Kosovo - moze li se izbeci rat

Ima mnogo istine u duhovitoj opasci jednog ovdasnjeg opozicionog politicara da je “nasa najveca sreca sto Kosovo cuva Dejton, a ne Milosevic"

Jan Briza

Predsednika Jugoslavije Slobodana Milosevica ovde bije glas da je rdjav pregovarac. Pripisuje mu se potpuno odsustvo smisla za realnost tako da, u zelji da uzme sve, na kraju ostaje cak i bez onoga sto mu je u pocetku nudjeno. Na taj nacin je, prema pomenutoj fami, najpre rasturio bivsu Jugoslaviju, a potom je izgubio Knin, pola Bosne i istocnu Slavoniju. Sada ce, kazu, prokockati i Kosovo.

Milosevic je, mozda, zaista rdjav pregovarac. Medjutim, to svakako nije njegov najveci nedostatak. Prava nevolja s njim je sto je mnogo vise sklon sili nego pregovorima.

Ako Srbija izgubi Kosovo, ta nesreca je sigurno nece zadesiti za pregovarackim stolom. Zato Milosevica treba sto pre naterati da otpocne dijalog sa kosovskim Albancima. Dok nije kasno. Jer, ako tamo izbije rat i dodje do vojne intervencije NATO pakta, tada vise nece moci da pregovora. Morace da potpise ono sto mu naloze. Kao u Dejtonu.

Srbija ima veoma snaznu podrsku citave medjunarodne zajednice da Kosovo sacuva u svojim granicama. I sto je jos mnogo vaznije, ta podrska nije samo deklarativna, jer se njeni interesi u tom pogledu sada poklapaju sa interesima velikih sila. Tim povodom je jedan od ovdasnjih opozicionih politicara duhovito primetio da je “nasa najveca sreca sto Kosovo cuva Dejton, a ne Milosevic".

I zaista, da je do Milosevica, Kosovo bi sigurno bilo izgubljeno. Jer, on je taj koji je rdjavu situaciju na Kosovu, kakvu je nasledio, ucinio jos neuporedivo gorom. Srbi su pod njim izgubili volju da tamo zive, a Albanci su postali spremni da umru za Kosovo. Busanje nekih ovdasnjih “rodoljubaca" u junacke grudi i zaklinjanje u “nasu najvecu svetinju" je samo prazna retorika. Iza nje nema nicega. Ko ne veruje neka se zapita zasto niko od njih nije otisao dole. I sto je jos mnogo gore, ne samo oni, nego niko odavde tamo dobrovoljno ne ide. Da li je ikad iko cuo da je neko ostavio beogradski asfalt zbog pristinske kaldrme? O odlasku na sluzbovanje u tamosnje zabiti da se i ne govori.

Sef regrutne komisije OVK

S druge strane, Milosevic je neodgovornim odnosom prema onima koje je slao da guse pobunu na Kosovu izazvao nezadovoljstvo u zemlji i podstakao citav talas dezerterstva u armiji i policiji. I zaista, kako moze da ocekuje da ljudi tamo odlaze s elanom kada je ratne invalide koje je poslao na bojista u Hrvatskoj i Bosni ostavio bez posla i potpore da prosjace na ulicama Beograda, Novog Sada i drugih gradova. U Hrvatskoj, istovremeno, tamosnji “dragovoljci" uzivaju zastitu drzave i mnoge privilegije. Omogucava im se, recimo, da pod izuzetno povoljnim uslovima otvaraju kafice i razne privatne firme.

Roditelji vojnika poslatih na Kosovo javno protestuju, jer nemaju nikakve kontakte sa svojom decom i ne znaju gde se ona nalaze, da li su ziva i zdrava. Zale se da su njihovi sinovi poslati tamo odmah posle osnovne obuke, ili cak i bez nje.

Izraelski vojnici, recimo, koji su se za vreme ratova sa Arapima i oruzanim sukobima sa palestinskim pobunjenicima nalazili na isturenim polozajima, bili su u stalnom telefonskom kontaktu sa roditeljima. Tu vezu je obezbedjivala drzava, i to potpuno besplatno. A sto je najvaznije, ti mladici su znali zasto su tamo. I prihvatili su to i oni i njihovi roditelji.

Osnovni problem s Milosevicem upravo i jeste u tome sto se on upusta u velike i opasne poduhvate na svoju ruku, bez jasnog, javno proklamovanog i od naroda prihvacenog nacionalnog programa. Da nevolja bude veca, ni opozicija nema jasne predstave sta hoce na Kosovu, a jos manje kako bi to mogla da ostvari. Najgore pri tom je to sto neki od Milosevicevih protivnika Kosovo sada vide kao veliku sansu da ga obore i pritiskaju ga cak i na nacin na koji ne bi trebalo. Tako bi on mogao, iz straha da ne bude “izdajnik", da propusti sansu da uspostavi delotvorni dijalog sa Albancima.

Kako izbeci rat?

Lider vojvodjanskih autonomasa Nenad Canak je ovaj sukob duhovito nazvao “Osmom sednicom kosovskih Albanaca". Po njemu, ako Rugova izgubi bice to krah mira i pocetak borbe nekog njihovog Milosevica za stvaranje velike Albanije. Pijemont bi pri tom bila Pristina, a ne Tirana, tvrdi Canak. Onda takav projekat podrazumeva prekrajanje granica Srbije, Crne Gore, Albanije, Makedonije i Grcke - a to znaci rat na Balkanu.

Te opasnosti je svesna i medjunarodna zajednica. Kosovskim Albancima se zato stalno i jasno porucuje, i to ne samo iz “bratske" Rusije i Milosevicu ideoloski bliske Kine, nego isto tako iz Amerike i Evropske unije, da se resenje krize mora da pronadje unutar ove zemlje i da separatisti nece dobiti nikakvu podrsku. To nije fraza. To je realni interes. Za ocuvanje nasih granica ovog puta je snaznije zalegao Zapad, koji ovdasnja rezimska propaganda stalno satanizuje, nego pomenuti prijatelji iz Moskve i Pekinga. Razlog je jednostavan. Stvar je, naime, u tome sto bi rat na Balkanu mnogo teze pogodio SAD i Evropsku uniju nego Rusiju i Kinu.

Stvaranje nezavisnog Kosova sigurno bi ohrabrilo separatisticki nastrojene Albance u Crnoj Gori, Makedoniji i Grckoj da slede taj primer, a to ne bi moglo da prodje bez sukoba sirokih razmera u koji bi, najverovatnije, vrlo brzo bila uvucena i druga clanica NATO pakta - Turska. Zapad bi, znaci, novim velikim ratom na Balkanu bio ugrozen ne samo zato sto bi on opasno destabilizovao mir u Evropi, nego i zato sto bi se u njemu jedna protiv druge borile dve clanice NATO pakta - Grcka i Turska. To bi bio tezak udarac citavom zapadnom vojnom savezu. I zato, ne samo iz altruistickih razloga, zapadne diplomate, predvodjene Amerikancima, ulazu ogromne napore da sprece taj rat. Njihova odlucnost u tom pogledu je tolika da otvoreno prete cak i vojnom intervencijom ukoliko ocene da je to neophodno.