LETOPIS

Gradjani najvise poverenja imaju u vojsku i policiju. I kondukteri i postari bi dobro prosli: em imaju uniformu, em se ne bave politikom na ocigledan nacin

Dragoljub Zarkovic

Najnovije ispitivanje javnog mnjenja koje je sproveo “Mark plan" izbacuje rezultat dostojan zemalja u kojima vlada neka vojno-policijska hunta. U anketi, naime, gradjani Srbije tvrde da najvise veruju vojsci i policiji, kad je o institucijama rec. U ozbiljnim vojnim huntama gradjani su anketarima govorili to isto, a samo Bog zna sta su mislili. U nas je sve drugacije: na vlasti nije vojna hunta (o policijskoj drzavi u tragovima moze se govoriti) ali glavni apsurd je u sledecem - ovde gradjani ne lazu. Srbi zbilja najvise veruju vojsci (47,3 odsto) i policiji (31,3).

Da li ovi rezultati treba bilo koga da iznenade i da li nekoga mogu da uplase? Tolika vera u VJ, “ostatak zaklane JNA", vojske koja je izgubila sve ratove u kojima, jelte, nije ucestvovala, rimuje se s onom pesmom o tome kako Srbin ide rado u vojnike, iako svi znamo da to, kao prvo, nije prirodno, pa, dosledno tome, nije ni tacno. Ti sto imaju veru u VJ nalaze se, po pravilu, s ove strane kasarnske zice, a s vojskom nemaju kontakt ni po delegatskom principu: ako su im deca sada tamo ne verujem da bas mirno spavaju. Verovatno je procenat poverenja u policiju nizi od onog koji je zaradila vojska, zato sto gradjani o stanju u vojsci vise slute, a o stanju u miliciji vise znaju, ili, barem, znanja sticu i na sopstvenoj kozi. Naime, dok se VJ trenira na ogranicenom broju regruta, policija ima siroku narodnu bazu.

Ali, rezultat nikako nije iznenadjujuci: kad se vojska i policija uporede s drugim institucijama drustva onda zbilja izgledaju dostojne uvazavanja. Kao prvo, imaju uniforme sto asocira na nekakav red. Verujem da bi i zeleznica i posta, zahvaljujuci kondukterima i pismonosama, bez obzira na kasnjenje vozova i penzija, bile kao institucije visoko rangirane da su bile na listi mogucnih odgovora, a siguran sam da bi bolje prosle od skupstina, vlada, univerziteta, crkve (bez obzira sto su i ovi uniformisani) i ostalih... Drugo, i najvaznije, ne bave se politikom na nacin vidljiv anketiranim gradjanima, koliko je to u opisu posla drugih drustvenih institucija.

Zgadjenost politikom, dakle, makar podsvesno implicira ideju da stranke i " sve to" nisu u skladu sa principima srpske sabornosti, pa obicnom svetu najbolje izgledaju oni koji lezu i ustaju na zvuk trube. Ljudima se cini da su od politike videli samo zlo, a to je stvar koje bi trebalo svi podjednako da se plasimo.

(Autor je direktor nedeljnika "Vreme")