Hrvatski slucaj

Vladan Marjanovic

“I-graj-te fud-bal!!!"

Svako ko je makar pet-sest puta otisao na neku od utakmica Prve savezne lige u bivsoj ili (narocito) sadasnjoj Jugoslaviji svakako je barem jednom bio u prilici da cuje i pomenuto skandiranje sa tribina. Nejasan samo potpunim fudbalskim laicima koji ne shvataju razliku izmedju forme i sustine - 22 razgacena tipa koji za loptom trce tamo-amo po poljancetu po definiciji bi, naime, trebalo da rade upravo to: da igraju fudbal - ovaj usklik je uvek nosio istu ocajnicku poruku: iznervirani i frustrirani taktickim nadmudrivanjima i(li) prostom neukoscu svojih ljubimaca, gledaoci su od njih trazili da se manu famozne “igre na rezultat" i konacno pocnu da rade ono sto im u opisu radnog mesta i pise. Recimo, da - za promenu - izvedu neku smislenu akciju i daju neki gol.

Taj povik bio je i, ako ne na usnama, onda sigurno u glavama svih onih, iole upucenih u fudbal, koji su pratili nastupe nase reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Francuskoj; a kada smo prosle sedmice u osmini finala eliminisani od Holandije, cinjenica da su nasi igraci tamo, od svega sto su radili, upravo najmanje igrali fudbal, posluzila je kao osnova za brojne analize nase kako fudbalske, tako i opste propasti. U njima je, opet, jedan od dominantnih zakljucaka bio onaj po kome je (treba primetiti: ne samo rezimsko) medijsko-politicko insistiranje na nacionalno-patriotskoj dimenziji naseg ucesca na Mondijalu - u smislu promovisanja jedne po svim drugim aspektima i na svim drugim planovima marginalizovane, izopstene i prokazane zemlje - uz takticku nezrelost selektora bilo glavni uzrok jos jednog naseg fudbalskog neuspeha.

Mada veoma zahvalna za dokazivanje teze o nasoj predodredjenosti da sve upropastimo cak i onda kada imamo realne uslove da u necemu uspemo (pa makar i na sportskom planu), ova “teorija" o fudbalerima- drzavnim promoterima, medjutim, gubi na utemeljenosti pri pokusaju da se istom argumentacijom, samo sa suprotnim predznakom, objasni istorijski uspeh nasih “vecitih rivala" - Hrvata.

Jer, senzacionalni plasman hrvatske reprezentacije u polufinale nikako nije posledica - kako se moze procitati u onom delu nase stampe koji se uopste usudjuje da ne precuti podvig “vatrenih" - prevashodne namere dvadesetdvojice nogometasa i njihovog izbornika da se izreklamira “Lijepa nasa", u medjuvremenu ionako manje-vise konstituisana kao “prava", ozbiljna drzava. Tako nesto ce, izvesno, tvrditi Franjo Tudjman i ljudi njegovog kova - nespremni i da sebi, a kamoli naciji priznaju kako uspeh ovog ili onog Hrvata u svetu nema nikakve veze sa njegovom nacionalnom pripadnoscu, vec sa cinjenicom da doticni visoko kvalitetno radi posao kojim se bavi; u tome ce im, vec po navici, tercirati Ciro Blazevic i kapiten Zvonimir Boban (za koga je tesko ne primetiti da je bio daleko najslabiji pojedinac u hrvatskom timu na ovom Svetskom prvenstvu). Ali je tako nesto - nimalo impresionirana patriotskim patosom kojim ih je vrhovnik uoci Mondijala ispratio u Francusku - svojim drzanjem negirala ubedljiva vecina igraca u “kockastim" dresovima.

Jos uoci Mondijala, nekako bas u vreme kada je predsednik Hrvatske posetio kamp reprezentacije, Slaven Bilic je, tako, objasnio kako je proslo vreme kada su on i njegovi drugovi na teren izlazili osecajuci se kao vojnici na braniku domovine i da na Svetsko prvenstvo odlaze rastereceni, iskljucivo sa sportskim motivima, te da bi iz tog stava na kraju mogao da proizadje i dobar plasman.

Drugim recima, porucio je da ce hrvatska reprezentacija (za razliku od, kako se ispostavilo, nasih “plavih") u Francuskoj iskljucivo igrati fudbal. I - fudbal su i igrali.