DESET GODINA OD “ANTIBIROKRATSKE REVOLUCIJE" (4)

Nakon rusenja autonomije Vojvodine, novosadska televizija pripojena je RTS sistemu, ali pre toga ta informativna kuca “pociscena" je od onih kadrova, koji su oznaceni kao “autonomasi", odnosno, od onih za koje se govorilo da su indoktrinirani “autonomaskom" politikom...

Mirjana Kalinic

Kada je palo vojvodjansko rukovodstvo, na red je dosla i televizija Novi Sad, koja je oznacena kao drugi “bastion autonomastva". U stvari, diferencijaciju je najavio Zoran Sokolovic (u to vreme bio je sekretar Predsednistva CK SKJ), i to na mitingu u oktobru mesecu 1988. godine u Novom Sadu. Tada je rekao: “Urednici i direktori treba da napuste svoja mesta i ustupe ih onima koje autonomaska vatra nije prepekla"... Sve je to objasnjavano kasnije ovako: da su mediji u nasoj sredini uvek “igrali" kako su “svirali" rukovodeci ljudi. Odnosno, nesto blaza varijanta te price glasila je: da se mediji nalaze u direktnoj sluzbi politike svoje sredine ili svog osnivaca. Pa je onda sasvim normalno da, kada “padne" rukovodstvo, “padaju" i njihovi “igraci" u javnim glasilima...

Dakle, “igranka" je mogla da pocne.

Rukovodstvo TV Novi Sad optuzivano je za promasaje u uredjivackoj politici, odnosno, da su neobjektivno izvestavali o mitinzima koji su se odrzavali sirom Vojvodine. Zatim, da su “slepi poslusnici autonomasa", kao i da su “realizatori Kruniceve uredjivacke politike"...

O cemu se, zapravo, tu radilo, nas list govori Milorad Stevancev, bivsi glavni i odgovorni urednik TV Novi Sad. “Stvar nije bila u promasajima i krivcima za neobjektivno izvestavanje, za prenaglaseno emitovanje snimaka u kojima se vide bradati momci sa kokardama i parole kojima su pretili svakom ko nije sa njima. Price o tome posluzile su, bas kao i price o “lopovlucima foteljasa", “izdaji... samo kao pokrice za nesto sasvim drugo, mnogo krupnije".

Cilj je, u stvari, bio, po recima naseg sagovornika, promena statusa Vojvodine. “Kada je to postignuto, kada je autonomija, fakticki, i ukinuta, morao je da se menja i status finansijskih, zakonodavnih, informativnih i drugih institucija, koje su oznacavale odredjenu samostalnost, dakle, autonomiju Vojvodine, da bi se one (institucije n. a) podredile Beogradu. Kada je televizija u pitanju, onda da se odlucuje o njenoj uredjivackoj politici i njenim prihodima od pretplate i reklame. Poznato je da je vojvodjanska televizija sve od tada bila ravnopravna clanica Jugoslovenske radio-televizije (JRT) sa znacajnim ucescem u zajednickom programu", kaze Stevancev.

Treba, takodje, reci da je TV Novi Sad bila najmladja, kada je u pitanju novinarski i tehnicki kadar, zatim, da je bila opremljena najmodernijom televizijskom tehnikom i da je bila veoma ambiciozna i u punom uzletu. Takva televizija, nakon rusenja autonomije, pripojena je televiziji Srbije, ali pre toga ova informativna kuca bila je “pociscena" od onih kadrova koji su oznaceni kao “autonomasi". Dakle, od onih koji su, kako se govorilo, bili indoktrinirani autonomaskom politikom...

Da li su u tim smenama “pali" pravi “gresnici" ili, mozda, oni koji su imali licnu korist u ujdurmi zvanoj “jedinstvena Srbija", ili su se tu nasli i pojedinci koji nisu ucestvovali u kreiranju ni “muzike", ni “igre"? Da li se u “provetravanju" otislo suvise daleko? Da li su, kasnije, izabrani novi v. d. celnici zaista bili oni pravi? Ko je procenjivao neciju moralno-politicku podobnost?

“Sve je to pripremljeno i organizovano na sastancima opstinske organizacije SK, kojima su prisustvovali izaslanici iz Beograda: Vladimir Stambuk, zatim sada vec pokojni novinar Dragan Bajic i jedan sjajan momak iz republickog sindikata Branko Miladinovic, koji je odmah shvatio o cemu se, zapravo, tu radi i ljubazno je postao nas prijatelj", prica Milorad Stevancev, bivsi glavni i odgovorni urednik TV Novi Sad, prisecajuci se tih dana.

