Izmedju jurisa i molitve

Politika besmislenih i beznadeznih jurisa na sve stvarne i izmisljene neprijatelje dovela je do toga da vecina na mari kosta li nemacka marka sest ili sedam “Seseljevih dinara" i spremna je da se odrekne svih tekovina predaka, od pranja ruku toplom vodom do cistih kosulja i knjiga

Pise: Mihal Ramac

Dana 14. decembra 1996. godine oko dvesta hiljada Beogradjana je minutom cutanja odalo pocast Ferizu Blackoriju, ucitelju sa Kosova kojeg je na smrt pretukla Miloseviceva policija. Svet je bio zadivljen cinjenicom da Srbi iskazuju postovanje mrtvom Albancu, zrtvi srpske policije. Ko je te davne zime makar jednom protestovao setnjom, zna da u tom minutu cutanja nije bilo ni glume ni predumisljaja, a pamti i mrka, bezizrazajna i beslovesna policijska lica ispod slemova. Ljudi su odavali pocast mrtvom coveku, a oko njih su kao kipovi stajala uniformisana bica spremna da i njih, po naredjenju njihove, srpske drzave, biju i ubiju.

Od polovine februara do pocetka jula ove godine na Kosovu je ubijeno vise od tri stotine ljudi. Hronicari obe zaracene strane imaju i tacnije podatke, uvek uz navodjenje nacionalnosti poginulih. Sve sahrane su bile strogo jednonacionalne i na svakoj su ponavljane zakletve da ce zrtve biti osvecene. Izmedju zime1996/97. i leta 1998. stoje vekovi. Svet se zgrazava nad mrznjom izmedju dva naroda i iscudjava se zbog dosadnog ponavljanja sveg vidjenog u hrvatskom i bosanskohercegovackom ratu.

Ogromna vecina stanovnika Srbije danas je uverena da se s Albancima nema o cemu razgovarati i da se oni mogu urazumiti jedino ognjem i macem. Ogromna vecina Albanac je, isto tako, sigurna da im sa Srbima vise nema zajednickog zivota i vise nemaju sta da izgube, te da ostaje samo oganj i mac. U Pristini antiratnih skupova ni nema, u Beogradu na njih dolazi po nekoliko desetina ljudi. Kosovo je i dalje toboze u Srbiji, ali tamosnjim putevima slobodno prolaze samo konvoji diplomatskih automobila s americkom zastavom na celu.

Milosevic i Seselj, koji su pretprosle zime drhtali u svojim misjim rupama, danas ratuju i likuju. Bivsi predsednik Srbije, preimenovan u predsednika Jugoslavije, neumorno izigrava svetsku velicinu, ruseci pri tom sve svetske rekorde u krsenju Ustava i zakona koje je sam doneo. Bivsi vojvoda, prekrsten u republickog vicepremijera, preuzeo je ulogu miroljupca s batinom u ruci. Ono sto je ostalo od bivse opozicije mahom odobrava sve sto njih dvojica cine, zahtevajuci da budu jos odlucniji. Mada Seselj nije javno nazdravljao sa svojim poslodavcem na prijemu povodom Dana ustanka, cime je zeleo da se dodvori onima kojima su mrski partizanski praznici, nije ga bilo ni na Vidovdan u Gracanici, zbog cega je od pretpostavljenog diskretno pohvaljen kao poslusan momak. Cak i ako je tacno da radikalski ministri i doministri svakog dana iz kancelarija u Nemanjinoj iznose pune torbe fotokopija koje nameravaju da upotrebe kao dokazni materijal na buducim sudjenjima svojim ortacima u vlasti, to ni u kom slucaju ne znaci kako oni misle da rade nesto drugo ili drugacije. Sve sto su uradili nakon ulaska u vladu potvrdjuje da su oni samo losi djaci nikakvih ucitelja i nije cudno zasto ljudi nacionalnu valutu nakon poslednje devalvacije zovu - “Seseljev dinar".

