DESET GODINA OD “ANTIBIROKRATSKE REVOLUCIJE" (1)

Pre deset godina Slobodan Milosevic je za Srbe i Crnogorce sa Kosova i njihove sledbenike u Vojvodini bio “nacionalni heroj", sada ga smatraju “nacionalnim izdajnikom". Svi bi nekako da zaborave pricu “dok ne bude dobro na Kosovu, nikom u ovoj zemlji dobro biti nece..."

Mirjana Kalinic

Kada su, pre deset godina, “spontano" krenuli masovni protesti gradjana sirom Vojvodine, mnogima se tada cinilo da nastaje pokret za ljudska prava i gradjanske slobode. Verovalo se tada, da ce “narodni" pokret ne samo srusiti komunizam, vec i demokratizovati Srbiju i Jugoslaviju. Medjutim, takva ocekivanja su se izjalovila, posto su nezadovoljstvo i gnev ljudi umesto na socijalni, vesto preusmereni na (medju)nacionalni teren i instrumentalizovani kao sredstvo za obracune u vrhu partije i drzave u Srbiji i SFRJ.

Sada sa ove vremenske distance postalo je svima jasno da je u stvari, socijalni egalitizam zamenjen nacinal- populizmom, da bi se vlast osvojila i odrzala. Doduse, prica jos nije zavrsena, neizvesno je kada ce se i kako zavrsiti, ali sve upucuje na onu narodnu poslovicu da “velika bura zavrsava u plicaku revolucije". Uzgred treba pomenuti jos jednu narodnu umotvorinu koja glasi “da se posle oluje misevi rastrce da jedu kukuruz".

I danas, kao i pre deset godina, “misevi" krecu sa Kosova, samo ovoga puta, ne idu u pravcu Novog Sada, vec u pravcu Beograda. “Iskorisceni smo, zarad licne vlasti", priznao je, ovih dana Momcilo Trajkovic predsednik Srpskgo pokreta otpora, najavljujuci masovni dolazak kosovsko-metohijskih Srba u Beograd. Jer, kako je rekao, Kosovo je svesrpski problem. “Ako je Kosovo samo problem Srba koji tamo zive, dabogda ga sutra izgubili. Kosovo je problem ove drzave i zato trazimo da drzava resava taj problem, “kategorican je Trajkovic.

Na nase pitanje, sta misli o spekulacijama u javnosti da je Kosovo odavno prodato i to u Dejtonu, Trajkovic je odgovorio: “Ponasanje rezima govori da je to mozda i tacno. Ako mi danas nudimo rezimu da podelimo odgovornost za izlazak iz katastrofe, a rezim to ne prihvata, onda se radi o izdaji. Razumem da neko ne zeli da podeli vlast, ali ne mogu da razumem da neko ne zeli da podeli odgovornost. Ako ne zeli da podeli odgovornost, onda znaci da je taj problem resio".

Ono sto pada u oci jeste da su Kosovari danas oprezniji nego pre deset godina. Doduse, najavili su masovni dolazak u Beograd, ali su se i ogradili “akciju treba dobro isplanirati i pripremiti". Za pocetak kosovski prvaci Momcilo Trajkovic, Miroslav Solevac, Kosta Bulatovic “ispituju teren", tj. kako stvari stoje po pitanju “patriotizma" i da li jos uvek vazi pravilo “zivot damo Kosovo ne damo". U ispitivanju terena pomaze im Srpska narodna obnova iz Nove Pazove (novo-stari saveznici) i Otacestveni pokret “Obraz" iz Beograda (u javnosti potpuno nepoznati). Oni su organizatori tribina, poput “Ratne igre oko Kosova", zatim “Juce Krajina, danas Kosovo... a sutra"? “Kako odbraniti i sacuvati staru Srbiju". Sve to treba da posluzi da se “patriotizam" digne na visi nivo, a onda zna se slede spiskovi dobrovoljaca, pa redom...

Posle deset godina kosovski srbi i njihovi sledbenici u Vojvodini koji su se svojevremeno javno hvalili, kako je bas zahvaljujuci njima Slobodan Milosevic dosao na vlast, danas govore pokajnicki. “Pokret je morao da nastane, jer da nije odavno bi Kosovo bilo u severnoj Albaniji. Druga je prica, sto smo kao nus-proizvod stvorili vodju. Nije istina da je zahvaljujuci nama dosao na vlast. On je vec bio partijski vodja, mi smo od njega napravili nacionalnog vodju", kaze Miroslav Solevic nekadasi clan Odbora za organizaciju protestnih zborova Srba i Crnogoraca.

