Portret: Karl Bilt, visoki predstavnik medjunarodne zajednice za Bosnu i Hercegovinu

Kada je juna 1995. imenovan za mirovnog posrednika cetrdesetosmogodisnji Svedjanin je to nazvao "majkom svih izazova", a na kraju njegovog mandata "majka svih izazova" mogla bi biti odluka da NATO trajno ostavi svoje trupe u Bosni za sta se on uporno zalaze

Aleksandar Djordjevic

Odlazak Karla Bilta s polozaja visokog predstavnika u Bosni i, bar formalno, iz pomiriteljskog angazmana u bivsoj Jugoslaviji nosi sa sobom odredjenu simboliku - sa scene se povlaci prvi medjunarodni akter ovdasnje krize koji je dosao u ratu, a otisao u miru. Bivsi svedski premijer ugazio je u srpsko-hrvatsko- muslimansku ratnu kaljugu juna 1995. u trenutku kada je plan Kontakt grupe bio pred raspadom, a Amerikanci jos uvek procenjivali kakve su im sanse da uspeju tamo gde je Evropa bez rezultata promenila tri mirovna posrednika i pet mirovnih planova.

Vecera u Jelisejskoj palati, gde je novoizabrani francuski predsednik Zak Sirak kao predsedavajuci Evropske unije ugostio 15 sefova drzava i vlada zemalja clanica odigrala se u senci "krize talaca" u Bosni, izazvane napadom NATO avijacije na skladista oruzja Vojske Republike Srpske na Palama.

Iako je formalno zamenio Britanca lorda Ovena na mestu kopredsednika danas nepostojece Medjunarodne konferencije o bivsoj Jugoslaviji, Bilt je od svojih poslodavaca iz EU dobio daleko sira ovlascenja. U njegovu nadleznost je pored saradnje sa drugim kopredsednikom Norvezaninom Torvaldom Stoltenbergom usla i koordinacija i sprovodjenje plana koji je zamislila Kontakt grupa. Spajanje u jednom licu mirovnih napora koji su se godinama vodili iz Zeneve, a potom relativno koordinirano iz prestonica velikih sila, bilo je signal da medjunarodna zajednica, posle dugog perioda prepiranja i nejedinstva oko toga kako da se okonca najvece krvoprolice u Evropi od kraja Drugog svetskog rata polako, krece u pravcu resenja.

Bilt je u neku ruku bio idealno resenje za sve clanice Kontakt grupe. Sa Sirakom, tadasnjim britanskim premijerom Dzonom Mejdzorom i nemackim kancelarom Helmutom Kolom delio je slicna konzervativna politicka uverenja i imao bliske prijateljske veze. U Svedskoj su ga smatrali politicarem najblizim SAD, a vladajuci socijaldemokrati su ga 1983. optuzili da je neke vitalne vojne tajne dao Pentagonu kada je isao u Vasington da trazi pomoc za lov na ruske dzepne podmornice koje su navodno krstarile svedskim teritorijalnim vodama i u samom Stokholmu. Sam Bilt tokom premijerskog mandata nije krio da se zalaze za ulazak zemlje u NATO i EU i odrzavao je bliske veze s Vasingtonom. Pre nego sto je imenovan otputovao je u Moskvu i tamo naisao na topao prijem kod tadasnjeg liberalnog sefa diplomatije Andreja Kozireva. Podmornice su bile zaboravljene, hladni rat gotov, a bivsi suparnici nasli su se na istom zadatku na Balkanu.

U trenutku kada je Bilt imenovan, bilo je jasno da bez odlucnijeg angazovanja medjunarodne zajednice mira u Bosni nece biti. Muslimansko- hrvatski savez u Bosni postao je dobro naoruzana vojna sila koja je Srbima korak po korak u prolece i leto 1995. nanosila teritorijalne gubitke, u isto vreme izazivajuci srpske kontraofanzive i rasplamsavanje rata. Posledica jednomesecne bosanske "krize talaca" tokom koje je vise od 300 "plavih slemova" povremeno vezivano za bandere i kapije skladista oruzja, kao brana vazdusnim udarima NATO, inicirala je rasporedjivanje britansko-francusko-holandskog kontingenta tzv. Snaga za brza dejstva (RRF) oko Sarajeva. Ova cisto borbena jedinica od oko 3.000 vojnika, naoruzana tenkovima i teskim haubicama od 155 milimetara iako pod formalnom komandom UN bila je u stvari prethodnica vojne intervencije NATO u Bosni koja je usledila u septembru iste godine.

