IZ NEOBJAVLJENOG ROMANA "MERMERNO OSTVRO" BEOGRADJANINA MILOSA DJORDJEVICA

Samoubistvo u susednoj celiji. Poruke na zidovima sobe u kojoj se ceka saslusanje. Ko je prvi napao: Severna ili Juzna Koreja

U toj sobi zvanoj “Mazestik" u zgradi Udbe za Beograd, na Obilicevom vencu bio je parket. Radijatori su dobro grejali. Dva prozora, sa resetkama, otvarali su pogled, prvo, na neku terasu, nekih tri metra nizoj od nivoa sobe.

A, dalje, kroz sivkasto i maglicasto obzorje beogradskog neba, pruzao se pogled prema Topciderskom brdu, i Hajd-parku...

Ispod terase pruzala se sasvim dole Kosmajska ulica, ali se nije videla od ostalih visespratnica, iza pomenute terase.

“Kolege" u sobi redovno su setali, jedan za drugm robijaski krug, tri puta dnevno. Ja ni jednom. Sedeo bih uz zid, na parketu. Imao sam smirene zivce, a bilo mi je ugodno toplo. Ali, moje iznosene pantalone pocele su po malo da “cvetaju" na kolenima.

U corbuljaku, koji je trebao da predstavlja jelo, jedva da se drvenom kasikom moglo upecati zrno-dva graska. A nisam ni bio gladan. Polako su pocele da se ocrtavaju fizionomije ljudi koji su sa mnom delili, igrom zivota, sudbinu. Jedan mi je prvi pao u oci, po nekakvoj inteligenciji lica. Pravilno, dinarskog tipa, lice plavokosog coveka. Crnogorac, bivsi ministar gradjevina Crne gore, inzenjer. Ljubazan, srednjeg rasta. Rezigniran. Imao je obicaj da isprica pricu o nekom indijskom maharadzi, koji je na ruci nosio prste, na kojem je pisalo: “I to ce proci!"

Jedan, omanji, po malo debeljuskasti coveculjak, redovno se molio bogu, svako jutro, ispred desnog prozora. Osumnjicen, da je kao bivsi vlasnik velike tvornice pamucnih tkanina sakrio od vlasti neke pamucne proizvode. Govorio je da ce, kad izadje, davati meni redovnu stipendiju da zavrsim Medicinski fakultet.

Tvrdio je da sam nevin uhapsen, i, da hoce samo da me pred studentskom masom kompromituju. A ja sam pevusio “Internacionalu", i sam ubedjen da su grdno pogresili, kad su mene uhapsili, jer ce studenti biti zbog toga ogorceni.

Jedan je, prilicno cesto, lupao na vrata i trazio saslusanje, iako je, kako kazu, tu vec dva meseca, i vec je bio vise puta na saslusanju.

Jedno vece, iznenada, otvorise se vrata. Osim nekoliko milicionera, u sobu gipko udje jedan puniji, omanji, crnomanjast covek.

Poceo je redom svakog da gleda u lice. Ocigledno, da je do tancina znao podatke o svakom, jer kada je dosao do mene, gledajuci me sa razumevanjem, u oci, rece:

- A, ti radis, u cetir’oka, gde nema svedoka?!

Ne znam ni dan-danas sasvim jasno, ali kao da je hteo da mi, koliko on moze, da sugestiju, da nista ne priznajem, jer nema svedoka protiv mene.

Jednom, jasno uvece, cuo se neki tup, jedva cujan udarac necega o nesto. Dvojica prislonise usi uz sam zid sobe, jer je nastupila opet tisina, posle onog tajanstvenog tupog udarca. Svi smo se utisali. Posle pet minuta, ova dvojica odvojise usi od zida, i rekose da su cili da je, verovatno, milicioner, kad je otvorio vrata one betonske sobice, da vidi sta se dogodilo, prozborio:

- Sunce ti kalajisano, sta uradi?!

