IZVESTAJI O SEOBAMA STANOVNISTVA SA KOSOVA DEMANTUJU PROCENE KOMESARIJATA ZA IZBEGLICE SRBIJE

Prema poslednjim javnim podacima crnogorskog MUP trenutno je u Crnoj Gori bezmalo 16.000 raseljenih osoba sa Kosova dok je vise od 10.000 izbeglo u susednu Albaniju. Predsednik romske kongresne stranke Dragoljub Ackovic, smatra da je prema Beogradu krenulo bar oko 25.000 kosovskih stanovnika

U poslednje vreme, otkad su se oruzani sukobi na Kosovu ozbiljno razgoreli, prvi covek Komesarijata za izbeglice Srbije, Bratislava Buba Morina tvrdi da u zemlji Srbiji nema lica izbeglih sa Kosova. Ne precizira ima li raseljenih, tako da moze ostati dilema, radi li se tu o terminoloskom pitanju. Ipak, Buba Morina i na ponovljena trazenja novinara da pruzi podatke o ljudima koji sa Kosova beze pred oruzanim sukobima, ponavlja - kosovskih izbeglica nema. Jednostavno - nema.

Novinske reportaze ozbiljnijih domacih i stranih novinarskih imena, sa lica mesta, retko preskacu sablasni utisak prolaska kroz avetinjski pusta sela duz kosovskih - i metohijskih - drumova. Dobro, gde su onda svi ti ljudi, mora se upitati covek koji ima obe ove, suprotne, informacije?

Kosovo je, kazu, imalo nekih dva miliona ljudi. Devedesetak procenata cine kosovski Albanci, a medju ostalima, razumljivo, najbrojniji su Srbi. Niti su svi Srbi mogli da sebi osiguraju odstupnicu, kupujuci imanja po ostatku Srbije, niti su svi Albanci mogli da stanu u OVK. Ni jedna procena pobunjenih albanskih oruzanih formacija ne barata sa brojkama vecim od tridesetak hiljada naoruzanih muskaraca. A gde su njihove zene, gde su im deca? Suma i oruzana borba, nikako nije “familijarni posao".

Uostalom, novine su vec javljale o kolonama zena i dece koje su danima dolazile kroz bespuca u Crnu Goru. Nedavno je potpredsednik crnogorske vlade Predrag Drecun izjavio da ovaj deo zajednicke zemlje ne moze samostalno, bez asistencije medjunarodnih humanitarnih organizacija, da podnese teret tamo smestenih petnaestak hiljada “raseljenih lica". On se pozalio:

- Suoceni smo sa talasom socijalnih teskoca, jer imamo dodatnih 10.000 nezaposlenih i oko 5.000 novih djaka, zbog cega nam je neophodna pomoc medjunarodne zajednice.

Predrag Drecun je ostro odgovorio i na javno izrazene sumnje srpskog izbeglickog komesara, Bube Morine, povodom broja ljudi koji su pobegli sa Kosova u Crnu Goru: “To sto ti podaci ne odgovaraju Morini i politici koju ona predstavlja, je nekorektan odnos prema jacanju integriteta SRJ".

Prema rezultatima junske posete Helsinskog odbora za ljudska prava u Srbiji, Rozajama, Plavu i Ulcinju, gde su bili u kolektivnim izbeglickim centrima, pozivajuci se na podatke podgorickog UNHCR, u Crnoj Gori sredinom juna je bilo smesteno 7.826 izbeglih kosovskih Albanaca, 931 kosovski Crnogorac i 1.245 Srba.

Ovaj izvestaj Helsinskog odbora napominje da je uglavnom rec o zenama i deci (bilo je porodjaja i na putu), koji su smesteni u losim uslovima, a pesacili su uglavnom nocu, jer danju nisu smeli zbog helikoptera koji nadlecu “granicno podrucje Srbije i Crne Gore". Naime, policija mnoge ljude grubo vraca sa kontrolnih punktova na kojima ih uhvati, a ocevici tvrde da su policajci prema muskarcima izuzetno grubi, sve do prebijanja kundacima. Tvrdi se da se na tim kosovskim policijskim kontrolnim punktovima moze od policajaca cuti da “ukoliko ginu srpska deca na Kosovu treba da ginu i albanska".

Muskarci, Albanci su, kao izbeglice u manjini, a prema izvestaju Helsinskog odbora oni uglavnom “prate svoje porodice do Crne Gore, posle cega se vracaju da cuvaju kuce". Izbegli u Rozaje i Plav su uglavnom dosli iz Peci i Decana i okoline. Kasnije se mnogi od njih “pomeraju" i u Ulcinj" zbog povremenog pojavljivanja lokalnih policajaca iz Decana, koji ih prepoznaju".

Strah od vojske, policije i drugih uniformisanih i naoruzanih ljudi je veci deo intervjuisanih u Crnoj Gori i odveo sa Kosova.

Crnogorski Crveni krst je krajem juna sastavio dve strukturalne analize izbeglih lica sa Kosova. U jednoj se, pored mesta smestaja, bavi dobnom i polnom strukturom, a u drugoj vrstom smestaja i nacionalnom strukturom nevoljnika. Recimo, od 11.153 lica smestena u dvadeset i jednoj crnogorskoj opstini (tek tri su bez Kosovara), Albanaca je 7.000; Muslimana 2.072; Crnogoraca 745; Srba tek 53, a ostalih 1.283. Najvise izbeglih je registrovanih u Ulcinju (3.286), pa u Plavu (2.855) i u Rozajama (2.198). Nijednoga nema u Cetinju, Tivtu i u Zabljaku. Rozaje, Plav i Ulcinj su kod rodjaka smestili najvise ljudi - 2.157; 1.991 i 1.780. Druga evidencija crnogorskog Crvenog krsta pokazuje relativno ujednacen musko-zenski odnos izbeglica. Od ukupno 11.144 izbeglih, zenskih je 5.782, a dece do 18 godina je 6.369. Preko 60 godina je 562 izbeglih, a ostali su u zreloj dobi.

Ako je u Crnu Goru, prema Dragoljubu Ackovicu, predsedniku Romske kongresne stranke, prebeglo oko 1.500 pripadnika romske kosovske populacije, a u Beograd je pobeglo oko 2.500 Roma, moguce su vec neke grube procene za Srbiju. Dakle, ako u Crnoj Gori, po poslednjim verifikovanim podacima postoji ukupno petnaestak hiljada “novih stanovnika", to bi mozda moglo da znaci da je u pravcu Beograda krenulo bar oko 25.000 kosovskih stanovnika. Uzgred, Ackovic u razgovoru za izbeglicki “Odgovor" napominje da je i preostalih petnaestak hiljada Roma spremno za odlazak, procenjujuci da dvadesetak hiljada izbeglih Srba sa Kosova nije realan broj: “Mislim da je cifra mnogo veca". Ali, za Srbiju, egzaktni podaci se jos uvek cekaju. Za to, cini se, ipak nesto u politickoj sferi mora da se “prelomi". Zato se i ceka na stvarne podatke.

Vukan Simonovic