Ivan Prpic, profesor politickih znanosti u Zagrebu, i Vladimir Goati, politikolog iz Beograda, o stanju na opozicionoj sceni u Srbiji i Hrvatskoj

Vladimir Goati: Intenzivne borbe unutar opozicije sprecavaju da se uspostavi nekakav jedinstven front u odnosu na rezim. Imam utisak da medju liderima opozicije postoji nesto sto bih nazvao defetizmom, kao da sumnjaju da je uopste mogucno pobediti sadasnju vladajucu partiju

Ivan Prpic: Situacija opozicije je, na neki nacin bezizgledna za dogledno vrijeme. Ona moze raditi ono sto je svojevremeno radila na izborima. Kada je krilatica HDZ-a bila "zna se", opozicija je isla s parolom da zna to isto, ali bolje. Opozicione stranke ne nude alternativu i zato ne mogu pobjediti

Omer Karabeg: Razgovaracemo o stanju na opozicionoj sceni u Srbiji i Hrvatskoj. Nasi sagovornici su Ivan Prpic, profesor Fakulteta politickih znanosti u Zagrebu i Vladimir Goati, politikolog i naucni savetnik Instituta drustvenih nauka u Beogradu. Cini se da u necemu postoji izrazita slicnost izmedju opozicije u Srbiji i Hrvatskoj. Naime i jedna i druga su toliko razjedinjene da ne postoji gotovo nikakva sansa za jedinstven nastup koji je, po mnogima, jedina mogucnost da se obore sadasnji rezimi u Beogradu i Zagrebu.

Vladimir Goati: Ova slabost opozicije zaista izgleda maltene kao usud. Ako bismo uporedili energiju i vreme koje je opozicija Srbije od 1990. do danas upotrebila u borbi s rezimom sa onom energijom i vremenom koje je upotrebila u medjusobnoj borbi, cini mi se da je na ovom drugom frontu mnogo vise i vremena i energije utroseno. Dakle, intenzivne borbe unutar opozicije sprecavaju da se uspostavi nekakav jedinstven front u odnosu na rezim. Ja mislim da je samo delimicno tacno objasnjenje da su tu u pitanju nekakve licne pobude, karijerizam, narcisoidnost i tako dalje. Jer, u opozicionom bloku postoje ogromne, nesavladive razlike u pristupima koje bitno otezavaju postizanje zajednickog fronta. A, i kada se to dogadjalo, kao sto je bio slucaj posle proslogodisnjih novembarskih izbora, kratko je trajalo i sada prisustvujemo necemu sto je, na zalost, raspadanje tog fronta "Zajedno". Mislim da postoje velike razlike unutar birackog tela. Opozicija nije jedinstvena, jer su u pitanju velike koncepcijske razlike. Imamo situaciju da su neke opozicione partije blize vladajucoj stranci, po, recimo, kljucnim opredeljenjima, nego drugim opozicionim partijama. Ima jos jedna stvar koja mi se cini izuzetno znacajnom i koja objasnjava, kada je rec o Srbiji, tu borbu unutar opozicije. Imam utisak da medju liderima opozicije postoji nesto sto bih nazvao defetizmom, kao da sumnjaju da je uopste mogucno pobediti sadasnju vladajucu partiju, pa su, zapravo, sveli svoje ambicije na borbu za drugo mesto.

Omer Karabeg: Gospodine Prpicu, kakvo je vase misljenje kada je u pitanju Hrvatska?

