Portret: Momcilo Trajkovic, lider Srpskog pokreta otpora sa Kosova

Sa Slobodanom Milosevicem svojevremeno je rusio albanski separatizam i kao potpredsednik srpske Vlade “useljavao" Srbiju na Kosovo, ali sve je trajalo veoma kratko. Brzo su se razisli (“ideoloski") jer je Milosevic “covek komunisticke orijentacije". Kosmet mora biti problem drzave a ne bilo koje partije, bila mu je prva izjava nakon postavljanje na funkciju potpredsednika Vlade. Nakon izjave da je njegova partija Srbija, ostro je kritikovan u CK SK.

Misli da je rezim “sve dobio preko Kosova, a Srbi sa Kosova sve izgubili preko ovog rezima"

Dragan Banjac

Ukoliko Kosovo “odseli" iz Srbije osim, prirodno, nealbanskog sveta jedan od najvecih gubitnika mogao bi da bude predsednik Srpskog pokreta otpora Momcilo Trajkovic i njegovi saradnici, koji bi istovremeno bili i glavna smetnja onima koji bi se, kao glavni krivci, pravdali za izgubljeno Kosovo. Trajkovic je u politiku usao negde 1986. godine kada se oglasio dok su drugi cutali i na nacin koji se, po pravilu, pripisuje samo hrabrima i naivnima. To se uvek culo dalje od pristinskog atara, a mladog “komunistickog profesionalca" svrstavalo vec tada u buntovnike.

I kao da ga je sudbina odredila za dezurnog kosovskog briznika. Jos krajem marta 1989. godine rekao je da su deca “koja su 1981. godine imala deset godina sada u organizacijama separatista i po zatvorima", a da se za albanski separatizam krivica krije “u nasem politickom sistemu, on mu omogucava da se regenerise". Trajkovic kritikuje Ustav iz 1974. godine koji je, kako je govorio, konstituisao nacionalne birokratije i stvorio instrumente birokratske kontrarevolucije u Jugoslaviji. Otkako je stvorena Jugoslavija stalno se vodila borba kako ukrotiti Srbiju. U pocetku taj strah je mozda bio opravdan, medjutim on se provlaci do danasnjih dana i na srpskom narodu stalno je hipoteka da je hegemonisticki. Sve to je, misli Trajkovic, ugradjeno u Ustav iz 1974. godine, a Vojvodina i Kosovo, regresivnim snagama u Jugoslaviji, bili su potrebni samo da bi se srpsko stanovnistvo drzalo u pat-poziciji.

Za ondasnje kosovsko rukovodstvo kaze da je imalo dve linije. Jedna je birokratsko-nacionalisticka, a druga cisto nacionalisticka. Ipak, sve razlike potire cinjenica da je prva u funkciji druge. Po njemu je srpska birokratija do Osme sednice cak u sprezi sa albanskom birokratijom na Kosovu i da je Jugoslavija posle 1981. godine pocela da veruje takozvanoj “novoj" politici na Kosovu, posebno onoj ciji je protagonista Azem Vlasi. Pokazalo se, veli Trajkovic, da ta “nova" ne inicira promene i da brani status kvo, sto je bio dovoljan razlog da se Srbi i Crnogorci sa Kosova trgnu i organizuju. Zapravo to organizovanje datira nesto ranije, od vremena kada se Jugoslavija “uspavala" na kosovskom problemu, koji je jedino pogodovao ocuvanju fotelja tadasnjim kadrovima predvodjeni Kolj Sirokom.

“Albanski narod morao je pristati na ustavne promene", rekao je u intervjuu “Borbi", kao i to da Kosovo (gde se brani Jugoslavija) nije samo problem Srbije. U prolece 1992. godine, u svojstvu predsednika skupstinskog odbora za Kosovo i Metohiju, razgovarao je sa nemackim ambasadorom Hansjorgom Ajfom koji je izrazio neslaganje sa srpskom politikom prema Albancima. Predlozeni “kriterijum manjinske vecine" i specijalni status za Kosovo po kome bi Albanci imali zakonodavnu vlast, policiju, administraciju i sudske organe, kao i izjednacavanje kosovskih Srba sa Srbima u Hrvatskoj, Trajkovic je okvalifikovao kao nemoguce i da Srbi nece da budu svedeni da u svojoj drzavi budu manjina. Zahtev za republiku Kosovo ocenio je kao “ratni cilj". Kao narodni poslanik i predsednik Odbora Narodne Skupstine RS odbio je saradnju sa poslanikom Bundestaga Peterom Rojsenbahom jer ga je Nemac, posle razgovora, nazvao “nemesnikom". Trajkovic je gostu zamerio sto je, “boraveci nepunih 12 casova u Pristini racunajuci i spavanje u(s)tvrdio da su na Kosovu ugrozena ljudska prava Albanaca, samo na osnovu toga sto je citavo vece proveo sa albanskom alternativom".

