Vek dramaticnih protivrecnosti

Uz sav rizik koji sobom nosi svaka generalizacija, cini se da se moze reci da je, u najboljem slucaju, otvoreno pitanje da li se “civilizacijski bilans" dvadesetog veka, i pored prave “eksplozije" znanja i svakovrsnog razvoja, moze oznaciti pozitivno. Da stvar bude gora, osnov za sumnju u “pozitivan saldo" ovoga veka nije posledica, kako je to vec pronicljivo primeceno, covekovog neuspeha, vec upravo obrnuto, iz njegovog navodnog velikog uspeha. Rec je, naime, o izrazitom “visku znanja" i zabrinjavajucem “manjku mudrosti", ugradjenih u temelje industrijske civilizacije

Krstan Malesevic

Istorija dvadesetog veka je, bez sumnje, u svakom pogledu bila i ostala neobicno ubrzana. To se podjednako moze reci kako za pocetak i sredinu, tako jos i vise za kraj ovoga veka. Tesko bi bilo i samo pobrojati najkrupnije dogadjaje, najznacajnije pojave, kljucne procese, drustvene lomove i obrte, te najistaknutije protagoniste, a kamoli iole sire eksplicirati njihova obelezja i znacenja. Stavise, ne bi se moglo sa sigurnoscu tvrditi da se ni u preostalih samo godinu i po dana (do kraja veka i milenijuma) nece desiti jos neki, za istoriju znacajni dogadjaji.

Ipak, ma koliko bila krcata i raznovrsna “dogadjajna istorija" ovoga veka, cini se da je ona jos vise “nabijena" viseslojnim znacenjima i vrlo razlicitim percepcijama njenog karaktera i prirode, njenih dometa i padova, njenog lica i nalicja. To ce, zasigurno, vecim delom ostati i u narednom veku. Zato je mnogo vise pitanja, dilema, sumnji, nego jasnih odgovora, kada je rec o sustinskim obelezjima ovoga veka.

O cemu je rec?

I u ovom tekstu, gde pokusavamo tek nesto reci o bitnim obelezjima dvadesetog veka, imamo u vidu ovo upozorenje. O svojevrsnom bilansu veka koji istice, i posebno o nekim fundamentalnim obelezjima industrijske civilizacije, govoricemo, stoga, u kategorijama filozofije i drustvene teorije. A one pretenduju i tragaju za spoznajama, koje idu dalje od “prvog sloja stvarnosti", koji najcesce predstavlja samo puki privid.

“Visak" znanja i “manjak" mudrosti

Bilo kako bilo, nesporno je da su u ovom veku ostvarena i najveca dela ljudskog uma i, istovremeno, najveci zlocini. Daleko najveci deo naucnih otkrica, koji su iz temelja izmenili nacin proizvodnje, nacin organizacije drustva i nacin zivota, vezan je za ovaj vek (od radija, aviona, DNK, preko cipa, robota, lasera, kompjutera i nebrojenih drugih otkrica do Interneta). Istovremeno, za njega su vezani brojni ratovi i revolucije, monstruozni totalitarni rezimi, masovno nasilje i zlocin, enormno siromastvo, besprimerno krsenje ljudskih prava, i stosta drugo, sto je toliko unizilo i unesrecilo coveka dvadesetog veka, da je to tesko i izraziti recima.