Leto 1995. je dovelo do ceonog sudara Bilta i Hrvatske zbog napada na Krajinu. Bilt je hrvatskog predsednika zbog bombardovanja civila u Kninu kandidivao za put u Hag i za sebe zaradio titulu persone non grata u Zagrebu. Lideri Muslimana u Bosni su u njemu videli osobu koja previse popusta Srbima i bili su revoltirani njegovim susretom sa rukovodstvom RS u Zenevi. Saopstili su mu da nisu preterano zainteresovani da se srecu s njim, na sta je on odgovorio da to nije ni nameravao.

U Beogradu je, medjutim, Bilt uspeo ono sto nije niko pre njega - sredinom jula 1995. je od Milosevica izdejstvovao priznanje Bosne, ali ga je pad Srebrenice i sve sto je usledilo, bacilo u senku. Umesto obecanog ukidanja sankcija Beogradu, NATO je doneo presudnu odluku da na svaki srpski napad odgovori bombardovanjem. Amerikanci su jos u junu na istu temu ali neuspesno razgovarali s Milosevicem, nakon cega su ustanovili da bi jedini efikasan pristup za okoncanje rata bio kombinacija odlucne vojne sile i nekonvencionalne diplomatije.

Bilt nije bio odusevljen odbacivanjem svog uspeha, iza cega su prvenstveno stajali Amerikanci, pa je cak razmisljao o ostavci. U pokusaju da situaciju, koja se sve izvesnije kretala u pravcu vojnog resenja, vrati u kanal diplomatije, upozorio je da bi nagovestene ostrije mere prema bosanskim Srbima mogle imati nesagledive posledice.

"Takve mere bi znacile da smo krenuli ka ratu na Balkanu, koji bi mogao trajati nekoliko godina, ali bi se zavrsio sporazumom koji EU i UN zele sada da postignu", rekao je u julu 1995.

Sve je ostalo na upozorenju, a Bilt se od avgusta nasao u senci "nekonvencionalne diplomatije" furioznog Ricarda Holbruka, koji je uspeo da za samo tri i po meseca "izbuldozerise" ono sto Evropljani nisu mogli cetiri godine i Milosevica, Izetbegovica i Tudjmana postavi za isti sto i natera da se rukuju u Dejtonu.

Bilt i Holbruk, iako formalno na istom zadatku, nisu gajili narocite simpatije jedan prema drugom jer su, izmedju ostalog, obojica ljubitelji medijske promocije onoga sto rade. To se mozda najbolje manifestovalo njihovim odvojenim dolascima u Beograd, kada su gotovo po pravilu kod Milosevica ulazili kada onaj drugi napusti kanabe na Andricevom vencu.

U Dejtonu, kako tvrde neki od ucesnika pregovora, Bilt i Rusi su stajali iza ostrih kritika americke privatizacije pregovora, setnji po basti sa liderima i marginalizovanja i povremenog stavljanja pred svrsen cin evropskih aktera pregovora. Bilt je, tvrde isti izvori, prvi pustio u javnost i pricu o americko-srpsko- muslimanskom "ponocnom dogovoru" da se Brcko stavi pod arbitrazu za sta su ostali ucesnici konferencije saznali tek narednog jutra.

Njegovo imenovanje za visokog predstavnika medjunarodne zajednice u Bosni niko nije dovodio u pitanje, jer se islo s time da to mesto treba da zauzme covek koji je dovoljno upucen kako u stvari na terenu, tako i u kompleksan plan koji treba sprovesti. On se nasao u ulozi guvernera koji pod sobom ima medjunarodnu policiju, 60.000 pripadnika najjace vojne sile na svetu, ali ne i vlast da ga oni poslusaju.

