POSLEDICE IRACIONALNOG BARATANJA SUDBINOM BALKANSKOG DRUSTVA I KULTURE

Jelena Djordjevic

Negde u buducnosti, ako ikada nase drustvo krene normalnim istorijskim tokovima, bice neophodno sprovesti podrobno i ekstenzivno istrazivanje o prirodi nase kulture kao kulture koja neprekidno radja i obnavlja jedan isti model - destrukciju. Pogledamo li nasu istoriju poslednjih sto godina, ona predstavlja diskontinuirani sled politickih obracuna, mrznji, ubistava, poricanja, osvete - od nasilnih smena dinastija do bratoubilackog rata. Svaka nova konstelacija vlasti rusi sve sto je prethodno stvoreno, nasa istorija pocinje uvek iz pocetka na rusevinama prethodnog.

Negde politicka sujeta vlastodrzaca nije toliko velika kao u primitivnim drustvima koja zamisljaju sopstveni svet kao jedini, a vladaoce kao bogove cija je uloga da ex nihilo stvore svoj poredak. Istorija kao vecito vracanje i mitski dozivljaj stvarnosti cine da su ideje kontinuiteta, izgradnje, napretka, kritickog preispitivanja u cilju stvaranja boljeg, i najzad ideja “prava na srecu" potpuno van vidokruga danasnjih stvaralaca istorije. Te ideje kao primarne ideje modernizma nisu ni okrznule zemlje na brdovitom Balkanu, mi smo nuznoscu stalnog i neprekidnog obnavljanja istog primitivnog mentaliteta bili i ostali van istorijskih tokova. Stavise, ucvrscivanje nacionalnog identiteta podrazumevalo je i podrazumeva, narocito danas, da se ideje modernizima tumace kao posast i satanska rabota otpadnicke materijalisticke civilizacije Zapada ciji sporadican uticaj na pojedince nuzno od njih stvara izdajnike, neprijatelje naroda, prodane duse koje kvare cistotu srpskog arhetipa i nacionalnog bica jednom zauvek stvorenog u mitskom stereotipu.

A istorizam, medjutim, posmatran u granicama stvarnosti, krci put svakojakom voluntarizmu koji postaje usud naseg permanentnog stradanja. U ovoj sredini nisu ideje toliko odgovorne za to stradanje koliko personalizacija tih ideja sto drugim recima znaci da u drustvu u kom ne vladaju principi, vladaju pojedinci koji uzimaju pravo da svoje interese izdignu na nivo principa. Problem je sto ti interesi cesto mogu biti i jesu plod izopacenosti, sujete, slabosti, osvetoljubivosti i bog zna cega jos, sto dovodi do toga da nasa istorija predstavlja istrazivanje, a danas bahato ispoljavanje samovolje pojedinaca cija je uloga pre svega da iskoriste vlast u vlastite svrhe, nemajuci ni za trenutak u svesti misao o “opstem dobru" i racionalnom usmeravanju dustva. Ono sto je narocito karakteristicno za ovaj sveobuhvatni voluntarizam je da on ne odgovara ni pred kim, da ne postoji nijedna institucionalna prepreka ispoljavanju samovolje, s obzirom da institucije u takvom poretku nisu institucije sistema, vec licni posed vlasti. Istorijski narodi vekovima grade institucije upravo iz tog razloga stajuci na put nepredvidljivosti, kvarljivosti i destruktivnosti covekove prirode. Zakoni i institucije ne postoje samo zato da bi se obuzdao “puk" i uveo red i poredak medju masama, vec i da bi se obezbedila kontrola nad opasnom samovoljom vlastodrzaca koji umeju drustvo kojim vladaju da dovedu do haosa i propasti. A istorijska drustva nisu svesna te opasnosti. U njima je unistenje i propast uslov nekog novog radjanja, destrukcija je modus vivendi novih vlasti.

U nasoj novijoj istoriji gotovo u cistom obliku ispoljava se naklonost ka destrukciji - ona je sveobuhvatna i totalna. Ne postoji jedan segment zivota koji nije dotakla: vrednost, koliko-toliko oformljene klase, mlade generacije, kulturu, grad, selo, institucije, ljudsku nadu, smisao zivota, natalitet. U nasem drustvu radi se o sociocidu, to nije rasulo i kriza, to je svesno unistavanje samog tkiva drustva. Destrukcija za sobom ostavlja pustos na cijem pepelu pocinje da buja zivot kriminala, amoralnosti, osvetoljubivosti, zakon proste sile, autoritarnost svih vrsta. Sve sto je ikada stvoreno kao vrednost ponisteno je, izigrano, preokrenuto u laz, obesmisljeno metodama proizvodnje neprijatelja, relativizovano do granice apsurda.

Odrzanje kontinuiteta je najveca opasnost za autoritarnu vlast, ona sebe hrani pepelom spaljenog. Pozivanje na praznike iz perioda komunisticke proslosti, stvaranje legitimiteta na ideji “sukcesije", prica o kontinuitetu komunisticke ideje o srecnoj buducnosti svih drustvenih klasa je puka igra i zavodjenje neukih. Ovde se samo radi o prostom ispoljavanju vlasti u cilju realizacije licnih, prevashodno ekonomskih interesa. Nema tu nigde principa i ideja, u pitanju je gola borba za sto bolji opstanak i zato u ovom casu samo vlast i mafija dobro funkcionisu.