Pri svemu tome ni nauka, naravno, ni najmanje nije bila nevina. Naprotiv! U znaku uspona i kulminacije moderne i njenog prosvetiteljskog racionalizma i progresizma, covek naseg doba je zahvaljujuci, pre svega, nauci, doziveo pravi “sok buducnosti" (A. Tofler) Nove tehnologije, trzisna ekonomija i pluralna demokratija, bile su i ostale najmocnije snage koje deluju u danasnjem svetu. U njihovoj osnovi je, svakako, nauka. Iako modernizacija, industrijalizacija, urbanizacija, masovizacija, liberalizacija i, narocito, globalizacija, predstavljaju kljucne procese ovoga veka, jos uvek je dobar deo sveta izvan tih procesa. Po nekim procenama cak i vise od polovine stanovnistva nase planete zivi izvan ovih procesa, svojstvenih moderni. ili ih uopste “ne dodiruju", ili ih, naprotiv, zapljuskuje samo nalicje ovih pojava i procesa, koje je katkad snaznije i od njihovog lica. Paralelno sa globalnom integracijom i sve vecom medjuzavisnoscu, uvecava se i jaz u razvijenosti (“razvoj nerazvijenosti") izmedju drzava, naroda i regiona, pa cak i unutar samih (i onih najrazvijenijih) drzava, izmedju razlicitih socijalnih grupa. Broj siromasnih i gladnih, mimo svih ocekivanja, permanentno raste. I sirenje demokratije, odnosno emancipacija ljudi, naroda i drzava je bilo stalno praceno i sirenjem antidemokratskih, totalitarnih i autoritarnih sistema, sve do onih najsvirepijih (kakvi su bili nacizam i fasizam), koji su ljudski rod dovodili do ambisa. Zato ce Artur Slezinger reci da je “demokratija jedva prezivela dvadeseti vek."

Nije se otuda tesko sloziti sa ocenom da je cena industrijskog razvoja, ne samo visoka, vec, moguce, i znatno visa (gledano dugorocno) od njegovih pozitivnih posledica. U nalicje industrijske civilizacije spada citava lepeza pojava, od kojih isticemo: kulturnu i svaku drugu unifikaciju sveta (nametanje jednoobraznih i za sve obavezujucih obrazaca zivljenja), produktivisticki individualizam i egoizam, potrosacki mentalitet, standardizaciju ljudskih potreba, potcinjenost coveka tehnici. Ona razara autenticne ljudske zajednice i njihove vrednosti, podstice povrsnost u odnosima, pridaje visoku ontolosku vrednost prolaznim stvarima, proizvodi osecaj praznine, apatije i besmisla.

Ako je njen temelj u nauci, onda se moze tvrditi i dokazivati da su naucno-tehnoloska otkrica u ovom veku posluzila, koliko unapredjenju kvaliteta ljudskog zivota, toliko i uvecanju ljudske tragedije. Kao sto je uvecala stvaralacku moc coveka nauka je bila i u sluzbi multiplikovanja moci ljudske destrukcije. Svojom fragmentarnoscu ii parcijalnoscu (koja vidi tek “isecke stvarnosti", nasuprot coveku kao bicu celine i zivota koji je jedino moguc kao celina), a jos vise nekriticnoscu, i neretko svojom nehumanoscu, nauka je direktno ili indirektno bila i ostala angazovana na manipulaciji ljudskom svescu i ljudskim potrebama, eksploataciji ljudskog rada, unistavanju covekove zivotne okoline, pa i masovnoj fizickoj likvidaciji ljudi i slicnim vidovima uvecavanja ljudske tragedije “na naucnoj osnovi". Iako je savremeni zivot izvan dostignuca nauke, tehnike i tehnologije danas prosto nemoguc, moderna nauka istovremeno predstavlja i najvecu pretnju opstanku coveka, nase planete i zivota uopste.

Imajuci ovo u vidu, moglo bi se zakljuciti, uz sav rizik koji sobom nosi svaka generalizacija, da je, u najboljem slucaju, otvoreno pitanje da li se “civilizacijski bilans" dvadesetog veka, i pored prave “eksplozije" znanja (ili, mozda, bas zbog toga!) i svakovrsnog razvoja moze oznaciti pozitivno. Osnova za sumnju u “pozitivan saldo" ovoga veka ima, na zalost, i previse. Nisu u pitanju samo toliki ratovi i revolucije, nemiri i nasilja, ekstremni totalitarni rezimi, sveopsta i razarajuca ekoloska kriza. Rec je i o rasirenom osecaju beznadja, besmisla i nesigurnosti ljudi, kao posledica, uz ostalo, i represivne prirode i duhovne praznine industrijske civilizacije. Da stvar bude gora, ova sumnja nije posledica, kako je to pronicljivo vec primeceno, covekovog neuspeha, vec upravo obrnuto, iz njegovog navodnog velikog uspeha. Rec je, naime o izrazitom “visku znanja" i zabrinjavajucem “manjku mudrosti", ugradjenog u temelje ove civilizacije.