On je vec od januara 1996. poceo da upozorava da je zadatak politickog, ekonomskog i socijalnog oporavka Bosne marginalizovan u odnosu na vojni aspekt Dejtonskog sporazuma za koji su bili uglavnom zaduzeni americki oficiri predvodjeni admiralom Lejtonom Smitom.

Verovatno najdrasticniji primer neuspeha u civilnom segmentu mirovnog sporazuma je proslogodisnji egzodus sprskog stanovnista iz pet sarajevskih opstina koje su presle u sastav Muslimansko-hrvatske Federacije. Iako je Bilt pokusavao da srpske lidere ubedi da ne raspiruju strah medju stanovnike Grbavice, Ilidze, Dobrinje i drugih delova Sarajeva, tokom februara je morao da posmatra izbeglicke kolone, pljacku, pozare i iskopavanje mrtvih predaka. Nije ostao duzan ni Aliji Izetbegovicu, kome je porucio da nista nije ucinio da Srbe zadrzi i tako inicirao danas sve manje sporno pitanje da ni Izetbegovic nije pobornik jedinstvene, multietnicke i ravnopravne Bosne sastavljene od dva entiteta.

Kada je admirala Lejtona Smita pokusao da ubedi da angazuje trupe da sprece pljacku i paljevinu po Grbavici, u kojoj su slozno ucestvovali i Srbi i Muslimani, dobio je kratak odgovor da IFOR nije policija. Smit je samo pristao da obezbedi kamione kako bi se srpsko stanovnistvo manje zlopatilo tokom iseljavanja i osigura puteve preko teritorije Federacije kojima su se kretale izbeglicke kolone.

Od tada pa sve do danas i to je stvar koju ce ostaviti u amanet svom nasledniku, Bilt nije propustao priliku da istakne kako uspesno ispunjavanje vojnih obaveza nece imati nikakvog efekta ako ne krene obnova zemlje, povratak izbeglica, ne bude uspostavljena sloboda kretanja, tri strane ne obnove politicke kontakte...

"Postoji fundamentalna razlika izmedju razdvajanja dva tenka i naredjenja 'ti idi tamo, a ti tamo ili ces biti bombardovan' i obnove zajednice koja je potpuno unistena", konstatovao je Bilt pocetkom maja u Vasingtonu.

On je ujedno, mada ne toliko otvoreno, najuporniji zagovornik stava da trupe NATO moraju ostati u Bosni i posle jula 1998. koji su Amerikanci zacrtali kao datum konacnog povlacenja svojih trupa. Po njegovoj oceni, Zapad mora da shvati da je hladni rat gotov i da se teziste krize preselilo na jug Evrope, posebno na Balkan. Zato i SAD i saveznici treba da razmisle o tome da i trupe, namenjene za bezbednost Evrope, treba preseliti tamo gde kriza postoji.

"U proteklih 40-50 godina izazov je bio u Berlinu, u Nemackoj, u Zidu, u bodljikavoj zici, u 50 sovjetskih divizija, ali danas svega toga vise nema", kaze Bilt. "Mislim da u Evropi nece biti potrebe za americkim trupama, osim za trupama koje tu vec jesu. ... Ali zato se mora voditi racuna o geografskom rasporedu tih snaga. One su sada rasporedjene da se suprotstave sovjetskoj opasnosti koje vise nema."

Ko god da ga bude nasledio, ova Biltova poruka trebalo bi da mu bude smernica u poslu ciji je proklamovani cilj obnavljanje visenacionalnog suzivota u Bosni.

"Sustina politickog dela mirovnog sporazuma i mirovnog procesa je u konceptu podele vlasti izmedju tri konstitutivna naroda u Bosni. Ali da bi to uspelo, mora se spreciti da jedna grupa - prakticno govoreci Bosnjaci - monopolizuje vlast i institucije ili zadrzi stare strukture koje imaju tendenciju da podriju autoritet i mogucnost stvaranja novih, ali jos uvek krhkih multietnickih institucija", rekao je Bilt pocetkom marta u Vasingtonu.