Izvodi iz zavrsne reci tuzioca Marka Harmona u postupku izvodjenja dokaza protiv Radovana Karadzica i generala Ratka Mladica 8. jula 1996. pred Medjunarodnim sudom za ratne zlocine u Hagu

Postupak sluzi da se cuje glas zrtava. Bez sudjenja ti glasovi se mogu cuti samo kao poziv sudu i celom svetu da optuzeni budu odmah uhapseni i izvedeni pred lice pravde. To sto se zrtve mogu cuti samo u proceduralnom pretresu predstavlja uvredu hiljadama zrtava, koja su tako surovo patile

Ovaj izuzetni postupak primenjen je zato sto nalozi za hapsenje dr Karadzica i Ratka Mladica nisu izvrseni i zato sto su njih dvojica begunci od medjunarodne pravde.

Postupak u skladu sa Pravilom 61 (postupka pred Tribunalom) nije sudjenje u odsustvu. To je postupak ciji je cilj da uveri vas, postovane sudije, da postoje osnovi za verovanje da su obojica optuzenih izvrsili neki ili sve zlocine navedene u optuznici kako bi, ukoliko se uverite, bile preduzete mere za eventualno pojavljivanje dr Karadzica i generala Mladica pred ovim Tribunalom da bi im se sudilo za monstruozne zlocine u Bosni i Hercegovini koji se svakom od njih stavljaju na teret.

Vise puta je ponovljeno da postupak u skladu sa Pravilom 61 sluzi tome da se cuje glas zrtava. Mozda. Ali zato sto to nije sudjenje, ti glasovi se mogu cuti samo kao poziv ovom sudu i celom svetu da dr Karadzic i general Mladic budu odmah uhapseni i izvedeni pred lice pravde. To sto se zrtve mogu cuti samo u jednom proceduralnom pretresu predstavlja uvredu hiljadama zrtava, koje su tako surovo patile u ovom ratu. Ta uvreda je pojacana praznim i cinicnim potezom dr Karadzica koji je poslao svoje branioce u Hag da se zale zbog naloga za hapsenje i da traze da ucestvuju u ovom postupku dok se on krije u Republici Srpskoj. Istina je, postovane sudije, da zrtve zele da se cuje njihov glas. Ali one to zele nakon sto su dr Karadzic i general Mladic uhapseni i sede na optuzenickoj klupi u ovoj sudnici. Tada, i SAMO tada, ce zrtve uistinu imati glas. Tada i samo tada ce zrtve dobiti pravdu.

Pre osvrta na izvedene dokaze hteo bih da naglasim da se moje danasnje reci iskljucivo odnose na individualnu krivicnu odgovornost dr Karadzica i generala Mladica, a ne na srpski narod. Nismo optuzili srpski narod za ove zlocine. Svakako, prema svedocenju gradonacelnika (Sarajeva) Kupusovica medju zrtvama opsade Sarajeva bilo je i 40.000 Srba. Demonizacija grupa ljudi - Muslimana, Hrvata, Srba - doprinela je uzasnom pokolju i razaranju u bivsoj Jugoslaviji. Ta pojava predstavlja bolest duha koja ce, ukoliko ne bude stavljena pod kontrolu, posejati seme buducih sporova i sukoba u tom delu sveta. Mi odbacujemo ideju kolektivne krivice, i dvema podignutim optuznicama protiv dr Karadzica i generala Mladica nedvosmisleno optuzujemo dvojicu pojedinaca za koje tvrdimo da su podsticali, planirali i naredili genocid i “etnicko ciscenje" u BiH, zlocine koji su sokirali savest sveta.

Kao sto ste culi proteklih sedam dana, rat i mrak snasli su BiH, kulturno bogatu i raznoliku zemlju, i cena u ljudskim zivotima je ogromna. Kao sto su dokazi na ovom pretresu pokazali, veliki deo nasilja bio je usmeren protiv bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata kao i protiv njihovog kulturnog nasledja. U jednoj opstini za drugom ljudi su ubijani nezavisno od toga da li su bili borci ili ne. Ceste mete nasilja bili su zene i deca, stariji pa cak i nejaki. Dragocena kulturna dobra, stoletne dzamije, skole i biblioteke sistematski su unistavane iskljucivo u cilju brisanja svakog traga kulturnog identiteta. Mahnitost i surovost mnogih takvih napada bila je ogranicena samo nesposobnoscu pocinilaca da smisle jos mracnija dela.