Da li to moze dati za pravo poznatoj Niceovoj pesimistickoj tezi, koja kaze da je covek u saznanju stekao sredstvo za vlastitu propast, nije lako odgovoriti. Ako je covek jedino bice u biosferi, koje je u stanju da ponisti uslove sopstvenog opstanka, i na tome uporno radi, pri cemu se obilato oslanja na nauku, onda ova teza, ma koliko delovala preterano, ne sme biti olako odbacena. Cini se zaista da je covek u svojoj oholosti, u jurnjavi za bogatstvom, slavom i moci, zaboravio na druge ljude, na svoje pretke i potomke, na to da je tek mali, nerazlucivi deo prirode i univerzuma uopste. Tako je, i zato covek permanentno gubi od svog duhovnog potencijala i svog autenticnog identiteta. Njegov zivot je bivao sve vise zivotom izvan sustine. Njegova civilizacija je sve vise poprimala obelezja “civilizacije brzog zaborava". A ako je u njenim temeljima i nauka, onda se ne moze olako preci ni preko zakljucka Martina Hajdegera u vezi s ovim, koji glasi da “nauka ne misli", ma koliko delovao drasticno.

Izmedju nade i realnih ocekivanja

Ali, valja se prisetiti da su slicne nade iskazivane i pocetkom dvadesetog veka, poput onih, da je “rat postao nemoguc" (H. DZ. Vels), ili, da ce Prvi svetski rat dokrajciti sve ratove, odnosno da ce covek dvadesetog veka “voleti svet i da ce svet voleti njega" (D. S. Dzordan). Ove i njima slicne nade su, kao sto je dobro poznato, bile daleko od onog sta se stvarno desilo i desavalo u ovom veku. Da li ce tako biti i sa dvadeset prvim vekom? To, naravno, niko ne zna, iako vec poodavno postoje razlicite procene, strategije, scenariji, predvidjanja ili puke nade. O tome su moguce tek, manje ili vise, verovatne pretpostavke.

Sta se, dakle, moze realno ocekivati od narednog veka? Odmah se mora reci, da se ukoliko se nastave kljucni procesi s kraja ovoga veka, nece ubrzo doci do znacajnijeg poboljsanja opstih prilika u svetu. U najmanju ruku ce se, u skladu sa dijalektikom zivota i dijalektikom ljudske istorije, nastaviti kljucna protivrecja i ambivalentnosti ovog i u narednom veku. Pri tome posebno mislimo na cetrdesetak ratova, koji su u toku u svetu, na nastavak demografske ekspanzije u pojedinim delovima sveta (prema proceni OECD-a vec 2020. godine ce biti oko 8 milijardi ljudi), na ogromne ekoloske probleme, na vrlo verovatne nove masovne migracije, na dominaciju malobrojnih nad kljucnim resursima, na dalje uvecavanje nejednakosti i jaza u razvijenosti, na rastakanje autenticnih zajednica i kultura, na dalje jacanje moci transnacionalnih korporacija. Zato neki (kao sto je na primer Tofler) vrlo pesimisticno zakljucuju da nas ocekuje “nova era mraka, plemenske mrznje, planetarne pustosi i ratova umnozenih ratovima." Mozda su manje verovatna Hantingtonova ocekivanja o “sudaru civilizacija", ali ne i moguci sudari unutar istih civilizacija (po njegovim kriterijima ih je devet) i kultura, pa i unutar istog jezika, zbog razlicitih interesa. Da je ovo moguce, uverljivo je, nazalost, pokazao dvadeseti vek. Ne treba, medjutim, iskljuciti ni dalje jacanje novih (i starih) etnickih, kulturnih i religijskih, pa i fundamentalistickih pokreta, kao izraz pojacanog senzibiliteta i potreba u traganju za grupnim identitetom i bekstvom u “zastitnicke zajednice".

