cetvrtak, 9. jul 1998. | |||
IZLAGANJA UCESNIKA OKRUGLOG STOLA NA TEMU “SLABOSTI DEMOKRATSKE OPOZICIJE U SRBIJI" (8)Neophodna reforma
Formiranjem Vlade nacionalnog jedinstva nakon predsednickih izbora postignut je tragican konsenzus u Srbiji koji je pokopao opoziciju i zato se ona sada mora radikalno transformisati ili je nece biti
Dr Srbobran BrankovicAko bih dao neki naslov ovome sto cu da govorim, on moze da zazvuci kao kalambur, ali to je - najveca slabost srpske opozicije je vlast. I to u dvostrukom znacenju te reci. Prvo, po tome sto je ona svojom politikom dovela opoziciju u nemoguc polozaj - to je ono o cemu je govorio Milan St. Protic, ali ja ne mislim samo da je vlast to cinila uz pomoc ljudi koji su fingirali opoziciju. Ne, vlast je sama fingirala opoziciju. I bilo bi nepravedno zaista sav sud beznadeznosti polozaja opozicije svaliti samo na ono sto mi nazivamo njenom slaboscu.Setimo se da je Milosevic mnogo pre pojave institucionalizovane opozicije u Srbiji zauzeo mesto koje je njoj trebalo da pripadne. Recimo, vladajuca partija je nekoliko godina simulirala opoziciju i upravo je na tome izgradila snaznu poziciju na kojoj je dobila izbore. Kad kazem da je simulirala opoziciju, setimo se goropadnih kampanja protiv stambolicevaca koji su tada takodje bili na vlasti, setimo se kampanje protiv Saveznog izvrsnog veca, protiv Nemacke, Amerike, belosvetskih mocnika itd. Time je, znaci, ova partija cinila upravo ono sto su u drugim postkomunistickim, tada jos socijalistickim zemljama, cinile upravo opozicione stranke. Predstavila se kao zastupnik nezadovoljnih ljudi i zauzela je poziciju nacionalizma. Pa ako je sada opravdano da koristimo metaforu politicki prostor, onda je ona bukvalno izgurala iz tog prostora opoziciju, buducu opoziciju koja u to vreme jos nije postojala.
Druga strana tog kalambura da je najveca slabost opozicije srpska vlast jeste u tome sto je to sto je bilo opozicija, to je bilo toliko opsednuto, na neki nacin fascinirano Milosevicem da su oni celokupnu svoju delatnost sveli uglavnom na verbalno oponiranje njemu, ali su apsolutno zapostavili nesto sto je pozitivni program. To je takodje stara prica, ali se moramo na nju vratiti. Dakle, nasa opozicija je to bila samo u doslovnom znacenju te reci. U tom smislu da ona nije bila alternativa vlasti, vec neko ko je stalno kritikovao svaki korak vlasti. Kad govorim o nedostatku promena, time ne mislim na one prasnjave brosure koje usvajaju glavni odbori, skupstine, otadzbinske uprave, itd., to je samo jedan deo programa, to je zamisao o pozeljnom drustvu, ali tu je apsolutno nedostajala vizija kako da se ostvari, na cemu da se ostvari ta zamisao, citav niz operativnih planova - sta da se radi, ko da radi itd. Iz toga ja vidim drugu slabost opozicije, a to je nedostatak osnovne zamisli i strategije dolaska na vlast. Opoziciji su nedostajali strucnjaci, vapijuce su im nedostajali. Ne slazem se sa tim da je bilo pogresno insistirati na strucnjacima. I treca kljucna slabost, po mom misljenju, to je bilo potpuno zapostavljanje sopstvene organizacije. Povremene sednice izvrsnog organa stranke, pa izmedju toga saopstenja, saopstenja, saopstenja, pa u gotovo pravilnim razmacima unutrasnje razmirice, svadje itd. Organizacije, dakle, nije bilo jer nije bilo pomenute strategije dolaska na vlast koju bi ta organizacija opsluzivala.
Svi ovi sudovi vaze, po mom misljenju, do septembarskih izbora 1997. godine, odnosno do formiranja Vlade nacionalnog jedinstva. Tada je postignut jedan tragican konsenzus u Srbiji koji je pokopao srpsku opoziciju. Zapravo, ona ce sada biti u situaciji da mora da postupi jos jednom po jednoj Milosevicevoj maksimi - ili ce morati da se radikalno reformise ili je nece biti. Kada kazem da ce morati da se radikalno reformise, ja tu prvenstveno mislim na cinjenje onoga sto do sada nije cinila. Po mom misljenju, postoje tri kljucne stvari koje je ona do sada najvise zapostavila i koje ce morati da uradi. Prva stvar je stvaranje i jacanje organizacione infrastrukture, sistematske edukacije lokalnih rukovodstava, za pripremu organizovanja, vodjenja politicke akcije, za rad sa ljudima, za odnose s medijima, za odnose s javnoscu, jednom socijalnoscu uopste, rad na takozvanoj korporativnoj kulturi, znaci na korporativnom identitetu. Druga stvar koja se apsolutno mora uraditi, to mora biti jedan novi model odnosa sa javnoscu. Saopstenja pa i konferencije za stampu kakva sada gledamo su jedan potpuno primitivni oblik odnosa sa javnoscu. Sta nedostaje tom modelu odnosa s javnoscu, ako se uopste moze govoriti o nekom modelu. Prvo, nedostaje mu strategija. Nedostaje mu definisanje nekakve pozeljne slike koju o sebi hocemo da stvorimo u toj javnosti, sta hocemo da budemo u toj javnosti. Moramo to prethodno da definisemo, da se dogovorimo, a ne da se ta stvar menja iz kampanje u kampanju, od slucaja do slucaja, od konferencije do konferencije. Tu mora postojati nesto sto je pozeljna slika o nama. Potom, mora da postoji jasna definicija metode i sredstava kojima cemo to ostvariti. Ne moze se samo kukati na RTS. Naravno, RTS je takva kakva je, ali recimo, postoji citava mreza lokalnih medija koji su relativno otvoreni prema opoziciji. I konacno, treca stvar, ono cime se ja bavim, to su istrazivanja javnog mnjenja, odnosa s javnoscu, znaci kao vid merenja uspesnosti u stvaranju te slike koju smo formulisali.
(Sutra: Stojan Cerovic: Fasadna demokratija)
|
Posaljite nam vas komentar!
Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo. © 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana / |