IZ NEOBJAVLJENOG ROMANA "MERMERNO OSTVRO" BEOGRADJANINA MILOSA DJORDJEVICA

Vezani putnici “Pulmanovog" vagona. “Drustveno-koristan rad" spasava glavu. Zasto su se pobunili polaznici Diplomatsko-novinarske skole

Pocetkom maja 1952. godine sakupise nas u jednoj povecoj prostoriji, iz svih soba, da nam procitaju kazne za “drustveno-korisni rad."

Posle prozivanja i saopstenja svakom ponaosob, kod stola za kojim su sedeli udbasi u civilu udje jedan mlad, omanji doktor u lepoj azurnoj kosulji i svakog letimicno, ponaosob, pregleda, i samo upita ponekog, da li boluje od necega. Kad je dosao kod D. M., sekretara Drugog Reonskog komiteta, iznenadjeno, upita:

- Sta ces ti, Moraca, ovde? Ko te terao da ispravljas krive Drine?! Da nisi mozda bolestan od bubrega, nesto si podnaduo?!

- Nisam!

- Hoces li kaznu da izdrzavas u zatvoru ili u prirodi?

- Hocu na vazduh, u prirodu!

Time je sve bilo okoncano. Ostalo je samo da nas transportuju na voz. Jedan debeljuskasti doktor, epidemiolog, koji je bio sa mnom u sobi “Mazestik", rece:

- Miso! Hajde, da nas dvojicu vezu zajedno, ti si levak, a ja desnjak, pa cemo lakse jesti! Sve nas, dvojicu po dvojicu, ovlas, vezase nekom tankom zicom.

Bilo je posle podne. Majsko popodne. Nismo dugo cekali, bez zurbe, ukrcase nas u jedan kamion sa ceradom, koji je bio parkiran u dvoristu Udbe.

Cuo se, kad smo prolazili kroz ulice Beograda, zagor obicnih ljudi i zena. A, kad je kamion prolazio kroz Topcider, milicioner razmaknu jedno krilo cerade i rece:

- Neka udje svez vazduh, zar nije prijatnije?

Videsmo zelenilo krosnji kanadskih topola Topciderskog parka. Takodje i zlatastu svetlost majskog sunca, koje je vec zalazilo; bilo je blizu vece. Kamion najzad stade, na poljancetu, pored zeleznicke pruge, preko puta, gde je danas restoran “Kosuta", u podnozju Kosutnjaka.

Na sporednom koloseku vec je cekao dugacak “Pulmanov" specijalni vagon, sirom otvorenih vrata u sredini. Ukrcase nas u taj vagon. U vagonu, sa strane, dugacke drvene klupe i jedna uzduz vagona, u sredini. Mrak se jos nije sasvim spustio. Ipak, u unutrasnjosti dugackog “Pulmanovog" vagona vladao je delimican polumrak, jer sedeci vezan zicom za mog “parnjaka" doktora B. Z. na gornjem pocetku srednje klupe u vrhu vagona, odmah do uzvisenijeg manjeg podijuma napravljenog za sprovodnika-strazara, slabo sam razaznavao ostale siluete robijasa.

Vagon je dugo stajao. Nesto se cekalo. Mi smo bili, valjda jedini putnici na svetu, kojima se nigde nije zurilo, a sigurno, niko nije mislio, ono: “Kad li ce vec da krene?" Znao sam da nas voze na taj “drustveno- koristan rad", negde na neko ostrvo, na Goli otok. Setih se, kako je kcerka Draze Mihailovica, Gordana, kada sam stajao u hodniku ispred sala za obdukciju na Patoloskom institutu, sa jos jednom svojom koleginicom, leprsava i nasmesena, prisla meni i upitala me:

- Druze predsednice, ja sam dosla sa drustveno-korisnog rada, da li ja smem da prisustvujem sastancima Narodne omladine?

Ja, koji sam tada bio predsednik Narodne omladine trece godine Medicinskog fakulteta, malo zanesen njenom lepom, kestenjastom kosom i lepim licem, te njenim blistavim osmehom, odgovorih:

- Drugarice, vi ste vase otplatili i smete s punim pravom da prisustvujete svim sastancima Narodne omladine, jer ste vi opet automatski clan Narodne omladine!

- Hvala druze Predsednice!, uskliknu Gordana, veselo, i, smeseci se, ode sa svojom koleginicom.