Dvojica ljudi koji su optuzeni bili su najmocniji lideri u RS kada su ti zlocini izvrseni i danas su na istim polozajima.

Prvi optuzeni je dr Radovan Karadzic. Kao sto ste culi iz nasih dokaza, dr Karadzic je bio predsednik Srpske demokratske stranke, srpske nacionalisticke stranke, koja je igrala tako istaknutu ulogu u dogadjajima koji su vodili ratu, i u samom ratu. Pod njegovim rukovodstvom SDS je potpuno centralizovan, a glavni ciljevi su bili puna ravnopravnost Srba u BiH i ostanak u federalnoj Jugoslaviji. U dogadjajima koji su vodili ka ratu SDS je uspostavila veoma razvijen i efikasan sistem komunikacija i vladu u senci - drzavu u drzavi. Kada je rat poceo SDS je uz pomoc JNA preuzeo vlast u raznim opstinama sirom BiH uspostavio bosansku srpsku vlast koja je postala poznata kao Republika Srpska. Dr Karadzic je postao predsednik te vlasti 12. maja 1992. godine i mnogi njegovi bliski saradnici dobili su takodje odredjene uloge. Istog dana kada je postao predsednik, ustav bosanskih Srba je izmenjen i predsednik je postao vrhovni komandant armije. Drugi propisi koji su ubrzo usvojeni dali su mu vlast nad policijom. Ti propisi su vazni zato sto su dali dr Karadzicu kompletnu nadleznost i kontrolu nad zvanicnim snagama bosanskih Srba u vreme rata. Osam dana nakon sto je postao predsednik, on je stvorio jedinstvenu komandu vojske i policije bosanskih Srba. To je znacilo da su informacije o svim aspektima sukoba isle direktno gore i dole u lancu komande. Tokom rata, kao vrhovni komandant dr Karadzic je bez ustezanja podrzavao akcije svoje vojske i policije. Nasi dokazi pokazuju da je moc dr Karadzica bila potpuna i kao vodje SDS i kao predsednika RS. Kao sto je izjavio u intervjuu od 12. februara 1996. godine, “Ja sam apsolutno potpuno ukljucen. Sve sto se tice Srpske Republike je u mojim rukama". To je potvrdjeno nekim od dokaza, koje smo izveli tokom ovog pretresa, ukljucujuci i svedocenje gradonacelnika Kupusovica, koji je rekao da je Karadzic smenio sefa gradskog SDS u Sarajevu zato sto je javno, zajedno sa drugim lokalnim politickim vodjima, podrzao ideju da Sarajevo treba da ostane multietnicki grad. Na sirem planu podneli smo dokaze da je dr Karadzic potpisivao mnogobrojne sporazume, kao sto je sporazum o prestanku neprijateljstava iz decembra 1994. godine.

General Ratko Mladic je drugi covek koga smo optuzili. Kada se JNA “zvanicno povukla" iz BiH 19. maja 1992. godine, zamenila ju je Vojska Republike Srpske. Ta transformacija JNA u Vojsku RS svela se na promenu znaka na zvanicnim pismima, a general Mladic, profesionalni oficir JNA, zgodno se uklapao na kormilu. Cim je saznao da ce se JNA povuci odmah je poceo da stvara vlastitu komandnu strukturu i licno je birao clanove glavnog staba i komandante korpusa. On je tokom celog rata imao efektivnu kontrolu nad vojskom bosanskih Srba iako se priklanjao dr Karadzicu kao najvisem vodji RS.

Za vreme ovog javnog pretresa podneli smo samo mali deo dokaza kojima raspolazemo protiv dr Karadzica i generala Mladica - podnosenje svih dokaza bilo bi nerazborito i samo bi islo u prilog tim beguncima od pravde, koji ostaju u svojim balkanskim sklonistima. Oni to ne zasluzuju.

Prvi deo

Hteo bih sada da se osvrnem na neke dokaze koje smo podneli u prilog prvog dela optuznice podignute 25. jula 1995. godine.

U govoru u Skupstini BiH 14. i 15. oktobra 1991. godine u vezi sa koracima za nezavisnost Socijalisticke Republike BiH dr Karadzic je predvideo ishod na kojem je SDS pocinjala da radi. On je izjavio: “Molim vas shvatite ovo ozbiljno; nije dobro to sto radite. To je isti put u pakao i muku kojim su posli Slovenija i Hrvatska. Pazite! Odvescete BiH u pakao i muslimanski narod moze nestati. U ratu, Muslimani se ne mogu odbraniti." Njegova predvidjanja su se obistinila.