Autoritarna vlast ima neogranicena sredstva za ispoljavanje sile, jer nije nicim ogranicena. Zakoni su svakako jedno od najmocnijih sredstava sprovodjenja volje politickih elita: oni regulisu sve oblasti zivota, narocito one u kojima vlast nalazi svoj interes. Nista tako dobro ne govori u prilog pomenutom bezumnom unistavanju kao novi Zakon o univerzitetu koji ne samo nominalno, vec po nacinu kako je poceo da se sprovodi pokazuje da je opet na snazi stvaranje ex nihilo da je njegov cilj ne samo ukidanje autonomije Univerziteta nego poricanje svih njegovih vitalnih energija i principa na kojima je stvoren. A sve to da bi se izaslo u susret volji i zeljama pojedinaca. Koncipiran prema tim zeljama, Zakon je kao i sve ostalo u nasem drustvu garant samovolje i svakojakog voluntarizma. Nije u pitanju nikakvo uvodjenje reda, vec ponovo izrazen nagon za destrukcijom. Nije u pitanju samo uklanjanje politickih neistomisljenika, vec ukidanje tradicije i obicajnog prava Univerziteta, bespotrebno i nicim obrazlozeno prestruktuiranje i ukidanje katedri, stvaranje atmosfere straha, rastakanje kohezije intelektualne i naucne zajednice, razbijanje kolegijalnosti i obesmisljavanje obrazovanja. Davanje prava drzavi i njenim eksponentima na Univerzitetu da kroje fakultete po svojoj volji pruza mogucnost svemu i svacemu. Koliko god je Zakon zeleo da ogranici autonomiju Univerziteta i relativnu slobodu kreiranja nastavnih planova i izbor kadrova, dakle koliko god mu je cilj da usmeri i obuzda, podredi i ogranici “puk", dao na volju pojedincima da se u punom zamahu izivljavaju na zamisljenim neprijateljima u svojoj sredini.

Istina, nacin na koji je Zakon koncipiran govori da se radi o direktivnom upravljanju, o komesarskoj ulozi novih vlasti sto, naravno, podrazumeva apsolutno postovanje zelja vlade ili pojedinaca u njoj. Medjutim, paradoks lezi u tome sto i sama vlada, pa time i njeni eksponenti na univerzitetu ne odgovaraju nikome i ni pred kim, najmanje pred istorijom. Drzava, to su oni. Dakle, personalizovana interpretacija zakona, licne i pojedinacne zelje bice nacin sprovodjenja Zakona. U uslovima bahate samovolje zakon nije ogranicavajuci normativni akt za sve, vec samo za one koji su, iz sasvim drukcijih pobuda nego sto je dobrobit Univerzieta, izabrani da budu objekti sprovodjenja normativa. Zato je moguce da na nekim fakultetima, samo nekoliko dana od pocetka sprovodjenja Zakona dekani traze preispitivanje svih zvanja, cak i zvanja ljudi koji su proveli ceo vek na fakultetu i obelezili nasu kulturu i nauku. Zato je moguce da se na udaru nadju neophodne katedre kao sto je Katedra za Opstu knjizevnost na Filoloskom fakultetu koja je decenijama slovila za jedno od najelitnijih mesta za skolovanje ne samo knjizevnih kriticara i teoreticara knjizevnosti, vec svih onih koji su o stvarima umetnosti, a i drustva ucili da misle na osnovu najvisih dometa teorijske i esteticke misli nase civilizacije. Nepodobnost je, dakle, cisto politicka, a potreba da se menja sve sto se za trenutak ucini potrebnim, jos jedan je, mozda odlucujuci korak u destrukciji svega sto je do sada predstavljalo vrednost i tradiciju, ali ne onu koju prema svojim potrebama stvara politika, vec onu nepozeljnu, subverzivnu tradiciju koje se ona nominalno gnusa, a u stvari, pribojava. Na praznom papiru moguce je ispisati bilo kakve sadrzaje, zato je bio potreban jos jedan, odlucujuci cin destrukcije uma. Erih From je u svom sjajnom radu o anatomiji destruktivnosti analizirao nacin funkcionisanja “nekrifilnog" karaktera i posledice koje moze da ima ovakva struktura licnosti ukoliko joj se u ruke preda neogranicena vlast. Tada opsesija smrcu i destrukcijom kao individualno obelezje nadilazi pojedinacnu sudbinu i postaje modus vivendi politike i kardinalno obelezje odredjene kulture.

Bojim se da je kod nas na delu nekrofilna politika, iracionalno baratanje sudbinom drustva i kulture kome se mora suprotstaviti jaci nagon, nagon zivota i opstanka. Ali, ne u vidu pukog prezivljavanja, nego kao istinsko saznanje o nuznosti ocuvanja vrednosti i svesti o pravu na srecu.

(Autor je vanredni profesor na Defektoloskom fakultetu u Beogradu)