U Skupstini stalno podseca na problem Kosova. Jula meseca 1992. godine rekao je da ce se Socijalisticka partija Srbije “pre raslojiti nego demokratizovati". Zbog svega je sa nekolicinom “drugova" (Jovan Cvetkovic, Predrag Lazic, Ilija Rosic, Rodoljub Todorovic i Milan Svabic) bio inicijator osnivanja Socijaldemokratske partije Srbije. Nezadovoljan je “ukupnim stanjem u drustvu i narocito SPS koja je posle katastrofalne pobede u svoje redove unela aroganciju i netoleranciju, stvarajuci utisak da - moze sve". Istovremeno, opozicija je “nervozna jer hoce vlast preko noci", a njegova ambicija tada je “stvaranje demokratskih uslova za borbu za vlast". I za mirne demokratske promene. U jesen 1992. godine ukazuje na nastavak etnickog ciscenja na Kosovu, a prilikom dolaska Milana Panica, Trajkovic kaze da je prirodno bilo da u pokrajinu, pored saveznog, dodje i republicki premijer Radoman Bozovic.

Sa Slobodanom Milosevicem svojevremeno je rusio albanski separatizam i kao potpredsednik srpske Vlade “useljavao" Srbiju na Kosovo, ali sve je trajalo veoma kratko. Brzo su se razisli (“ideoloski") jer je Milosevic “covek komunisticke orijentacije". Kosmet mora biti problem drzave a ne bilo koje partije, bila mu je prva izjava nakon postavljenja na funkciju potpredsednika Vlade. Nakon izjave da je njegova partija Srbija, ostro je kritikovan u CK SK Srbije, a jedan drug bio je zaduzen da mu kaze kako je njegova partija ipak SK. Morao je to javno da kaze na TV, ali je dodao i ono prvo. Njegov problem sa Milosevicem je i u tome sto je smatrao da kosmetski problem moze da resi samo - iskljucivo demokratska pravna drzava, da je pluralizam neminovan i pozeljan, te da Kosovo ne sme da bude prcija jedne - Socijalisticke partije. To mu je izgleda bio glavni greh, ali i dobri odnosi sa Kostom Bulatovicem, Miroslavom Solevicem, Boskom Budimirovicem...jer je Beograd hteo da “bude dobar" sa Bogdanom Kecmanom. (“Njegov doprinos u jednom periodu cenim, ali to je covek s kojim se ideoloski nikad nisam slagao.")

Proglasavaju ga (javno) izdajnikom, dakako nacionalnim, i optuzuju da Kosovo predaje Ibrahimu Rugovi i Ramizu Aliji. Sve preko Kecmanovog “Bozura". Pa da deli kosovske Srbe na starosedeoce i dosljake, a nije izostala ni autonomaska etiketa. Za sve to kaze da je “po Milosevicevom nalogu". Nekako iz drugog plana politicki se odrzava preko SDP, podrzava “drzavno vodjstvo Republike Srpske", daje “punu podrsku Dobrici Cosicu koga srpski radikali nameravaju da ruse", zalaze se za ponistavanje “Zakona o izboru poslanika u Vecu republika kojim se narusava politicki konsenzus postignut pre izbora". Podrzao je pismo - Cosica, Milosevica i Bulatovica - bosanskim Srbima, predlagao prihvatanje Vens-Ovenovog plana, kritikovao blokadu na Drini, a razresenje Dobrice Cosica okvalifikovao je kao “poraz snaga razuma i humanosti".

Milosevic je za njega glavni krivac i veoma odgovoran za nereseno kosmetsko pitanje. Uvek se zalagao za ucesce Albanaca u parlamentarnom zivotu Srbije, ali i za ukidanje autonomije. “Na lokalnom nivou, tamo gde postoje nacionalne manjine, problem medjunacionalnih odnosa bi se resavao modelom dvodomnih skupstina u kojima bi jedno vece bilo nacionalno, paritetno i u kome bi se sve odluke bitne za nacionalne odnose koristile konsenzusom. Pored svega “uporni cuvar kosovske kolevke" ostao je optimista. Za njega Kosmet, ne samo sto moze, vec mora da iznova osigura ulogu ujedinitelja. Bez obzira, kaze, na preteranu upotrebu i zloupotrebu, kosovski mit jos nije potrosen. Kosmet nije RS i RSK i po tome sto je u Srbiji, pa bi igranje tom teritorijom bilo igranje konacnom sudbinom naseg naroda i drzave".

