ZASTO CUTE GOLOOTOCANI?

Milorad Bajic, novinar - filmski dokumentarista, o svojim susretima sa Golootocanima i neshvatljivom nastojanju da se cutanjem savremenika pokrije sopstvena sramota...

Preziveli Golootocani u Sloveniji i Hrvatskoj rehabilitovani su od krivice, i dobili su od drazve 30, odnosno 25 hiljada maraka.

Drzava Jugoslavija, ona, kao i ova, tretirala ih je uvek kao pritajene neprijatelje i protivnike na koje treba pripaziti.

Zasto se do danas nije nista izmenilo? Nakon uvodjenja visestranacja, ocekivala se otvorena reakcija, ali je ona izostala.

Da bih kao hronicar vremena dosao koliko-toliko do istine o Golom otoku, procitao sam 57 knjiga, medju kojima i “Zlotvore" koju je napisao Dragoslav Mihajlovic, akademik. Knjige su uglavnom napisale golootocke zrtve. Tadadjnja Udba rasturila je vise desetina knjiga, dok su jos bile u slogu u stampariji. Goli otok za svakog civilizovanog coveka bio je i ostao simbol nevidjenog stradanja svakog ko se nasao u Titovim kazamatima. Zlocini protiv coveka i covecnosti nisu vrseni samo na Golom otoku, vec na Sv. Grguru, Rabu, Mamuli, u Bilecu, Gradiskoj, Sremskoj Mitrovici, Ugljenu, Banjici, Glavnjaci i drugde. Prema podacima do kojih sam dosao, kroz Brozove kazamate u mucilista proslo je vise od 60.000 zrtava.

Na Sestom kongresu SKJ, odrzanom 1952. godine, Aleksandar Rankovic izjavio je da je 47 odsto medju optuzenima, koji su robijali vise godina, bilo nevinih. Na Golom otoku i Ramskom ritu, nasao se i decak od 13 godina, i devojcica od 14 godina.

U mnogim knjigama dedicirano se iznose podaci, sa brojkama i imenima, koji potvrdjuju da je Goli otok, u stvari, nastavak genocida nad srpskim narodom, jer je 78 odsto Golootocana bilo pravoslavne vere. Filmskom kamerom snimio sam kazivanja vise od 35 Golootocana cije ispovesti traju oko 70 casova. Medju njima su: Vlada Dapcevic, Dusan Brkic, Mojsije Milacic, Canica Opacic, Pavle Popovic Crni, dr Stanoje Brajovic, Radivoje Vukicevic, Pavle Radosinovic Korcagin, dr Svetolik Bozovic, Milivoje Stefanovic, Dusan Dozic, Danilo Krstajic, Nikola Lazarevic i drugi.

Mnogi su se nasli na Golom otoku, a da uopste nisu bili clanovi Partije. Zbog otkupa na Grguru se nasao seljak iz Sumadije, koji je bio predao deset tovara zita, koliko su mu razrezali, ali nije imao sto kilograma lesnika, pa je zbog toga robijao.

U Ramskom ritu (logoru za zene) za samo nekoliko meseci, te davne 1948. godine, naslo se vise hiljada zena, koje su kasnije prebacene na Sv. Grgur. Sve su optuzene za izdaju “naroda i partije". One u svojoj ispovesti tesko optuzuju Mariju Zelic, upravnicu Ramskog rita i logora za zene na Sv. Grguru, gde su bile primoravane da rade u kamenolomu. Zvali su je “zena zmija, sa zelenim ocima". “Terala nas je da se podajemo nasim islednicima." Prema podacima do kojih sam dosao, Udba je tada od 1948. godine do 1953. godine terala udate zene, narocito one dopadljivije, da se odreknu svojih muzeva koji su se nalazili na Golom otoku, te su ove bile prisiljene na zvanicnu rastavu braka od svojih muzeva.

Zatocenim robijasima stizale su na stotine brakorazvodnih parnica, sto ih je posebno psiholoski opterecivalo. Mnogi su zbog toga na Golom otoku izvrsili samoubistva. Mnogi su to cinili i posle robijanja, kada su se vratili kuci, jer su ih se odrekli i zena i deca.

Prema podacima koje sam pronasao u knjigama, a i drugde, u Titovim kazamatima, zbog teskog rada, slabe hrane, bolesti, psihickih i dusevnih patnji tragicno je zavrsilo zivot vise od trinaest i po hiljada ljudi.

Iz kazivanja Save Stanojevica, koji je proveo na Golom otoku sedam i po godina (Stanojevic je narodni heroj Jugoslavije i nosilac Spomenice od 1941. godine): “Mucenja su bila neizdrzljiva, stalno sam bio pod bojkotom, pa sam zbog toga tri puta pokusao da izvrsim samoubistvo, udarao glavom o kamene zidine, skakao sa stene, skakao sa sprata upravne zgrade, gde su me saslusavali jedno vreme Nikola Bugarcic, a posle Ante Rastegorac. Jovo Kapicic je bio moj zemljak, ali najgori. Najteze mi pada, govori u kameru narodni heroj koga su 1948. godine razalovali kao ibeovca, da danas, kad sam na slobodi, sretnem svoje dzelate Nikolu i Kaponju na ulicama Beograda, u cijem oslobodjenju sam i sam ucestvovao."

Ibeovac Vlado Dapcevic smatra da je Nikola Bugarcic bio prema njemu “zver covek", zbog cega se kasnije, posto je bio prevremeno pusten iz zatvora, nasao u Sovjetskom Savezu. Kao drzavni neprijatelj kidnapovan je u Rumuniji i ponovo prebacen u zatvor u Jugoslaviji. U kazamatima Josipa Broza Tita proveo je punu 21 godinu.

“Glad je bila neizdrziva, skoro svi Golootocani bili su prepolovili svoju tezinu. Dnevno u kamenolomu, kada smo nosili kamenje tesko po nekoliko stotina kilograma, davali su nam samo po jedan poklopac, od porcije, vode. Staze od logora do kamenoloma bile su skoro uvek krvave. Krv je sikljala iz otvorenih rana svuda gde god smo se zadrzavali."

U traganju za istinom o Golom otoku nasao sam prezivele svedoke, koji su mi u kameru vise puta potvrdili da je na Golom otoku bilo kanibalizma.

Povod za ovo traganje za zivim svedokom pronasao sam u jednoj od procitanih knjiga.

Poceo je recima, citirajuci upravnika logora Nikolu Bugarcica, koji je jednom prilikom rekao okupljenim na smotri, postrojenim logorasima: “Zapamticete vi mene, jescete vi jedni druge."

“I jeli smo", kaze jedan u svojoj ispovesti. Nas cetvoricu prebacili su sa Sv. Grgura camcem na Goli otok, tamo gde su u rupe i skrape sahranjivali mrtve. Zemlja je bila posna, a lesevi su bili plitko sahranjeni. Nas zadatak je bio da ih izvadimo pijucima i lopatama, i stavimo na lomacu, koja je ranije bila pripremljena. Mnogi lesevi su bili jos u dobrom stanju, svezi. Jednog dana nisu nam doneli hranu, a ono meso je zamirisalo. Stomak se zalepio za kicmu. Dvojica od nas su sto od gladi, sto od zedji, uzimali to sto je palo sa lomace i jeli. Posle su satima povracali. Nasi pratioci su okretali glave od nas. Kosti golootockih zrtava, izvadjene, bile su cesto bacane u drobilicu, pa tako samlevene sa kamenom.

Zasto o tome cute drugi Golootocani?

Sutra: “Zivi mrtvaci" na palubi