O njoj sam znao da je jos 1948. godine, kao vojni student medicine, u vojnom studentskom domu, kada je otkrivena u tom domu tajna informbiroovska organizacija, uhapsena jer su kod nje nadjeni informbiroovski leci.

Iz misli me prenu bat vise ljudskih osoba, koji dopre od siroko otvorenih vrata vagona. Neki mladici, moji vrsnjaci, cutke, vezani i oni, dvoje po dvoje, ulegnuse u donji deo vagona, dijagonalno suprotno od mesta gde smo ja i doktor B. Z. sedeli.

Bas u isto vreme, kada strazar, mlad neki milicioner, sa masinkom preko kolena, zauze svoje mesto, kontrolisuci celu duzinu unutrasnjosti vagona, na siroka vrata vagona pope se neka uniformisana ljudina u oficirskom sinjelu, stade nasred vagona i rece:

- Dajemo vam priliku da se tamo prevaspitate. A ako opet posle pogresite, dacemo vas masama da vas rastrgnu!

Zatim se okrenuo prema onim mladicima, kojih je bilo oko tridesetak, i koji su se vec slabo razaznavali u onom budzaku vagona, i osinu ih recima:

- Sta ste se vi pobunili, vi studenti Diplomatsko-novinarske skole?

Jedan glas, iz toga mraka, odgovori, prilicno buntovno i odlucno:

- Mi smo znali sta hocemo, ali vi ne znate sta hocete i izgubicete i bitku i rat!

- Ama, drugi put, dacemo vas masama da vas rastrgnu!, uzviknu pateticno oficir i sa preko ledja prebacenim sinjelom, pomalo poguren, napusti nesigurnim koracima vagon. Vrata vagona se zatim zatvorise i nedugo potom vagon je prikacila lokomotiva, da li za kompoziciju nekog voza to nikada nismo saznali, jer su prozorcici sa sitnim resetkama bili visoko.

Mrak je pokrio prozorcice, vagon je stvarno bio super, nije se uopste cula ni ona klasicna, monotona lupnjava tockova u hodu. Moj doktor je vec imao problema sa glavom, koja je stalno padala nanize, jer je spavao.

Jaka sijalica, reflektor, iznad glave strazara-milicionera, bacala je svetlost bar do pola duzine unutrasnjosti vgona. On je, s masinkom, nonsalantno prebacenom preko kolena, drzeci je samo toliko da mu ne sklizne sa kolena, posmatrao putujuce jadnike.

Doktor do mene spavao je s njegovim karakteristicnim dobrocudnim osmehom, oslanjajuci povijenu glavu na svoj salasti podvaljak.

U mislima, vracajuci se u sobu “Mazestik", zbrajao sam cimere: koji li je u vagonu a koji je ostao u Beogradu.

Onaj industrijalac ostao je u sobi, i sigurno je cekao jos da ga izvedu na sud. D. K. elektricar, Slovenac, tu je u vagonu i verovatno mu je sad isparilo iz glave nepravedno resavanje stambenih problema, zbog kojih je, kako je cesto pricao u sobi, otisao na liniju IB. R. S. filmski snimatelj “Zastava" filma, visoki, sredovecni, smedji i naociti Hercegovac, koji je svojom flegmaticnoscu i lepom pricom smirivao, poneki put, unezverene pritvorenike, takodje je u vagonu, tamo negde, u mracnom delu.

Pokusavao sam da se setim koliko je ko dobio kaznu drustveno-korisnog rada. Meni su procitali: dve godine, a, odmah zatim, pridje mi onaj udbas. Isti onaj koji mi je jedno vece u sobi “Mazestik" rekao: “A, ti, tako! U cetiri oka, gde nema svedoka!", i upita me:

- Je li ti mnogo?

- Pa, mnogo mi je, odgovorio sam.

- Da smo te poslali na sud, otisla bi glava, sapnu on meni, skoro u uho.

Voz je jurio kroz mrklu majsku noc prema zapadnim krajevima. Ocigledno bio je to neki “orijent-ekspres", kad se tako retko zaustavljao po stanicama. Nisam bio sanjiv, samo me je opet grlo bolelo. Krajnici su se sigurno ponovo zagnojili. Osecao sam i povecanu temperaturu. Doktor se trze i podize glavu.