Cudno je zasto Srbija nije u stanju da glasove koje je na poslednjim izborima dala pomenutoj dvojici dodeli nekom trecem. Tacnije, bilo bi cudno kad bi taj treci postojao. Medjutim, i povrsnim citanjem saopstenja koja su proteklih dana objavljivale ostale partije vidi se da im je krivo jedino to sto nisu na vlasti. Drugim recima, tesko zemlji u kojoj se bivsi robijasi domognu drzavnih limuzina sa vozacem i pratnjom, a toboznji opozicionari tapsu narodnim zlotvorima i kunu medjunarodnu zajednicu.

Sudbina Srbije danas se, opet, resava na Kosovu. Ishod kosovske drame najmanje zavisi od Crne Gore, nesto vise od Milosevica i Seselja, jos malo vise od Rusa, mnogo vise od snebivljivih Amerikanaca i ostalih sa zapadnih strana, a najvise od vecinskog stanovnistva juzne srpske pokrajine. Crna Gora moze samo da ceka i preracunava se s kim bi joj bilo bolje. Milosevic i Seselj mogu da obmanjuju javnost kao i dosad i da nastavljanjem krvoprolica ubrzavaju ono sto je neumitno. Rusi mogu i nastavice da podbadaju Beograd kako bi se sto vise udaljavao od Zapada, jer im ovakav saveznik najvise odgovara: posto nema nista, zadovoljava se bilo cime sto mu se ponudi. Rusi, uostalom, znaju da u njima, mada to nicim nisu zasluzili, velike pokrovitelje vidi bar onoliko stanovnika Srbije koliko je lane glasalo za socijaliste i radikale, odnosno za Seselja i Milutinovica zajedno.

Amerikanci, odnosno svet u cije ime oni istupaju, osudjuju neumerenu upotrebu sile protiv albanskih ustanika i istovremeno odbacuju prekrajanje drzavnih granica. Jednostavnije receno, zabranjuju muzu da bije nevernu zenu, a zeni ne dozvoljavaju da ode od poganog muza koji je uprkos zabrani mlati kad god mu se prohte. Mozda se oni u tome i pridrzavaju nekako svojih nacela, ali na balkanskim prostorima doslednost nikad nije imala visoku cenu. Upravo na tome, sto ce reci - na svesti da ovde nacela ne obavezuju ni one koji se na njih pozivaju, pociva albansko delovanje. Kao sto nema sustinske razlike izmedju stavova Milosevica, Draskovica i Djindjica, isto tako nema smisla odgonetati kolika su razilazenja izmedju Rugove, Demacija, Cosje i OVK. Ma kom krilu iz dana u dan masovnijeg pokreta pripadali, Albanci vise nece da razgovaraju o ostajanju u Srbiji. Najvise sto svet moze da ucini jeste da ih natera da privremeno ostanu u drugacije uredjenoj Jugoslaviji gde ce imati veca prava od onih kojih su liseni pre devet godina. Posto samo oni znaju koliko su pretrpeli za to vreme, jasno je da nema sile koja ce ih primorati da, posle toliko krvi i razaranja, i dalje cekaju ono sto smatraju jedinim pravednim resenjem. Oni su vise nego sigurni da ce, bez obzira na zrtve, na kraju pobediti. Sto vise zrtava, pobeda je bliza i uverljivija.

U “Seobama" Crnjanskog ima, osim bezbroj drugih, sjajna epizoda o manevrima pokraj grada Kijeva na kojima je ucestvovao i eskadron srpskih konjanika, predvodjen jednim od Isakovica. Zadivljen svojim novim vojnicima, glavnokomandujuci ruski general upita pomenutog kako bi postupio kad bi se ispred njega pojavila velika neprijateljska vojska. U skladu sa tadasnjom strategijom i taktikom, Isakovic rece kako bi naredio juris. A sta ako bi neprijatelj nagrnuo zdesna? Opet juris. A ako bi navalio i s leve strane? Ponovo isto - juris! Haraso, haraso! A kakvo bi naredjenje izdao kad bi dusmani nahrupili i sledja? Drcnom Isakovicu tu pukne film i, sve u stavu mirno, skresa da bi komanda u tom slucaju glasila: “Molitva!"

