IZ NEOBJAVLJENOG ROMANA “MERMERNO OSTRVO" BEOGRADJANINA MILOSA P. DJORDJEVICA, KOJI JE MEDJU POSLEDNJIMA NAPUSTIO ZLOGLASNI GOLI OTOK

“Plameni pozdravi bratskom sovjetskom Komsomolu" sa novobeogradskog gradilista. Kako je bilo moguce napadati Rezoluciju Informbiroa i hvaliti sovjetski sistem?

Toga leta, na duguljastom brdu Bezanijske Kose, bile su stacionirane omladinske radne brigade, koje su pocele izgradnju Novog Beograda.

Bile su to brigade iz Like, Bosne, Vojvodine, Srbije i iz svih krajeva Jugoslavije. Na prostoru danasnjeg Novog Beograda rasprostirao se samo zuti dunavski pesak, koji je danski bager, vec odavno, nasuo.

Na Rezoluciju Informbiroa, koja je tog proleca procitana preko Radio-Beograda, niko nije ni mislio. Pevalo se, radilo se sa puno mladalackog poleta. Na velikom mitingu, pred otvaranje spontano organizovanog festivala narodnih igara i pesama svih nasih naroda, kad je prestalo skandiranje: “Beograd - Moskva!", “Ziveo inicijator svih nasih pobeda, drug Tito!" i “Zivelo bratstvo i jedinstvo svih nasih naroda!", ja sam sa improvizovane tribine, pre nego sto sam dao rec Batricu Jovanovicu, generalnom direktoru izgradnje Novog Beograda, predlozio ogromnoj masi brigadira i brigadirki, da sovjetskom Komsomolu posaljemo telegram sa ovog velikog festivala. Ukratko: “Bratskom sovjetskom Komsomolu, saljemo plamene pozdrave, sa izgradnje Novog Beograda!". Posle opet skandiranje: “Beograd - Moskva!" i “Ziveo inicijator svih nasih pobeda, drug Tito!".

A, onda je Batric Jovanovic odrzao govor pun entuzijazma, veseo, sa lenjinskim kacketom na glavi. Festival, na pozornici, trajao je najmanje tri sata. Bilo je tu makedonskih igara, i hrvatskog kola, i sumadijskog, a Bosanci su odusevili onim igrama, uz bat koraka, bez muzike.

Sutradan je komandant svih brigada Bosiljcic kaznio licku brigadu ukidanjem naziva “Udarna", jer su se bez dozvole, kupali na Savi. Lepe Licanke bile su ozbiljne i tuzne.

Uvece, dok se igrao tango na igranci, ispred barake, saputalo se kako su jedan brigadir i brigadirka iskljuceni iz brigade, jer su bili pola sata u obliznjem kukuruzu...

I tako, radilo se udarnicki. Kad je proslo nepune dve nedelje, dosao je jedan drug sa znackom ucesnika Petog Kongresa KPJ, i rekao mi dobrocudno, da odrzim sastanak Komiteta svih brigada, po pitanju Rezolucije Informbiroa.

Skupismo se nas dvadesetak, koliko nas je bilo clanova Komiteta, u jednoj sobi barake, i posto sam predstavi druga, ucesnika istorijskog Petog Kongresa, otvorio sam sastanak Komiteta, sa jednom jedinom tackom dnevnog reda: “Rezolucija Informbiroa".

Nastao je tajac. Svi cute, niko da zatrazi rec. Tada, ja poceh:

- Drugovi, kad svi cute, da pocnem ja. Naime, s obzirom da Rezoluciju svi vec odavno znamo skoro napamet, mislim da nije potrebno da je ponovo ovde procitamo. Ja dozvoljavam sebi da iznesem svoje slobodno misljenje o njoj. Ja ne mogu da se slozim sa njome, zbog one njene glavne tacke: “Da uloga nase Partije nije bila ni malo veca, za vreme fasisticke okupacije, od uloga ostalih komunistickih partija, Madjarske, Bugarske, Rumunije...", jer, kao borac nase Armije, u jugozapadnoj Madjarskoj, gde je bila moja Prva Vahduhoplovna divizija, vec pri kraju rata, video sam kako na uglu ulice vrse prijem u Madjarsku komunisticku partiju. Kao politicki komesar, zainteresovano upitah jednog mladica, koji je u ruci drzao tek primljenu crvenu knjizicu: “Znas li ti (na madjarskom jeziku sam ga pitao) ko je bio Lenjin?". A on mi odgovori: “Pa, ne znam!". A ja njemu: “Kako ne znas? Sad si vec postao clan Partije, a ne znas?!". On mi doslovno odgovori da se upisao u Partiju zato da ga Rusi ne oteraju na raskrcivanje rusevina u Ukrajinu!

- Medjutim, drugovi, za vreme okupacije, nasa Partija, u NOB-i, drzala je trideset nemackih divizija vezanih za Balkan, koje bi, inace, bile bacene na Istocni front, dok se, za to vreme, madjarska, rumunska, kao i bugarska komunisticka partija, nisu ni osecale da postoje! Zato ne mogu da se slozim sa Rezolucijom Informbiroa! - zakljucih ja svoje izlaganje.

Posle toga, svi su diskutovali u prilog mog stava, i na kraju sastanka, glasanjem se izjasnili protiv Rezolucije Informbiroa. Jedino su se dvojica uzdrzali od glasanja.