Misli da je rezim “sve dobio preko Kosova, a Srbi sa Kosova sve izgubili preko ovog rezima". Vlast u Srbiji nije nasla adekvatan odgovor na opasnu separatisticku politiku. Ovo sestogodisnje stanje ni rata ni mira, pokazuje se, bilo je na stetu srpskih interesa. Ovde nisu Srbi na vlasti, rekao je, vec grupa ljudi koja je, u stvari, produzena ruka SPS-a u Srbiji. Na Kosovu i Metohiji, kao uostalom i u drugim delovima Srbije, odstranjeni su svi politicki kreativni kadrovi. Sposobnost ljudi koji danas na Kosovu zastupaju Milosevicevu politiku je ispod svakog nivoa. Siguran sam da isti ljudi, u nekim drugim uslovima i okolnostima, ne bi mogli da vode ni mesnu zajednicu, obicno kaze za sadasnje kadrove na Kosovu.

Trajkovic govori da je vreme mudrih, a ne velikih Srba. Mozda je i to jedan od razloga sto se pre, otprilike godinu dana, zajedno sa vladikom raskoprizrenskim gospodinom Artemijem, odlucio da izadje izvan granica Jugoslavije i “pojasni kosovski problem". Evropa i svet, prvenstveno SAD, rekao je pred polazak u London, Bon i Brisel (istim povodom bio je i u Rusiji), ne mogu prelaziti preko cinjenice da na Kosovu i Metohiji zivi vise od 200.000 Srba koji nece pristati da budu manjina na teritoriji koju albanski separatisti pokusavaju da otrgnu od njihove drzave. Do sve cescih izleta u svet zajedno sa vladikom Artemijem, o Kosovu su u svetu govorili samo Albanci, isticuci opredeljenost Zapada protiv nasilnog menjanja granica i secesije Kosova.

Srbi se sa Kosova iseljavaju pod pritiskom albanskih separatista, ali i zbog osecanja “da medjunarodna zajednica duva u jedra onima ciji je krajnji cilj stvaranje velike Albanije", najavljujuci pitanje svetu - zasto se nikad nije insistiralo na zasiti ljudskih prava Srba na Kosovu. Seobe su sve vece, a o njima se cuti, jer aktuelnom rezimu kao da je stalo da se Srbi polako isele i da onda “rezim odgovornost baci na srpski narod koji, eto, sam napusta Kosovo", kaze Trajkovic i predvidja da ce na Kosovu uskoro ziveti - samo Albanci i srpska policija. Veoma zali sto albanski - deo celokupne albanske separatisticke masinerije - studenti nisu postali “nova politicka snaga". Stalno je opredeljen za dijalog i misljenja je da nema ozbiljnog dijaloga sa Albancima na Kosovu “ukoliko relevantne politicke snage u Srbiji ne organizuju srpsko-srpski dijalog". U slucaju da ih Srbija ostavi “formiracemo srpsku republiku Kosovo i Metohija, koja bi se prostirala na teritoriji celog Kosova gde nam podje za rukom da osvojimo vlast".

Postoje, kaze, i druge mogucnosti - da uzmemo puske i branimo se, ili se prepustimo asimilaciji. Manevar NATO u blizini granice SRJ znak je “da je nasa drzava nemocna". Na kraju, nekadasnjeg kosovskog saborca Slobodana Milosevica (“koji sa teroristima snosi podjednaku odgovornost za pale zrtve") potpuno je napustio, o cemu govori i nedavna izjava tokom dvodnevnog zasedanja na crkvenonarodnom saboru u Centru “Sava" kojom se zalaze da ih vise ne predstavlja. Inace, o Albancima govori sve najbolje. Jedino im ne bi dao republiku. Sklon je da prisvaja “zdrave snage" koje on vidi, pre svega u Vetonu Suroiu i Beljulju Becaju. Neki mu na Kosovu spocitavaju da se poslednjih godina mnogo obogatio, da je veliki biznismen. “Imam samo kiosk koji se vodi na mog sina, posto ga niko nije hteo primiti na posao. To je sve, a i to je pod dobrim nadzorom ovih ’mojih’ bivsih, sto je takodje dobro poznato. Njima porucujem da u mojoj zadruzi sve cveta. Obicno se nasalim da od psenice pravimo pirinac i da necemo da propadnemo. Uostalom ja im porucujem da bi - ako bi me naterali da budem portir - centar sveta bio u portirnici. Ne zato sto sam mnogo jak, vec zato - sto su oni mnogo slabi".