Naravno, beogradski izaslanici imali su u novosadskoj televiziji svoje istomisljenike, odnosno one koji su postovali pravilo “odlazecem nogu, dolazecem ruku". “Da, bilo je i onih koji su se naprasno obradovali rusenju autonomije i to su propratili javnim komentarima u stilu ’bilo ne povratilo se’... Ali, njihova imena necu pominjati, jer su neki medju njima ubrzo shvatili o cemu se, zapravo, radi i oslobodili se ranijih zabluda. Oni su nesto kasnije i sami diferencirani kao autonomasi, a oni drugi koji i dalje misle kao sto su mislili 1988. godine, nisu vredni ni pomena", kaze Stevancev.

Diferencijacija se vrsila u nekoliko faza, ali za one koji su kasnije postali v. d. celnici to je bilo vreme “cekanja, odugovlacenja, sivila".

Recimo, slucaj “TV Novi Sad" i lista “Dnevnik", Ljubomir Lukic, koji ce postati direktor novosadske televizije, opisao je kao slucaj “delimicno trudne devojke". “Autonomasko dete je tu, a nevinost je sveopsta. Svi se prave da devojku ne poznaju, iako je narod bio precizan akuser", govorio je Lukic tada. A sta narod o svemu tome misli, moglo se saznati iz poruke koja je nekoliko meseci stajala na zgradi, koja je samo nekoliko koraka bila udaljena od “Radio Novog Sada". Na zidu je crnim sprejom bilo napisano: “Staljinosevic". Pa, ko je razumeo, shvatio je.

Ipak, zasto je diferencijacija bila tako spora, o tome Miodrag Isakov, bivsi novinar novosadske televizije, kaze: “Kada su ’jogurtasi’, prakticno, sa ulice usli u institucije vlasti, trebalo im je vremena da se snadju. Oni su manje-vise bili politicki neobrazovani, a i generalno gledano, nivo obrazovanja nije im bio visok. Zato je trebalo vremena da se obuce i snadju. Dosta je vremena proslo, dok su raspodelili funkcije, odnosno, ko ce u koju fotelju da zasedne. Pa kad su seli u fotelje, trebalo im je vremena da se obezbede da to bude sigurno. To im je, tada, bilo mnogo vaznije od nas. Tako su nas, prosto, jedno vreme bili zaboravili".

Kada su, konacno, shvatili da je vreme da se “umesaju u svoj posao", nisu znali, objasnjava Isakov, kako se to radi. “Trebalo je i to da nauce. Prosto, nisu bili svesni moci koju su imali. Mislili su da, u vezi sa tim, treba procedura, nisu znali da se sve to resavalo telefonom. Jednostavno naredis i tako je to trebalo da bude", kaze Isakov, dodavsi da se ni zaposleni nisu u tom periodu bas najbolje snasli.

“Nismo znali sta cemo sa tolikom slobodom koju ranije nismo imali. Ranije su postojala cvrsta pravila, odjednom to vise nije vazilo. Verovatno smo se i mi uplasili prevelike slobode, valjda je zato postojao visok stepen autocenzure kod svih zaposlenih", objasnjava Isakov. U vreme pre cuvene “jogurt revolucije", vojvodjanski novinari su, po misljenju Miodraga Isakova, tacno znali sta se sme, a sta se ne sme.

Medjutim, za hrvatske novinare to je bilo “podanicko-poslusnicko novinarstvo". Naime, “Slobodna Dalmacija", prateci te 1988. godine “dogadjanje naroda" i “cistkame" koje su se pocele sprovoditi u “TV Novi Sad", pisala je: “Vojvodjanski novinari imaju predubedjenje da je sve unapred odredjeno i da se za sve mora pitati". Oni su, naime, tada smatrali da zbog toga novinare treba prepustiti “njihovoj zlehudnoj sudbini"...

I prepusteni su “zlehudnoj sudbini" - u novosadskoj televiziji izvrsena je prava “seca knezova", smenjeno je u prvoj fazi jedanaest najistaknutijih rukovodilaca, partijski je kaznjeno devetnaest zaposlenih... Na njihova radna mesta dosli su oni koji postuju pravilo “kako mama kaze". A to pravilo, u vreme rata “u kojem nismo ucestvovali", pretvorilo je pojedine novinare novosadske televizije u “pisace masinke"...

(Kraj)