Veliki pisac je mnogo znao i o Kosovu, ali u vreme kad je pisao ovu blistavu, ovde krajnje nemusto i mucavo prepricanu epizodu, ni slutiti nije mogao sta ce zadesiti njegovu otadzbinu krajem dvadesetog veka. Ipak, video je dalje od vecine savremenika i slutio vise od vecine potomaka, a poruka njegovog junaka da i beznadezni jurisi imaju smisla samo do odredjene granice sigurno mu se nije omakla slucajno. Nije slucajan, u nastavku, price, ni bes ruskog generala zbog ovakvog ponasanja srpskog oficira. Ako bi, dakle, savremenici hteli da nesto nauce od mudrog pisca, mogli bi da se upitaju zasto su oko sebe stvorili toliko neprijatelja ili, bar, zasto su se lisili tolikih prijatelja. Mogli bi da se upitaju da li se bas svaki nesporazum mora resavati jurisem i, takodje, da li je svako ko poziva na juris razuman i dobronameran. U krajnjoj liniji - zasto ne pokusati molitvom ako drugacije ne ide i ako se zna da molitva, sa bogoslovske tacke gledista, nije bespomocno moljakanje vec otvoreni razgovor.

U otvorenom razgovoru - sad vec bez pozivanja na knjizevnost ili bogosloviju - moralo bi se poci od cinjenice da je velika Rusija izgubila rat od majusne Cecenije i da mala Srbija ne moze dobiti rat protiv Albanaca, bez obzira ima li ih dvaput ili triput vise nego Cecena. Moskva nije naucila od Beograda da pretvoriti Vukovar u hrpu rusevina nije isto sto i osloboditi ga pa je isto to ucinila sa Groznim da bi se provela prilicno grozno. Njeni saveti mozda jesu dobronamerni, ali preporuke da treba istrajati u suprotstavljanju zdravom razumu ipak ne bi valjalo prihvatiti bez pogovora i izvrsavati bez razmisljanja.

S Milosevicem i Seseljem to, naravno, ne ide. Nece ici ni sa kime ko prvo pita za veru, naciju, boju ociju i krvnu grupu, a tek potom skida kapu pred mrtvacem ili okrece glavu od njega. Pre dve i po godine dvesta hiljada Beogradjana je najcistije savesti odalo pocast ubijenom ucitelju ne zato sto je on bio Albanac i ne zato sto su oni mahom bili Srbi. Danas gotovo niko ne skida kapu pred grobovima ne zato sto bas svi misle da tudji mrtvaci ne zasluzuju ni to, vec zbog toga sto je, cini se, postalo besmisleno jurisati na zlo, odnosno ciniti dobro.

Milosevic je doziveo to o cemu je sanjao kao beznacajni partijski aparatcik: dostigao je i prestigao Veljka Vlahovica, Petra Stambolica ili Dusana Ckrebica. Seselj je docekao ono o cemu je mastao tokom besanih robijaskih noci: svakog jutra dolazi po njega luksuzna drzavna limuzina, a preplasene kosovske zene pokusavaju da mu poljube ruku, videci u njemu spasitelja. Nisu se obistinila jedino nadanja onih koji su pre dve i po godine danima duvali u pistaljke i s nevericom posmatrali kamena lica ispod policijskih slemova u Knez Mihailovoj, Vasinoj i na Terazijama. Oni su verovali da su deo sveta i ocekivali su da ce i ovde uskoro poceti da se zivi koliko-toliko normalno. Mnogi od njih su, cak, nakon donosenja jednog specijalnog zakona, poverovali da su naceli neosvojivu tvrdjavu. Nazalost, sto ili dvesta hiljada je neznatna manjina u masi od deset miliona, pretezno pomirenih sa beskonacnim mrcvarenjem u kojem covek u ime neceg maglovitog pristaje na sva ponizenja.