DESET GODINA OD “ANTIBIROKRATSKE REVOLUCIJE" (2)

“Sustina udara na vojvodjansko rukovodstvo je u odavno pripremanom programu da se razbije drzava Jugoslavije. Ali to nije moglo da se ostvari sa tadasnjim sastavom rukovodecih ljudi u pokrajini", istice bivsi clan Predsednistva Pokrajinskog komiteta Vojvodine Zivan Berisavljevic

Mirjana Kalinic

U periodu od jula do oktobra 1988. godine na prostoru severne pokrajine, odrzana su ukupno 33 mitinga solidarnosti sa Srbima i Crnogorcima sa Kosova, na kojima je ucestvovalo 600 hiljada ljudi. Tako kazu organizatori, mada nezavisni posmatraci tu cifru smanjuju na pola.

Recimo, na “popravnom mitingu iz gostoprimstva", koji je odrzan 25. septembra 1985. godine u Novom Sadu, zbog toga “sto su se Novosadjani pokazali kao losi domacini, pa su gostima iz juzne pokrajine uskratili vodu i struju", cifre o broju prisutnih nisu se slagale. Naime, “Politika" je tada pisala da je bilo prisutno sto hiljada ljudi, straniizvestaci su slali inforamcije koje su pocinjale “prisutno pedeset hiljada ljudi". Slicno je bilo i sa ostalim mitinzima po Vojvodini. Ali, mnogo vaznije od toga je pitanje: da li je “dogadjanje naroda" bilo spontano, ili je tu “spontanost", kako se govorilo, rezirala Sluzba drzavne bezbednosti. Zatim, da li se ocekivao dolazak Srba i Crnogoraca sa Kosova u Novi Sad? Da li se znalo da ce se akcije “sirenja patriotizma" i “budjenja" srpskog naroda nastaviti i posle Novog Sada? Ako se znalo, zasto su reakcije bile tako slabe? To su samo neka od pitanja koja su, i posle deset godina, aktuelna.

Na temu “spontani" mitinzi Zivan Berisavljevic, u to vreme clan Presednistva Pokrajinskog komiteta Vojvodine, kaze: “Dva-tri dana pre mitinga u Novom Sadu, bio sam u prilici da cujem ceo scenario, tj. kako ce se odvijati prica. Od jednog vaseg kolege, koji je bio jedan od glavnih ljudi u TV- Beograd, prilikom promocije probnih snimaka filma ’Seobe’ (ucestvovao sam u tom projektu) dobio sam kompletnu informaciju sta ce se dogoditi 9. jula. Covek mi je ceo scenario ispricao. Ili nije znao da ja to ne znam, ili je hteo da me obavesti, ili mi je ispricao slucajno. Ali, sve se desilo kako mi je rekao."

Dakle, scenario dolaska Srba i Crnogoraca u Novi Sad do detalja je bio razradjen. Tim pre sto se znalo kada ce stici TV-ekipa, kako ce pristizati ljudi i kojim prevoznim sredstvima ce doci, ko ce govoriti, ko ce ih docekati. Nisu se znali jedino neki sitni detalji, recimo da ce u Novi Sad tog 9. jula stici pevacica Olivera Katarina.

Pored toga, veoma je vazno i pitanje: zasto je izvrsen udar na vojvodjansko rukovodstvo? Da li je cilj novosadskog mitinga bio, da se rukovodstvo SAP Vojvodine upozna sa stanjem na Kosovu, ili da se na njih izvrsi pritisak da prihvate ustavne promene, odnosno amandmane sa kojima se nisu slagali. Jer, od 33 ponudjena amandmana na Ustav iz ’74. godine, vojvodjansko rukovodstvo prihvatilo je 26, tri-cetiri amandmana bila su u fazi prihvatanja, oko ostalih trebalo je da se dogovore. Dakle, rasprava je bila u toku.