Tuzilastvo je sprovelo veoma detaljne istrage u opstinama Prijedor, Bosanski Samac, Brcko, Foca, Vlasenica i Srebrenica i one su potvrdile bezobzirnu i odlucnu politiku progona uperenu protiv bosanskih Muslimana i bosanskih Hrvata na nacionalnoj, etnickoj, politickoj i verskoj osnovi, sto je dovelo do njihovog potpunog ili gotovo potpunog nestanka (eliminacije) u mnogim opstinama sirom teritorije koja je sada “Republika Srpska".

Od 1992. do 1995. godine na podrucju koje je sada “Republika Srpska" vojne i policijske snage pod direktnom kontrolom optuzenih postupale su po odredjenoj semi koja je ukljucivala nezakonito zatvaranje, ubijanje, premlacivanje, mucenje, silovanje i deportaciju civila. Ta sema, eufemisticki nazvana “etnicko ciscenje" usavrsavana od sela do sela, od grada do grada, od opstine do opstine u BiH dok nije kulminirala u gnusnim dogadjajima u vezi sa zauzimanjem Srebrenice u julu 1995. godine od strane bosanskih Srba.

Prelazeci na neizostavan instrument “etnickog ciscenja", opisan u optuznici, zeleo bih da se zadrzim na mestima pritvaranja koje su drzali bosanski Srbi poput Omarske i Keraterma, logora koji su sokirali svet kao uzasni podsetnici na najstrasnije zlocine za vreme Drugog svetskog rata.

U drugoj polovini avgusta 1992. godine predstavnici Tomsonove komisije, koju je osnovao KEBS, obisli su bivsu Jugoslaviju i upoznali se sa uslovima koji vladaju u mestima pritvora koje drze sve tri strane u sukobu. Dva vazna zakljucka komisije bila su da vecina zatvorenih “nije ucestvovala u sukobu (neprijateljstvima) vec da se tretiraju kao neprijatelji zbog razlicitog etnickog porekla" i da poznati lideri imaju punu efektivnu kontrolu nad onima koji vode logore.

Nase opsezne istrage u tim logorima dovele su do istih zakljucaka i do nekih od tacaka optuznice koju razmatrate.

Nasa istraga je pokazala da je logore otvorio i njima upravljalo SDS, odnosno vojni i policijski personal pod direktnom kontrolom i vlascu dr Karadzica i generala Mladica, ili obojice, i da su uslovi u tim logorima, kako u Foci na istoku, u Brckom na severu ili u Prijedoru na zapadu, bili uzasni. Ishrana i higijenski uslovi bili su daleko od odgovarajucih. Mozda cete se setiti filma koji smo prikazali na kojem se vide ispijeni i neuhranjeni zatvorenici o kojima je Karadzic izjavio: “Bila su to nekolicina vrlo mrsavih tipova koji nikada nece izgledati bolje. Kada sam ja imao 30 godina i ja sam izgledao kao oni..." Mucenje i ubijanje bili su uobicajeni u logorima bosanskih Srba, a zene i devojcice su u njima cesto silovane, i podvrgnute ponovljenim i perverznim vidovima seksualnog zlostavljanja. Ukratko, dela u logorima bila su genocidna, jer su pocinjena u nameri unistenja, u celini ili delimicno, zatvorenih bosanskih Muslimana i Hrvata.

Dr Karadzic i general Mladic su sasvim izvesno znali sta se dogadja u logorima. Njihovi potcinjeni su otvorili i vodili logore, a mnogi bliski saradnici dr Karadzica, ukljucujuci Velibora Ostojica i Petka Cancara, posecivali su logore, kao imnogi visoki funkcioneri SDS.

To sto se dogadjalo u logorima, postovane sudije, nije bila “muslimanska propaganda", kao sto je u februaru 1996. godine rekao dr Karadzic, vec kriminalno ponasanje, i to sistematsko i ogromnih razmera.