Ni danas nije jasno ko je njih sutra isterao iz brigade, a kada su se popeli u kamion, nekoliko omladinaca- brigadira, simbolicno je poguralo kamion u kome su bili samo oni...

Zivot je nastavio da tece, kao i pre, kopali smo i dalje neki kanal, koji je trebalo da spaja buducu fabriku traktora sa Savom, da bi slepovi dospevali do fabrike...

Tu se danas mogu loviti dobri sarani i karasi, a kanal se nikad nije spojio sa Savom... U sutonu dana, vracajuci se sa kopanja kanala, pevalo se: “Gradicemo Beograd, da bude k’o Moskva!". I tako, nasa smena zavrsi, te odosmo kuci, sa po nekim lepim uspomenama, na neku plavusu, ili crnku.

U jesen, na fakultetu, proculo se da su neki clanovi Partije, na Medicinskom fakultetu, pohapseni, jer su se izjasnili za Rezoluciju Informbiroa.

Na velikom partijskom sastanku u amfiteatru Fizioloskog instituta, raskrinkavali su ih, a, oni vec nisu bili prisutni. Tada niko nije znao da negde na moru postoji neki Goli otok.

Prolazilo je vreme, ja sam tvrdoglavo i dalje voleo Sovjetski Savez, i to uvek ispoljavao, za vreme mojeg istupanja pred masom studenata na konferencijama, bilo partijskim, bilo Narodne omladine, pre toga ostro i argumentovano napadajuci Rezoluciju Informbiroa, tako, da su studenti poceli vec da govore o meni: “Ovog Misu ne mozes da uhvatis ni za rep, ni za glavu! Prvo napada na Informbiro, a odmah zatim hvali sovjetski drustveni sistem!".

Udba me uopste nije dirala. Svakako im se svidjala moja ostra diskusija protiv Informbiroa, a simpatije prema sovjetskom sistemu verovatno su tretirali kao “usijanu glavu", koja ce se, vremenom, ohladiti.

Medjutim, 1952. godine, besneo je najzesce rat u Koreji. Ja sam simpatisao Severnu Koreju. Nju je pomagao Staljin. Staljin me nikada nije zasenjivao svojim autoritetom. Ja sam samo mrzeo Juznu prokapitalisticku Koreju.

Kada je jedan student geografije, s kojim sam stanovao u istoj sobi studentskog doma, a kojem su dva brata, kao cetnicki koljasi, pobegli na zapad, rekao da ce se javiti kao dobrovoljac da ratuje protiv Severne Koreje, ja sam ga fizicki napao.

I mene su te noci “pokupili"...

Taj februar 1952. godine bio je vrlo snegovit, ali i suncan. Toga dana za mene je poslednji put zaslo sunce, sunce slobode, jer sad sam bio iza resetaka. Najzad, burno vreme, koje je dostizalo kulminaciju te 1952. godine, potpuno zaokupljeno ratom u Koreji, za mene je svrseno. Rat u toj dalekoj zemlji, na Dalekom istoku, i te kako se reflektovao ovde na Balkanu. Ujedinjene Nacije, koje su vodile rat u Koreji, bile su spremne da priteknu Jugoslaviji u pomoc, u slucaju da bude napadnuta. Bioskopi su redovno, posle zurnala, prikazivali filmove Ujedinjenih nacija, u kojima smo gledali borbe severnokorejskih i kineskih “migova" i americkih “sejbrova" i “tanderdzetova".

U celiji je bila apsolutna tisina. Kroz glavu su mi tekli utisci, toga dana. Pred ulaz u “kamp", celija na cetvrtom spratu, jedan oficir, sedeci za stolom, smeseci se, upita me:

- A, ti si za SSSR?

- Jesam, ja sam za SSSR!

- Pa, hajde, skini kais, skini sat, izvadi pertle iz cipela, i stavi ih na sto!

On lepo slozi sve u moju tasnu, i ostavi je u orman s desne strane.

Bilo je valja oko pola devet, kad se naglo otvorise vrata celije. Unutra udjose dva oficira, isto u uniformi.

Cuh da jedan rece:

- Hajde, izlazi!

Ja ustadoh, i izidjoh u uzani hodnik.

Jedan od njih rece:

- Ulazi, tamo!

I pokaza neka vrata, preko puta sobe, u kojoj sam do malocas bio.

Bio je to klozet “cucavac".

Cuh, jos:

- Ne okreci se!

Cuh brze korake. Nekoga provedose.

- Izlazi!

Izadjoh.

- Ulazi ovamo!

I uvedose me u jednu prostraniju sobu. U njoj su stajale neke siluete. Valjda desetak.

- Poznaje li ga neko?

Siluete promrmljase:

- Ne! Ne poznajemo ga!

- Poznajes li koga, upitase mene.

Ja, sagnute glave, ne odgovorih nista. Oni odose. Vrata se zatvorise. Skljocnu reza.

Ja se lagano spustih, i sedoh na cist parket, uz zid sobe. Jedan od zatecenih, sede do mene, i tiho upita:

- Jesi li i ti po IB-eu?

- Jesam, odgovorih ja, vec otupljen, ne gledajuci nikuda.

Sutra: Soba zvana “Mazestik"