Zato mnogi danas kazu da sustina sukoba na relaciji Beograd - Novi Sad nije bila autonomija Vojvodine. “Sustina udara na vojvodjansko rukovodstvo i 9. jula i 6. oktobra je u odavno pripremanom programu da se razbije drzava Jugoslavija. Ali, velikosrpska politiika, koja je u sustini bila antijugoslovenska, nije to mogla da ostvari sa tadasnjim sastavom rukovodecih ljudi i zato je izvrsen udar na Vojvodinu", istakao je Berisavljevic.

Po njemu, vojvodjansko rukovodstvo nije palo zbog ustavnih promena. “Pali smo zato sto nismo prihvatili velikosrpski, u sustini cetnicko-mojevicevski program, koje je srbijansko politicko rukovodstvo u jednom trenutku preuzelo od Memorandumskih ideologa, Dobrica Cosic je bio rodonacelnik toga. Filozofske osnove te politike nalaze se u bazicnim dokumentima Ravnogorskog pokreta i onih politickih snaga koje su taj pokret formirale jos u prvoj Jugoslaviji", kaze Zivan Berisavljevic.

Dobronamerni ljudi su te 1988. godine upozoravali da se ponovo u jednoj visenacionalnoj sredini za nosioce integracije i okupljanja nudi nacija i nacionalna drzava. Odnosno, da se nudi ideoloski koncept koji je porazen u Drugom svetskom ratu. “Vasington-post" je tih burnih dana upozoravao: “Imamo nesto u tim mitinzima, sto podseca na proslost. Ako se tome dozvoli da buja, posledice bi mogle da budu kobne po zemlju. Neki ljudi strahuju da ce doci do gradjanskog rata."

Ali, koliko su ljudi zaista shvatali sta se oko njih zapravo desava, najbolje se moze videti iz jedne ankete koja je napravljena 23. jula 1988. godine u Pancevu u vreme odrzavanja mitinga solidarnosti u ovom gradu. Na pitanje novinara, cemu i kome aplaudiraju vidno uzbudjena Jelka Mitrovic, ziteljka tog grada, ovako je odgovorila: “Aplaudiram da bude mir, da ono sto smo oslobodili da tako i ostane. Ne dajte braco Kosovo. Mi smo to krvlju stekli. I ja sam za partizane radila. Ne dajte nikako"...

Dok se Janos Leban (Pancevo) pridruzio masi vicuci: “Madjari su sa vama. Ja sam Madjar i sa vama sam. Aplaudiram za ustavnu i pravnu drzavu, za jednakost Srba i Crnogoraca sa Kosova pred Ustavom i zakonom. Ako ovo sto se desava ne sprecimo, ja sam manjina i mene to sutra ocekuje. Rukovodstvo Vojvodine ne sme da sporovodi bratstvo i jedinstvo na ovakav nacin. Nama u Vojvodini nije lose, ali ispada da vojvodjansko rukovodstvo ne podrzava promene. Nacionalne manjine nece biti ugrozene ako dodje do promena. Promene nemaju nikakve veze sa hegemonizmom. Na ovom skupu prepoznao sam bar jos deset Madjara."

Pancevac Bogoljub Sekulovic pre deset godina je ovako razmisljao: “Trazim da jednom za svagda bude jedinstvo, da Srbija postane republika i da ima svoje nadleznosti, da Vojvodina ostane Vojvodina - ali u sastavu Srbije. Trazim da budemo jaki i jedinstveni, da oni na Kosovu imaju slobodu kao sto je mi ovde imamo"...

Ali, “sve je ispalo suprotno od onoga sto su mnogi mislili da ce ispasti". U stvari, ispalo je suprotno od onoga, kako to vole da kazu bivsi vojvodjanski funkcioneri, sto je bila motivacija memorandumskih ideologa i njihovog izvrsnog direktora Slobodana Milosevica...

(Sutra: Prozivka kao argument)