Za sve njih Milosevic je danas “nacionalni izdajnik", “izdao je sebe", “izdao je srpski narod", “mi morao da sacuvamo obraz srpskom narodu, to su njihove najcesce postapalice na tu temu. Svi bi nekako da zaborave svoju nekadasnju pricu “dok ne bude dobro na Kosovu, nikom u ovoj zemlji dobro biti nece". Ne vole bas ni da se prisecaju kako su na mitinzima uzvikivali: “Odjeknite visoki Decani, jer su dosli crni dani", “Resite ovo u miru, mi necemo ovako moci", “Odmotajte klupko izdaje", da ga narod ne odmota", “Rukvodstvo, savezno i pokrajinsko, ako niste sposobni da sprecite fasizam, sposbni ste da date ostavke", “Jedna vlast za celu Srbiju", “Gubitak Kosmeta - raspad Jugoslavije, “Jedinstvena Srbija - izvesna Jugoslavija". Jer, uz sve to, neizbezno ide i pitanje: a sta smo time dobili...

A, kako je se pocelo?

Na danasnji dan, pre deset godina, u tek probudjeni Novi Sad, stigli su Srbi i Crnogorci sa Kosova i Metohije kako bi pokrajinskom rukovodstvu ispricali svoju muku. Smatrali su tada, da je tuzno sto ugrozeni narod ne moze imati zastitu republike, jer to nije u njenoj nadleznosti.

“Hteo bih, ovom prilikom, otvoreno da kazem, da neka istupanja pojedinaca i neki stavovi pokrajinskog rukovodstva, namerno ili nesvesno, ohrabruju nosioce i ideologe separatistickog pokreta albanskih Siptara na Kosovu", rekao je tog 9. jula ispred Pokrajinskog izvrsnog veca Mica Sparavalo (sada pokojni) penzionisani pukovnik policije iz Urosevca.

Bas kada je Sparavalo objasnjavao “kako separatisti ocekuju da u trenutku nesloge u SR Srbiji ostvare etnicki cisto Kosovo i obezbede mu status republike", nestalo je struje. To su prisutni propratili uzvicima: “uplasite se istine", “ko se krije bolje da ga nije", “dole Ustav iz 74", “kukavice izlazite"...

Nestanak struje medijski je veoma eksploatisano, od tada mitingasi su obavezno na svim skupovima, kao sastavni deo svoje ikonografije, nosili transparente na kojima je pisalo “imamo struju i vodu"... Zasto je struja nestala? Navodno, tog dana tacno u 12 casova i deset minuta zazvonio je crveni telefon u dispecerskom centru “Elektrovojvodine", koji je direktno bio povezan sa Pokrajinskim izvrsnim vecem i Centrom za obavsetavanje i uzbunjivanje. Tada je dezurnom dispeceru naredjeno da iskljuci struju Izvrsnom vecu, posto je ispred zgrade bio miting, a ozvucenje je uzimalo struju iz te zgrade. Objasnjenje je, navodno, bilo veoma kratko: “Ovi napolju svasta pricaju"...

“Nije istina da im nismo dali struju i vodu. O tome, inace, ne odlucuje politicko rukovodstvo, nego su u jednom trenutku nervoznu odluku doneli ljudi iz drzavne masinerije, bez konsultacije sa nama. Intervenisali smo, pa je struja pustena, dakle struje je bilo, vode je bilo. Zapravo, na nivou intrige ne treba ni prihvatiti razgovor, ali nama je ta tema bila nametnuta. Celo drzavno i partijsko rukovodstvo Jugoslavije i ukupna javnost, nisu rapsravljali o tome zasto su oni uopste dolazili u Vojvodinu, kada problem nije mogla da im resi Vojvodina, vec drzava Srbija i Jugoslavija.Vec se raspravljalo o tome da li su oni koji su dosli ovde dobili struju", kaze u razgovoru za nas list Zivan Berisavljevic, predsednik Svenacionalnog demokratskog fronta Vojvodine, koji je u to vreme bio clan Predsednistva Pokrajinskog komiteta Vojvodine, prisecajuci se dogadjaja u vezi nestanka struje.

Ali, ta prica, kao i mnoge price tada, posluzila je samo da se “pozar zapali". Vrlo brzo nakon toga na vojvodjansko rukovodstvo “zapucalo" se iz svih raspolozivih oruzja". Sirom Vojvodine poceli su da se odrzavaju masovni “spontani" mitinzi i to uz logisticku podrsku beogradske stampe...

(Sutra: Da li su mitinzi bili “spontani")