Naravno, mesta zatvaranja o kojima sam govorio nisu bila jedini instrumenti “etnickog ciscenja". Nasa optuznica opisuje i druge, ukljucujuci siroko rasprostranjenu i sistematsku deportaciju nesrpskog stanovnistva, nezakonito unistenje njihovih kuca i poslovnog prostora i konfiskaciju licnih stvari i imovine od strane ljudi koji su radili po uputstvima i pod kontrolom dr Karadzica i generala Mladica. Dokaze o tim delovima optuznice podneli smo, postovane sudije, jos kad smo podigli optuznicu. Zbog vremenskih ogranicenja u ovom postupku necu ulaziti u detalje tih dokaza oslanjajuci se na ono sto smo podneli prilikom podizanja optuznice.

Verujem da podneti dokazi jasno potkrepljuju optuzbe za genocid i zlocine protiv covecnosti iz prvog dela optuznice.

Drugi deo

Hteo bih da predjem na optuzbe iz drugog dela optuznice prema kojima su dr Karadzic i general Mladic licno i u saradnji sa drugima planirali, naredili, podsticali i na drugi nacin pomagali sistematsku kampanju namernog ubijanja civila iz snajpera ili da nisu preduzeli razumne i neophodne mere da to sprece i kazne vinovnike.

Ta jeziva kampanja trajala je oko cetiri godine i odnela stotine zivota, kako muskaraca i zena tako i dece i starih, i nezavisno od toga da li su Sarajlije muslimanskog, srpskog i hrvatskog porekla.

Sarajevo je u kotlini okruzeno visokim planinama. Armija bosanskih Srba zaposela je te planine odakle, kao sto se moglo videti iz dokaza, nije bilo tesko videti unutar opsednutog grada. Snajperisti VRS, koji su imali visokospecijalizovano oruzje sa mocnim optickim spravama, jasno su videli svoje zrtve u podnozju koje sasvim ocigledno nisu bili borci. Optuznica sadrzi delimican spisak ubijenih i ranjenih, spisak koji ilustruje surovost i obesnost te kampanje, spisak koji treba da bude procitan direktno dr Karadzicu i generalu Mladicu kada oni, a ne njihovi advokati, budu u ovoj sudnici, jer mi tvrdimo da su oni naredili da budu pobijeni ti nevini ljudi. (Tuzilac je citao sa spiska na kojem ima dece od dve godine do starijih od 70 godina).

Dr Karadzic je Sarajevo i zivote njegovih stanovnika tretirao kao svoju licnu igracku. Mozda cete se setiti filma koji smo podneli kao dokaz koji prikazuje dr Karadzica kako stoji sa ruskim pesnikom Limonovim iznad grada i kao lord ponosno razgleda svoj domen. Njegov potpuni prezir prema zivotima ljudi u Sarajevu jasno se video kada je, poput ponosnog oca koji sinu dozvoljava da se igra novom igrackom, pozvao pesnika Limonova da ispali smrtonosni mocni snajper na opsednuti grad, i Limonov je to ucinio. Mozda je jedan od njegovih pogodaka ubio jednu od zrtava cija imena sadrzi optuznica.

Dr Karadzic i general Mladic bili su potpuno svesni toga da snajperisti ubijaju civile. U dokazu broj 65 podsekretar UN za mirovne operacije Kofi Anan kaze: “Prituzbe na akcije snaga bosanskih Srba i njihovih pomagaca bile su ceste, i usmene i pismene, i dr Karadzicu su ih upucivali najvisi predstavnici UN/Unprofora. Medju njima je bilo prigovora zbog snajperista u Sarajevu."

Ne moze biti nikakve sumnje u to da su dr Karadzic kao vrhovni komandant i general Mladic kao komandant armije mogli da zaustave ubijanje kad god su hteli. Kao sto ste culi, dr Karadzic i general Mladic potpisali su mnogobrojne sporazume u vezi sa Sarajevom, ukljucujuci sporazume o prekidu vatre i o zaustavljanju snajperske aktivnosti. Nakon potpisivanja tih sporazuma snajperisti su prestajali isto kao voda kada se zatvori slavina. Obojica optuzenih imali su moc da zavrnu tu slavinu ali su izabrali da je ostave otvorenom tokom gotovo citave opsade.

Verujemo da su dokazi koje smo prezentirali vise nego dovoljni da potvrde optuzbe sadrzane u ovom delu optuznice.

Treci deo

Osvrnucu se sad na optuzbe u trecem delu optuznice, na uzimanje pripadnika mirovnih snaga za taoce koji su korisceni kao zivi stit, i to u periodu od 26. maja do 19. juna 1995. godine.