Ivan Prpic: Kad je rijec o Hrvatskoj, tu treba naglasiti da medju hrvatskim politicarima nema razlike oko toga da treba uspostaviti hrvatsku nacionalnu drzavu. Tu postoji, rekao bih, opci konsenzus. Nakon raspada Jugoslavija pukle su i veze unutar integrirane Hrvatske, a reintegracija se zbiva pod pretpostavkom uspostavljanja nacionalne drzave. Tako da sada imamo integraciju, s jedne strane, po drzavnoj liniji i, s druge strane, po liniji jedne vrste ideologije, ako nacionalizam nazivamo ideologijom. Buduci da imate, zapravo, konsenzus oko modela integracija, a to znaci posredstvom drzave i posredstvom nacionalne ideologije, onda se zapravo biracko tijelo jos nije artikuliralo, nisu se segmentirale razlicite socijalne grupe kao subjekti razlicitih interesa, sto je pretpostavka alternativnih opozicionih ili bilo kojih drugih politika. Tako je situacija opozicije, na neki nacin, bezizgledna za dogledno vrijeme jer ona ne moze kao teme rasprave nametnuti nesto sto bi pokazalo njenu opozicionu politiku. Ona moze raditi ono sto je svojevremeno radila na izborima. Kada je krilatica HDZ-a bila "zna se", opozicija je isla sa parolom da zna to isto, ali bolje. To, zapravo, i nije alternativa. Opozicija jeste razjedinjena, opozicione stranke ne mogu napraviti koaliciju, ali, zapravo, to i nije opozicija. Opozicione stranke ne nude alternativu i zato ne mogu pobijediti. I onda se vrte unutar istog kruga. Tu je sasvim svejedno ko s kim koalira. Sasvim je svejedno da li HDZ koalira sa HSLS-om ili sa HSS-om. Tu se prakticki nista ne dogadja. Jer, ozbiljna opoziciona politika koja bi mogla okupiti prepoznatiljivu opoziciju za sada nije moguca. Liberali su prozeti jednim izuzetno jakim previranjem koje se sada, doduse, zavrsilo Pirovom pobjedom Gotovca. Imate i najnoviji primjer prelaska HSS-ovih zastupnika u Gradskoj skupstini Zagreba na stranu HDZ-a.

Omer Karabeg: Gospodine Goati, koliko, po vama, vlast u Srbiji ima udela u razdorima koji vladaju na opozicionoj sceni, posebno, recimo, u bloku "Zajedno"?

Vladimir Goati: Ona to radi medijski, ona to radi na sve moguce nacine, ne samo kad je rec o koaliciji "Zajedno", nego i kad su u pitanju i druge stranke u Srbiji. Puno toga se moglo videti u slucajevima kad se unutar neke stranke pojavi bilo koja opcija koja dovodi do rascepa. Onog momenta kada se odvoji neki deo stranke, taj deo odjednom dobija fantasticno veliki publicitet na zvanicnoj televiziji. To je, recimo bio slucaj sukoba izmedju Djindjica i Micunovica, i mada to nema veza sa samim ljudima koji su u tome ucestvovali, onog momenta kada je Micunovic osnovao Demokratski centar, koji je tek kasnije postao partija, dobio je neuporedivo vecu sansu da nastupa na televiziji, nego sto je to bilo ranije.

Omer Karabeg: Mnoga istrazivanja u Hrvatskoj i Srbiji pokazuju da veoma veliki procenat gradjana ne ucestvuje na izborima. Oni jednostavno nemaju za koga da glasaju.

Ivan Prpic: Ja mislim, kao sto sam rekao, da nema izgleda da se u dogledno vrijeme pojavi nakakva realna, zbiljska, opozicija. Ovo sto vi govorite da gradjani ne idu na izbore, taj postotak nije pretjerano veci nego u drugim zemljama u kojima ne postoji zakonska obaveza da se ide na izbore. Ono sto se sada u Hrvatskoj desava to je pokusaj jednog dijela intelektualne javnosti da se u obliku raznih udruga, ili nekako drugacije, nametne kao, da tako kazem, moralna instanca koja ce apelirati na razum i na vlast da se pridrzava ustavom propisanih nacela. Tako se trenutno ustanovljuje jedna udruga za demokraciju i socijalnu pravdu ciji je inicijator predsjednik Akademije Ivan Supek. Bilo je cak ideja da se on kandidira kao protukandidat predsjedniku Tudjmanu, ali mislim da je ta ideja napustena, jednostavno zato sto je gospodin Supek, pored ostalog, i prestar. Medjutim, oko tog kruga, koji nosi Akademija i jedan dio intelektualaca, skuplja se jedna, prije svega, moralna snaga koja bi mogla, da tako kazem, nametnuti druge teme, a onda ce se vidjeti hoce li i koje ce stranke biti u stanju te nove teme i nova rjesenja prihvatiti. Ali, mislim da u dogledno vrijeme nema nikakvih sansi za pojavu neke nove stranke sa programom koji bi bio ozbiljniji opozicioni program.