Izvesno je, medjutim, da ce se nastaviti procesi (post)modernizacije, (post)industrijalizacije i globalizacije u svetskim razmerama, koji ce uz nove informacione tehnologije, bitno uticati na promene u karakteru rada, u organizaciji drustva i u svakodnevnom zivotu ljudi. Moguce su i pojave novih politickih, socijalnih i kulturnih entiteta, pa i tzv. postnacionalnih drzava “labilnih granica". OECD, u jednom od svojih izvestaja (“The World in 2020: Towards a New Global Age") preoptimisticno ukazuje na to da ce dalja globalna integracija voditi poboljsanju zivotnog standarda, eliminaciji siromastva (?), promovisanju ekoloske odrzivosti i dinamiziranju rasta. Ovo je vrlo verovatno, ali samo za delove, ali ne i za celinu sveta, jer je malo izgledno da ce se obuzdavati trka za profitom u neravnopravnim uslovima, egoizam vladajucih grupa i zemalja, moralna hipokrizija savremenog sveta. Takodje je malo verovatno da ce se odnos snaga i postojeca ravnoteza moci izmedju drzava i regionalnih zajednica brzo menjati, barem ne u narednih pedesetak godina. Ono sto se moze ocekivati u tom pogledu jeste tek izvestan prodor Kine i Indije.

Moguce pouke

Jedna od tih pouka bi, svakako, mogla biti i ona, koju bismo mogli formulisati na nacin, da licni, grupni i generacijski ekstremni egoizam ne donosi, gledano dugorocno, dobro coveku i zivotu na planeti, posebno ne buducim generacijama. Uz ovu bismo mogli dodati i sledecu, koja kaze, da socijalni i politicki oblici organizovanja, zasnovani na ekstremima - bilo da je rec o radikalnom individualizmu ili totalitarnom kolektivizmu - ne mogu biti osnov harmonicnog, slobodnog, sadrzajnog i smislenog zivota ljudi i njihovih zajednica. Postivanje prirodne, kulturne i civilizacijske raznovrsnosti ljudskih zajednica na nasoj planeti i razvijanje njihovih medjuodnosa na principima tolerancije, uzajamnog upoznavanja i uvazavanja i koegzistencije, predstavlja primarni uslov otklanjanja postojecih i potencijalnih konflikata u svetu. Tome u prilog moze ici i reafirmacija vrednosti, kao sto su skromnost, umerenost (anticki ideal mere u svemu), solidarnost, stvaranje i ocuvanje socijalne, kulturne i ekoloske ravnoteze.

Kljucno je, dakle, da covek vise uvazava potrebe svih na planeti (a ne samo nekih), te potrebe i buducih (a ne samo zivucih) generacija. To podrazumeva utemeljenje citave nove filozofije zivota. U suprotnom, dolazi u pitanje sam opstanak i coveka i zivota uopste. A to, onda, najuverljivije pokazuje ogranicene domete njegovog, danas dominirajuceg sistema vrednosti, izrazenog narocito u materijalizmu i pragmatizmu i odsustvu svake zivotne mudrosti. A vidimo da covek bez mudrosti tesko moze i da prezivi, a kamo li da primereno odgovori na vecne dileme svoga zivota - kako da bude srecan, kako da nadje zivotni smisao, kako da bude ponosan, voljen, postovan i samopostovan. Nuzno je zato da se covek okrene pravim i trajnim vrednostima zivota, njegovoj psiholoskoj, drustvenoj, kulturnoj i duhovnoj dubini, toplini i smislu. Fromovski kazano, da vlastito, autenticno bivstvovanje stavi ispred posedovanja i da tako dalje razmice granice slobode.

Da li je savremeni homo ekonomikus u stanju da napravi takav zaokret? To je, zaista, iz ove perspektive malo verovatno. Ali, utoliko gore po njega, po sve i pogotovo po buducnost!