Dokazi u prilog tih optuzbi su sasvim direktni. Nakon vazdusnih udara NATO na vojne ciljeve bosanskih Srba 25. i 26. maja 1995. godine, VRS je zatvorila 284 pripadnika mirovnih snaga i neke od njih koristile kao zivi stit da bi sprecila nova udare.

Kapetan Patrik Rekner (Patrick Rechner), kanadski pripadnik posmatrackog tima UN uzet je za taoca i vezan lisicama za gromobran pored bunkera za municiju, uz ociglednu saglasnost dr Karadzica i clanove njegove vlade, svedocio je o tome kako je bio uzet za taoca i o razgovoru sa potpredsednikom RS Nikolom Koljevicem o tom otvorenom krsenju medjunarodnog prava. On je izjavio da je Koljevic potvrdio da je uzimanje talaca bila odluka vlasti s ciljem sprecavanja NATO udara i da je slicna lecenju elektroskovima.

Nasi dokazi pokazuju da je VRS uzimala taoce u dva navrata i ranije, u aprilu i novembru 1994. godine. U vreme kada su dr Karadzic i general Mladic naredili da se taoci koriste kao ljudski stitovi, bili su potpuno svesni da to predstavlja tesku povredu medjunarodnog prava.

To jasno potvrdjuje dokaz 65, izjava podsekretara UN Kofi Anana da je dr Karadzic licno predstavljao bosanske Srbe u dugim pregovorma o uzimanju talaca u aprilu 1994. godine.

Nije da dr Karadzic i general Mladic nisu znali svoje obaveze prema medjunarodnom pravu. Kao i po drugim tackama optuznice, oni su jednostavno odlucili da ignorisu svoje pravne i moralne obaveze da bi ostvarili svoje politicke i ideoloske ciljeve.

Srebrenica

Usmericu sada paznju na drugu optuznicu koja je pred vama, optuznicu od 16. novembra 1995. godine koja tereti dr Karadzica i generala Mladica za genocid, zlocine protiv covecnosti i krsenje zakona i obicaja rata u dogadjajima vezanim za zauzimanje Srebrenice u julu 1995. godine.

Zauzimanje Srebrenice bilo je mracan odraz svega sto je prethodilo.

Kao sto je sudija Rijad elokventno primetio u misljenju koje je dao kada je potvrdio optuznicu, podneti dokazi opisuju “scene iz pakla, ispisane na najtamnijim stranicama ljudske istorije". Mi tvrdimo da su dr Karadzic i general Mladic i snage pod njihovom direktnom kontrolom odgovorne za stvaranje tih scena.

Nakon izbijanja rata u istocnoj Bosni i Hercegovini 1992. godine snaga od kontrolom dr Karadzica i generala Mladic napale su mesta i oko Srebrenice sto je dovelo do masovnog egzodusa muslimanskih izbeglica u Srebrenicu.

Savet bezbednosti UN je usvojio Rezoluciju 819 zahtevajuci da sve strane u sukobu u BiH Srebrenicu i okolinu tretiraju kao “bezbednu zonu" koja ne sme biti napadana niti meta bilo kakvog nasilja. Usledile su i druge rezolucije koje su potvrdile Rezoluciju 819.

Invazija bosanskih Srba na Srebrenicu pocela je 6. jula 1995. godine, ali je opsada enklave pocela u aprilu iste godine, kada VRS nije dozvolila dopremu humanitarne pomoci u enklavu. Pukovnik Keremans je to nazvao “teror konvoja". Kao rezultat blokade, osnovne potrepstine neophodne za odrzavanje civilnog stanovnistva svedene su na ocajan nivo. Blokada koju je uvela VRS bila je stetna i za pripadnike mirovnih snaga. Vojnicima koji je trebalo da zamene pripadnike bataljona UN, koji su odsluzili svoje, nije dozvoljeno da udju u enklavu tako da je od pocetka simbolicna snaga od 600 holandskih vojnika, koliko ih je bilo u januaru 1995. godine, svedena na oko 420 kada je poceo napad na Srebrenicu. Od 420 holandskih vojnika manje od polovine bili su pesadija. Holandski vojnici UN bili su u trenutku napada naoruzani lakim oruzjem, nedovoljnom kolicinom upotrebljivih antitenkovskih orudja i imali su svega 16 odsto normalne kolicine municije koja im pripada. Cinjenica je, zapravo, da je holandski bataljon kada je 6. jula pocela invazija, bio nedozvoljeno popunjen, lako naoruzan, slabo snabdeven i da u trenutku kada je to bilo preko potrebno bataljon nije imao vazdusnu podrsku. General Mladic je to znao kada je izabrao trenutak za unistenje enklave.