Dalje se nista vise nije culo. Nastade komentarisanje, sa zakljuckom svihi u sobi, da je neki novodosavsi, skratio muke, zaletom u betonskoj sobici, smrskavsi sam sebi glavu o radijator.

Sutradan, neki povisoki, vizljasti milicioner dade mi neku debelu krpu od starog dzaka i kofu sa vodom da ribam poprilicno dugacak hodnik. Vec sam izgubio kondiciju, pa mi je to ribanje bilo tesko. Naredi mi da operem i klozet “cucavac". Posle u sobi, postajalo mi je vec dosadno.

Koliko se sme pribliziti levom prozoru, koji gleda na tri metra nizu terasu. prisavsi, ugledah jednu lepu devojku, plavusu, sa pletenicama i krupnim plavim ocima, kako seta i bas gleda u mene. Zaljubih se na prvi pogled. Ona se krisom osmehnula...

Tamo daleko iza nje, preko krovova kuca, video se jos ogoleli Hajd-park. Slaba vajda od toga, i kad bude ozeleneo, jer sigurno necemo moci, tuda da setamo, posto su nas razdvajale resetke. Jos pre rucka, toga dana udje u sobu jedan krupan, crnomanjast milicioner, prozva me, i odvede prvo kroz onaj oribani, krivudavi hodnik, pa potom, nekim drugim hodnikom, sa puno vrata silnih kancelarija, odakle se culo lupanje pisacih masina i diktiranje, iz kojeg su se najvise razaznavale reci: “Po IB-eu, po IB-eu, po IB-eu..."

Najzad, kroz neki treci, uzani, krivudavi hodnik, milicioner me ubaci u jednu prljavu, mracnu sobu, i zakljuca vrata, rezom.

U toj sobi, zidovi su bili prljavo sivkasti, po njima ispisane neke poruke, olovkom. Pridjem blize, i citam jednu: “Sutra ce me streljati. Odlazim zauvek". Druga neka poruka, opet rastajanje sa zivotom, ali u stihovima.

Na sredini sobe, neki kostur od gvozdenog kreveta, bez duseka, samo zardjala mreza zica. Prma svetlarniku, posiroki prozor, sa malo tanjim resetkama. Misli su mi se po malo sledile. Setio sam se, kako je Radio-Moskva, koju sam slusao, kad sam bio na raspustu, kod kuce u Subotici, govorila, da Udba uhapsenike da ih natera na priznanje, mece na neke elektricne krevete i pusta struju. Pomislih, to je valjda taj krevet. Dok sam napolju, na fakultetu, vezbao psihijatriju, video sam, kako serijski, na “Guberevcu" daju bolesnicima elektrosokove, kako se posle strujnog udara, zgrce, poplave u licu, izgube svest, i posle dva-tri minuta, dolaze k sebi, a da nista nisu osetili. Prema tome, nema razloga, toga da se plasim. Vise sam se plasio onih oprostajnih poruka, koje sam video po celom zidu.

A i u njih sam poceo da sumnjam, jer, ta zgrada, u kojoj je bila Udba za Beograd (Obilicev venac broj 4), za vreme okupacije bila je Specijalna policija Vujkovica, Becarevica i drugih fasistickih krvoloka, pa su to, mozda, jos poruke tadasnjih nesrecnika, koji su odvedeni na streljanje na Banjicu. I, taman sam poceo da se tesim, da to kod mene ne pali, hoce znaci, samo da me zaplase, kad se otvorise vrata, i onaj krupni milicioner, s vrata rece:

- Izlazi!

Debeli milicionar, crnomanjast, ne zureci se, odvede do sobe belih vratiju, na trecem spratu.

Soba, cista, bela, prema ulici, sa balkonom. Malo levo, pisaci sto. Za stolom neki krupan, povisok, crnomanjast, dosta lep, valjda Crnogorac, islednik.