Omer Karabeg: Gospodine Goati, kakvo je vase misljenje kada je u pitanju situacija u Srbiji? Ima li sanse da se pojavi neka treca snaga koja bi privukla veci broj gradjana, ima li sanse da se pojave neki novi lideri?

Vladimir Goati: Mislim da su sanse male, zato sto se, na neki nacin, teren posle 1990. postepeno sleze i on se, mozda, i slegao. Partijski prostor je zauzet i osnivanje novih partija, a takvih pokusaja ima, po pravilu je osudjeno na neuspeh. Ogromna energija, velika snaga, velika sredstva i dugo vreme potrebni su da bi neka nova partija usla u orbitu. Sa druge strane, postoje i one institucionalne prepreke i takozvani zakonski pragovi, kada je rec o proporcionalnom sistemu u Srbiji. Tako da, zapravo, sve to destimulise pojavu novih partija. Ja ne mislim da u doglednoj buducnosti u Srbiji treba ocekivati neke nove politicke partije. Izuzev, a to je nesto sto ne mogu ni da pretpostavim, ukoliko bi se dogodilo da se Albanci ukljuce u politicku scenu. U tom slucaju bi taj petopartijski sistem, kakav danas postoji u Srbiji, bio, po logici stvari, obogacen ili prosiren za jos jednu ili dve partije. Kada je rec o liderima, moj odgovor je nesto drugaciji. Do sada smo imali jedan kontinuitet opozicionih lidera. Neki od njih su uspeli da ostanu na celu stranaka koje su izgubile tri puta republicke i tri puta savezne izbore. To je nesto sto je, verovatno, i za ove nase balkanske okolnosti jako mnogo i pretpostavljam da ce to biti tako do sledecih izbora za republicki parlament koji bi po ustavu Srbije morali da budu do kraja ove godine. U slucaju novog neuspeha ne vidim mogucnost da ti isti opozicioni lideri ostanu na celu svojih stranaka.

Omer Karabeg: Znaci da bi se moglo reci da vi ocekujete da bi se jedino u okviru postojecih stranaka posle izbora mogli pojaviti novi lideri?

Vladimir Goati: Da, razume se, ukoliko opozicione partije, narocito demokratska opozicija, ne bi postigli spektakularan uspeh, bilo da je rec o parlamentarnim ili predsednickim izborima. U slucaju da to ne uspeju bilo bi i previse poraza, pa pretpostavljam da bi nove garniture politicara dosle na mesto sadasnjih u opozicionim strankama.

Omer Karabeg: Gospodine Prpicu, da li vi ocekujete da bi se posle predsednickih izbora, u slucaju jednog zaista ubedljivog poraza opozicije, mogli pojaviti novi lideri?

Ivan Prpic: U javnosti se sve cesce pojavljuje ideja da se opozicione vodje ne bi trebale sada izloziti konkurenciji sa predsjednikom Tudjmanom iz raznoraznih razloga. Oni se upravo boje jednog zestokog poraza koji bi onda mogao znaciti i njihove osobne poraze, pa onda zapravo izbjegavaju, po svemu sudeci, jedan direktan dvoboj. Ali ono sto je znacajan cinitelj za hrvatsku situaciju, koji bi, mozda, mogao uticati da se pojave neki novi lideri, to je zdravlje predsjednika Tudjmana. Ukoliko se pokaze da je ta bolest, ipak, opasna, onda bi se mogla dogoditi svojevrsna diferencijacija i unutar HDZ-a i unutar drugih partija i jedna sasvim druga segmentacija politickih lidera. Moglo bi se dogoditi da se formiraju grupacije mimo sadasnjih stranackih pripadnosti i u tom smislu bi se onda mogla pojaviti nova snaga i unutar toga, mozda i neki novi ljudi, ali to, doista, ovisi o jednom cinitelju koji za sada, bar meni, a sudeci po svemu, ni javnosti nije potpuno jasan, a to je zdravstveno stanje predsjednika Tudjmana.