General Mladic je za napad sakupio 3.000 vojnika sa teskim oruzjem, opremljenih najboljom ratnom tehnikom i opremom iz arsenala bosanskih Srba ukljucujuci tenkove, visecevne raketne bacace, tesku artiljeriju i protivavionske topove. Invazija na enklavu je brzo napredovala tako sto su snage generala Mladica napale i zauzele posmatracke punktove oko enklave, cime je mirovna operacija UN bila oslepljena. Pripadnici VRS uhapsili su 55 pripadnika holandskih mirovnih snaga, ukrali su im oruzje, plave zastitne prsluke i plave slemove i drzali su ih kao taoce, sto je nezakonita taktika koju je general Mladic usavrsio mesec i po dana ranije. Tih 55 talaca, od kojih su svi bili pesadinci, cinili su 25 odsto raspolozive pesadijske snage UN u enklavi.

Snage VRS su brzo prodirale u enklavu izazivajuci paniku medju civilnim stanovnistvom. To stanovnistvo imalo je dobrog razloga da se plasi Mladica, posto je, kako je izjavio na snimku koji smo prikazali, “doslo vreme za osvetu Turcima u ovom kraju". Mnogi civili pobegli su u bazu UN u Srebrenici, ali je VRS napala bazu ubijajuci i ranjavajuci mnoge izbeglice. Doslo je do panike i hiljade civila pobeglo je u bazu UN u Potocarima.

Do 11. jula oko 25.000 izbeglica, uglavnom zene i deca i mali procenat muskaraca, okupio se po letnjoj vrelini unutar i oko baze UN u Potocarima. Nije bilo dovoljno hrane, vode i lekova niti sanitarnih cvorova za tu ogromnu masu preplasenih izbeglica. Bila je to scena potpune panike i neopisivog ocajanja. Ljudi su umirali, bebe su se radjale, deca su bila odvojena i izgubljena od majki i neki ljudi su izvrsili samoubistvo. Na dan 11. jula desile su se jos dve vazne stvari. Prva je bekstvo oko 15.000 muskaraca i decaka, u dugoj koloni kroz sumu u pravcu Tuzle, a druga dva sastanka generala Mladica i pukovnika Karemansa u Bratuncu.

Sledeceg jutra general Mladic i pukovnik Karemans sreli su se i trecu put u Bratuncu. General Mladic je ponovio svoje zahteve predstavnicima bosanskih Muslimana, koji su takodje bili prisutni, rekao da nikome nece biti ucinjeno nista nazao i da nema razloga za strah ili za paniku, posto on uvek drzi rec. A onda je zloslutno zatrazio da vidi sve muskarce od 16 do 60 godina. Kada je pukovnik Karemans zapitao zasto, general Mladic je rekao da trazi ratne zlocince. Nekoliko sati nakon sastanka general Mladic i VRS dosli su u Potocare.

Tokom 12. i 13. jula muslimanski muskarci odvajani su od porodica i odvodjeni na razne lokacije u i oko Potocara, izvan vidokruga pripadnika mirovnih snaga, gde su ih vojnici VRS sumarno ubijali dok je general Mladic isao tamo-amo po tom podrucju lazno uveravajuci izbeglice da im se nista nece desiti. Tesko je zamisliti bezdusniju i proracunatiju laz. Videli ste snimak generala Mladica kako izvodi to lukavstvo, lukavstvo, moram dodati, koje se dogadjalo u blizini mesta gde su vojnici VRS vec zapoceli svoj zlocinacki pir.

Od popodneva 12. jula do rane veceri narednog dana priblizno oko 25.000 izbeglica, uglavnom zena i dece, deportovano je iz Srebrenice. Vecina muskaraca je, takodje, deportovana, ali je njihova sudbina drugacija, njihova sudbina je smrt. Njihove ubice bili su vojnici i policajci pod komandom i kontrolom dr Karadzica i generala Mladica.

Za tri dana, 11. 12. i 13. jula, celokupno preostalo muslimansko stanovnistvo enklave, ili je pobeglo, ili bilo deportovano ili je ubijeno. Obrazac ’etnickog ciscenja’ koji su snage dr Karadzica i generala Mladica prethodno usavrsile u opstinama Prijedor, Bosanski Samac, Brcko, Foca i Vlasenica, u Srebrenici je dostigao morbidno savrsenstvo.