- Sta je, Miso? Zar ne spavas?

- Ma, pusti, doktore, opet me boli grlo, imam i temperaturu.

- Zini, da ti vidim krajnike, rece doktor.

Okrenuo sam glavu prema reflektor-sijalici i doktor pogleda moje grlo, te rece da su krajnici otekli i gnojavi.

- Nista, Miso! Bar ces, tamo na moru, da izlecis te tvoje krajnike, jednom, zauvek! San me najzad savlada i ja zaspah, onako sedeci, i pored visoke temperature i zagnojenih krajnika.

Probudio me je osrednji zagor, koji se cuo s one strane zida vagona.

- “Jutarnje novosti!", “Jutarnje novosti!", dopirao je glas prodavca novina.

Po tom uzvikivanju sa perona zakljucio sam da smo na zagrebackoj zeleznickoj stanici. Ubrzo vagon je bio prikacen za novu kompoziciju i putovanje se nastavilo. Bio je uveliko vec dan. Kroz ono prozorce, koje je bilo malo ulevo, tacno ispred mene, ali visoko, primecivao sam da zalazimo u neke planine. Visoke borove sume promicale su brzo, kao na filmskom platnu. To smo sigurno prolazili kroz Gorski kotar.

Voz je malo duze stajao u jednoj stanici. Milicioner je izasao i ja iskoristih priliku te ustadoh da vidim u kojoj smo stanici. Na stanicnoj zgradi, sagradjenoj u planinskom stilu procitah: Delnice.

Milicioner je opet zauzeo svoje mesto i trenutak kasnije voz je krenuo. Sad se brzina povecavala. Uskoro izadjosmo iz sumovitih planina. Sve smo vise zalazili u neke oble planine, po cijoj se travi belasao kamen, takodje oblicasti. Vazduh je bivao sve topliji. Znaci, priblizavamo se moru.

Zakljucivao sam da voz ide prema Rijeci. Jurio je sve nize i nize i sve brze. I najzad, na kraju, posle skoro neprimetnog, kratkog manevrisanja, vagon se najzad smirio. Bila je neka apsolutna tisina. Nista se spolja nije culo. Samo jaka jara, jaka vrucina i jako sunce, osecalo se i kroz taj mali prozorcic. Ugledah dve katarke broda oko tridesetak metara od vagona.

Blizilo se vece, a nista se nije dogadjalo. U vagonu, svi robijasi, onako bledunjavi od visemesecnog tamnovanja u celijama, u nizu dvoje o dvoje na dugackim klupama, pognuti, cutali su.

Najzad, s leve strane u vagon udje jedan tridesetogodisnjak, plave, zalizane kose, i prekrstenih preko grudi ruku. Posmatrao je, stojeci, pridosle zatvorenike. I, prilicno tihim glasom, s ironicnim prizvukom, rece:

- Zdrave snage, a zatim izadje iz vagona.

Odmah, potom, otvorise se, iznenada, glavna, bocna vrata vagona i u vagon upadose desetak milicionera i pocese brzo da nas razvezuju.

- Izlazi, bando, zacuo se odsecni glas spolja. I mi pocesmo da iskacemo iz vagona.

- Brze, brze, u brod! Brze, bando!, vikali su milicioneri, oko nas, i ja u toj opstoj guzvi nekako stigoh do otvora broda. Vec se spustao mrak i nisam video drvene lestve, nego se stropostah, preko ostalih, na dno broda.

Cuo sam kako pljuste samari, ali nisam video koga to tuku.

Najzad se sve utisa. Na dnu broda, vec u mraku, nazirale su se zgrcene siluete, koje su sedele, sabijene, jedna do druge. Ja sam sedeo, takodje zgrcen, sa ledjima naslonjenim uza zid broda. Ubrzo se cuo potmuli rad brodskog motora. Brod je, znaci, zaplovio, a da se nije osecalo kretanje. Dugo je trajalo to ritmicno, kao veliki bubnjevi, tutnjanje. I ta noc je dugo trajala, a brod se jos kretao i plovio ka svome cilju. Taj cilj ja sam zamisljao kao neku pustu, blago nagnutu, obalu ostrva.

I nista drugo nisam video, u toj viziji, osim, jos girice, przene. Ocigledno bio sam gladan...

Sutra: Politicko prevaspitanje