zavisi da li cemo strajkovati do juna ili do oktobra. Nemam pravo na prognozu, cak ni na zelju. Dao sam rec!

(Autor je predsednik Glavnog strajkackog odbora i predsednik Republickog odbora Sindikata zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zastiti Srbije)