Okrecuci sada paznju na hiljade muskaraca i decaka koji su krenuli u pravcu Tuzle, njih je cekao gvozdeni kordon tenkova, protivavionskih topova, oklopnih transportera i vojnika koji su bili poredjani na svakih 20 metara duz puta Bratunac-Milici. Otprilike trecina izbeglicke kolone izbegla je ili se uz borbu probila preko linije - zamke, dok drugi nisu bili te srece.

I gospodin Ruel i svedok izjavili su da je general Mladic posetio mnoga mesta gde je VRS drzala nenaoruzane muslimanske muskarce i decake. Njegova poruka je bila uvek ista - “Zdravo komsije", uz umirujuce reci da ce uskoro biti razmenjeni, reci koje su obezbedjivale njihovu pacifikaciju na putu u neumitnu propast.

General Mladic i dr Karadzic su energicno negirali da su se ti pokolji dogodili i uporno tvrde da to nije nista drugo do zestoka muslimanska propaganda. To su ciste lazi sracunate na zavaravanje srpskog naroda i sveta.

Kao sto je general Mladic rekao pukovniku Karemansu, “sudbina Muslimana lezala je u njegovim rukama". Podneli smo Vam dokaze o njihovoj sudbini.

Jedinica gospodina Erdemovica usla je u mesto Srebrenicu 11. jula i nije naisla ni na kakav otpor. Naredjenje je bilo da civile odvedu na obliznji stadion i da nikome ne ucini nista nazao. Nekolicina starijih civila na koje je jedinica naisla upuceni su na stadion. Kada su, medjutim, naisli na nenaoruzanog coveka uzrasta sposobnog za borbu, Erdemovicev pretpostavljeni staresina pukovnik Palemis naredio je jednom od svojih ljudi da coveka zakolje. Kada je covek ubijen, telo je ostavljeno tako da su ga drugi civili sasvim sigurno videli. Pokolj je poceo.

Pet dana kasnije, 16. jula 1995. godine, jedan potpukovnik i dvojica vojnih policajaca Drinskog korpusa odveli su gospodina Erdemovica i pripadnika njegove jedinice na farmu Pilica na specijalan zadatak. Na farmi, on i pripadnici odreda dobili su naredjenje da ubijaju nenaoruzane muslimanske decake i muskarce iz Srebrenice koji su se kasnije pridruzili. To su i ucinili, ubili su priblizno 1.200 muskaraca i decaka od 17 do 65 godina. Gospodin Erdemovic je izjavio da je razgovarao sa jednom zrtvom koja mu je rekla da su zrtve dovedene na farmu u uverenju da ih vode na razmenu.

Gospodin Erdemovic je, takodje, svedocio da su isti potpukovnik drinskog korpusa koji ih je odveo na farmu u blizini Pilice kasnije tog dana vratio i izdao naredjenje da ubiju jos 500 ljudi iz Srebrenice koji su se nalazili u jednom domu u Pilici, ali su on i jos neki pripadnici njegove jedinice odbili da dalje ubijaju. Ubijanje su dobrovoljno izveli vojnici VRS iz Bratunca.

Genocidni akti opisani u optuznici koja se nalazi pred vama bili su unapred planirani, efikasno organizovani i efikasno sprovedeni od strane VRS. Od kada su otkrica tih pokolja skrenula na sebe paznju sveta, VRS sistematski iskopava mesta gde su sahranjene hiljade bespomocnih zrtava, da bi prikrila dokaze svojih odvratnih dela i omela sprovodjenje pravde. Predocili smo vam neke od dokaza koje posedujemo o tom sistematskom prikrivanju.

Dr Karadzic i general Mladic su danas na slobodi, u nemaloj meri zbog toga sto ih Savezna Republika Jugoslavija nije uhapsila i prebacila u Hag. Zato sto im je SRJ pruzila utociste i zastitu, mi takodje s postovanjem trazimo da ovo sudsko vece potvrdi predsedniku Tribunala da SRJ ne ispunjava svoje obaveze iz clana 29 Statuta (Tribunala). Preporucujemo da predsednik Tribunala obavesti Savet bezbednosti (UN) o tom odbijanju saradnje.

Prevela: Julija Bogoeva