S druge strane, na stolu, veoma pedantno, namerno upadljivo, presavijena “Borba". Do nje crni ventilator, koji nije radio. Nije bilo ni potrebno, jer je bio mart mesec 1952. godine.

Kako sam usao, ja pravo pred sto, i sedoh na stolicu.

- Sta, p... ti, m...!, zar si seo, da pijes kafu sa mnom?!, rece ostro delija.

- Pa, gde da sednem?

- Sedi, tamo, p... ti m...!, i pogledom odredi poziciju u desnom, zadnjem uglu.

Ja, skoro ne dizuci se sa stolice, na koju sam vec bio seo, rukama je drzeci, polako, natraske, dijagonalno, povukoh se u oznaceni ugao sobe.

S leve strane sobe, tu, levo od mene, daktilografkinja spremna za svoj posao.

- Je li, ko je prvi napao, Severna ili Juzna Koreja?, upita, najzad, islednik - delija.

Juzna Koreja je prva napala!, odgovorih ja kao iz puske.

- Nije, nego Severna!, skoro pobedonosno rece delija.

- Nije, nego Juzna Koreja! Ona je agresor imperijalisticki, zajedno sa Amerikancima!, razderah se ja, besno. U tom momentu skoci daktilografkinja, neka smedjusa, pridje mi i viknu mi, skoro u usi:

- To je Staljin gurnuo Severnu Koreju da prva napadne! A, islednik, ne ustajuci od stola, brzo rece:

- Ostavi ga na miru!

I, daktilografkinja se vrati na svoje mesto za pisacom masinom. Kako mu bilo, da bilo, ja ni dan-danas, ne znam ko je u stvari, prvi napao...

- Dobro! Idemo dalje! Da li si ti za Rezoluciju Informbiroa, to nas danas mnogo i ne zanima! Mi to tretiramo kao momentalno raspolozenje. Ali, odgovori mi, da li si ti stvarno veliki informbirovski boljsevik?

- Boljsevik jesam! A da li sam informbirovac ili nisam, sada to i onako nije vazno, cim sam ovde, vi meni nista ne verujete! Vi verujete onom koji je mene gurnuo vama u ruke, iako je on zadrti reakcionar, antikomunista! On je za vas zasluzan, njemu cete dati i odlikovanje! On je nalagao do mile volje, i vi njemu verujete, iako nema svedoka, on moze da laze, i nema vise sta da razgovara sa vama!

- A zasto si ti isao u Dom sovjetske kulture i sta si tamo razgovarao sa Rusima? Mi imamo podatke, da si isao u Dom sovjetske kulture!

- Pa, naravno, da vam je on rekao, da sam u Studentski dom donosio, povremeno, sovjetski casopis “Aganjok". Tamo, u Sovjetskom Domu kulture, bilo mi je u biblioteci najzgodnije da spreman ispite za fakultet, jer je tamo tisina, ugodno toplo, ne pusi se i skoro nema nikoga od citalaca.

- Slusaj, mi imamo metode da te prisilimo na priznanje i bolje priznaj!

- Za vase metode, cuo sam preko Radio-Moskve, ali ja nemam sta drugo da vam priznam!

- A, sta kaze Radio-Moskva?

- Pa, kaze, da mecete na neke elektricne krevete, pustate struju i ubijate ljude. I, bijete volujskom zilom! Stavljate tegove na testise! Ali, kada nesto boli, onda boli! I bol je samo jedna fizioloska pojava, a i smrt je, takodje, jedna fizioloska pojava!

- Znaci tako! Tako kaze Moskva! Pa, dobro, verujem ti! Nego, reci mi da li je S. M. (jedan moj kolega s fakulteta, prim. M. Dj.) informbirovac?

Ne! Nije informbirovac, on je veliki svaler, juri mnogo zenske!

- A da li je M. Z. informbirovac?

- Ne! Nije! On je veliki sportista, igra hazenu (rukomet) u “Spartaku" u Subotici.

Sutra: Voz za more