Jedan Englez tvrdi da je sa vlascu kao sa seksom ili plivanjem: covek ne zna kako mu ide dok ne proba

Ovde svaki prononsirani opozicionar i samodeklarisani demokrata sebe vidi na vlasti kao lepseg i pametnijeg socijalistu. I, u to ime, priziva promene

Pise: Branislav Milosevic

Amerika je, izgleda, prionula na ovaj region. Drzavni sekretar, gospodja Olbrajt, nagrdila je, onomad, na svoj rodjendan, hrvatskog ministra Granica zbog odnosa prema srpskim izbeglicama u Hrvatskoj, zatim je ostro opomenula i Tudjmana i Milosevica da bi ih izvrdavanje obaveza preuzetih u Dejtonu moglo skupo kostati, a reci ce, svakako, i predsedniku Milosevicu nekoliko reci iz kojih ce ovaj shvatiti da mu danas nije rodjendan.

Predsednik Srbije je, mozda, mogao uciniti ovu posetu za sebe prijatnijom da je pazljivo procitao govor sefa americke misije u Beogradu i cetiri uslova za normalizaciju odnosa Srbije sa Amerikom i svetom i da posetu specijalnog inspektora za Dejton, Gelbarda, nije shvatio kao rutinski posao. Kad nije imao sluha za cvrkut americkih diplomatskih slavuja, morace da izdrzi oluju americkog drzavnog sekretara.

Sta, zapravo, hoce Amerikanci? Da spasu Dejton od regionalnih samodrzaca koji bi "samo malo" popravili sporazum u svoju korist. Ali i da, spasavajuci Dejton, u dogledno vreme dodju glave tim samodrscima ili ih, ako je to uopste moguce, presaldume za stvar demokratije. Sve je to na liniji jacanja bezbednosti Evrope i profilisanja njene moderne politicke arhitekture, do koje ova americka administracija drzi, izgleda, vise nego mnoge evropske zemlje pojedinacno.

Sticajem razlicitih okolnosti, za koje je on sam najmanje zasluzan, predsednik Srbije dobice, dakle, jos jednu sansu da politicki prezivi. Ako se umiljato odazove zahtevima koji ce mu biti postavljeni oko Haga, Kosova, slobode informisanja i slobodnih i fer izbora, niko mu nece stajati na putu da pobedi na izborima. Ako se uzjoguni, bice sateran u cosak sveta, u Srbiju, gde ce ga zapljusnuti bes izgladnelih i ozlojedjenih gradjana u cije je ime znao govoriti da se Srbija saginjati nece.

Koliko god bilo tesko zamisliti kooperativnog i, u isti mah, verodostojnog Milosevica, takav ima cemu da se nada. Pogotovu sto ni Amerika, ni Evropa, nemaju ovde na koga da se oslone kad su u pitanju Hag ili Kosovo. Jos nismo, naime, culi sta demokratska opozicija misli o ovim pitanjima, a nismo ni primetili da je zbog demagoskog zataskavanja posledica nacionalnog pijanstva porastao njen ugled medju gradjanima.

Od Balzaka se moze mnogo nauciti, govorio je Breht, ali se prvo mora dosta znati. I od engleskih laburista, na primer, bi ovdasnja opozicija imala sta nauciti, ali se, zaista, postavlja pitanje da li opoziciju uopste interesuje da preuzme vlast u Srbiji? Sta bi, osim vlasti i odgovornosti, dobila sto vec nema?

Spremajuci se da preuzmu vlast, laburisti su, pored ostalog, dali na obuku svoje buduce ministre. Da nauce, recimo, da glavni ministrov posao nije vozikanje kolima i razne takve sitnice po kojima se oblaporni politicki skorojevic ili entuzijasta prepoznaju i razlikuju od ozbiljnog i odgovornog politicara. Doduse, jedan laburisticki prvak, ironicno primecuje da je sa ministrovanjem kao sa seksom ili plivanjem: covek ne zna kako mu ide dok ne proba.

Ako je ovaj Englez u pravu, u opoziciji u Srbiji kao da je sve sam neplivac. Nikad to, bojim se, nece okusiti vecu vlast od one sto upravlja vodovodom i gradskim prevozom.

Onaj ko je resio da svakog dana pokrene po jedne novine koje ce, jednog dana, na zvuk partijske ili policijske pistaljke, slozno udariti na opoziciju, mogao bi se preracunati: opozicija je sebe do te mere diskreditovala da ce sve teze biti naci rastrosne radoznalce koji ce dati dinar ili dva da bi o liderima opozicija i njihovim petljavinama i natezanjima saznali nesto vise i nesto pikantnije.

Sve navodi na zakljucak da je opozicija u nekoj vrsti rasula, ali nece biti da je tom rasulu jedini uzrocnik sujeta lidera. Bice da tu neku ulogu imaju, na primer, autoritarni unutarpartijski ambijenti i tragikomicna opsednutost aktuelnom vlascu. Ovde svaki prononsirani opozicionar i samodeklarisani demokrata sebe vidi na vlasti kao lepseg i pametnijeg srpskog socijalistu. I, u to ime, priziva promene.

Ne samo opozicija, nego i sve ostalo sto se mice na politickoj sceni Srbije, kao da se krece unazad. Ako izuzmemo napore studenata da retoricki ospore tekuci politicki idiom i praksu i konkretne rezultate nekih nevladinih organizacija da zastite ljude u nesreci i zauzmu se za njihova prava, sve se to ustremilo da dokaze kako je rat koji smo preziveli bio posledica politickih nesporazuma, a ne deo politicke strategije. Ovaj dizajnirani autizam ponajbolje ilustruje spor (sudski?) koji SANU hoce da vodi protiv bivseg predsednika Evropske komisije, Delora. Delor misli, kao sav normalni svet, da je nepostojeci Memorandum, koji mu je poslat u francuskom prevodu, programatski spis jugoslovenske, samim tim i srpske nesrece. SANU trazi od Delora izvinjenje, ali joj ne pada na pamet da se sama izvini 'narodu' kojeg su snabdeli argumentima za mrznju, a onda ga predali u ruke rezimu neoboljsevicke kontrareformacije koji je, zarad sopstvenog samoodrzanja, tu mrznju unapredio u casus belli.

Ova vrsta antiistorijske, retrogradne zagrizenosti dela nacionalne intelektualne elite, udruzena s anticivilizacijskom i antievropejskom rigidnoscu vlasti i nepostojanoscu demokratske opozicije u svojim strateskim opredeljenjima, cini citavo politicko okruzenje opasno kontaminiranim. Izmedju onemocale, strupirane vlasti i nestasale, konfuzne opozicije, stvara se vakuum u koji, jednostavno, nema ko da se ubaci, osim otpadaka potrosenih ideja i poredaka. Njihovom reciklazom ne moze se simulirati drustveni razvoj cak ni na televiziji. Ali se moze stvoriti kriticna masa za jos nekoliko godina raspleta.