ZASTO MILOSEVIC NIJE CESTITAO PRAZNIK MILUTINOVICU

Beograd. - Ako je verovati “Politici", koja sigurno ne bi propustila da jednu tako vaznu cinjenicu objavi na prvoj strani (a nije ni juce, ni prekjuce), predsednik SRJ Slobodan Milosevic prekinuo je visegodisnju praksu medjusobnog cestitarenja putem zvanicnih telegrama i republicki praznik, Dan ustanka naroda Srbije 7. jul, svom kolegi iz Vrhovnog saveta odbrane Milanu Milutinovicu, trenutno zaposlenom na poslovima i zadacima predsednika Republike Srbije - cestitao samo usmeno.

U poslednjih nekoliko godina stvari su na toj linji Dedinje - Andricev venac stajale ovako: 1993. godine, jednostavno, niko nikom nije cestitao ovaj praznik, jer je to jos bilo vreme kad nije bilo bas popularno pozivati se na onaj deo nase svetle tradicije koji se odnosi na narodnooslobodilacki pokret i partizansko ratovanje. U to vreme mnogo su glasniji bili oni koji su tvrdili da je datum “kad je Srbin pucao na Srbina" prikladniji za istorijski zaborav nego za slavlje, pa je citav praznik prosao manje vise kao interna stvar utihnutih i na marginu gurnitih SUBNOR-ovaca.

Godinu dana kasnije, medjutim, prosla je ponizavajuca hiperinflatorna 1993. godina, Milosevic je odenuo mirotvoracko ruho, sve su glasniji levicari, a na Dedinju je poceo da stoluje Zoran Lilic, koji kao predsednik SRJ uvodi praksu da predsedniku Srbije cestita ovaj praznik. Te godine su prigodni telegram poslali i Momir Bulatovic, predsednik Crne Gore, ali i krajiski lider Milan Martic, koji, izmedju ostalog, pise: “Gospodine predsednice, siguran sam da ce srpski narod u bliskoj buducnosti stvoriti jedinstvenu snaznu i mocnu srpsku drzavu na celokupnom etnickom srpskom prostoru".

U julu 1995. godine Krajisnicima nije bilo ni na kraj pameti da se bave slicnim predvidjanjima, jer su iza sebe imali gubitak Zapadne Slavonije, za sto su mnogi bili spremni da okrive Beograd i njegove satelite u krajiskoj vladi i vojsci, ali tu su, razume se, Zoran Lilic i Momir Bulatovic. Red je red... 1996. godine ovom dvojcu (sa kormilarem) pridruzuje se i general Momcilo Perisic koji pise da "u vekovnoj i bogatoj istoriji borbe za slobodu, julski ustanak 1941. godine svetli je primer nepokornosti i odbrane dostojanstva naroda sa ovih prostora", dok je Milan Martic u medjuvremenu izgubio i sve ostalo i - nestao iz javnog zivota.

Lane je situacija bila nesto drukcija: Lilicu je, naime, istekao mandat i on je poceo da se priprema za predsednicke izbore u Srbiji, ne bi li jednog dana i sam primao telegrame povodom 7. jula, Bulatovic i Perisic nisu omanuli, ali je praksu da predsednik SRJ ovaj praznik cestita predsedniku Srbije nastavio v.d. predsednik savezne drzave Srdja Bozovic, predsednik Veca republika Savezne skupstine, koji po Ustavu popunjava vreme izmedju dva stanovnika Belog dvora. Tako Bozovic pise: “Tekovine ustanka naroda Srbije i Jugoslavije uvijek ce biti predmet sjecanja, cast i ponos, ali i obaveze novim generacijama koje zive na ovom prostoru da idu putevima demokratije, izgradnje Jugoslavije, zajednicke drzave Srbije i Crne Gore, kao ravnopravnih republika i gradjana, ekonomskih reformi i integracije u medjunarodnu zajednicu".

Mora da je taj Bozovicev tekst imao pred sobom predsednik SRJ Slobodan Milosevic, kad su mu iz protokola saopstili da je “red da se cestita predsedniku Srbije republicki praznik" i nije iskljuceno da je svoje saradnike upitao: “Je l’ to mene neko zeza"?! Zaista, sta on ima sa zajednickom drzavom Srbije i Crne Gore, ponajmanje kao drzave “ravnopravnih republika i gradjana", pa jos sa ekonomskim reformama, pa jos sa integracijom u medjunarodnu zajednicu... Posto Bozovic nije pomenuo i Kosovo, a ono je, kao sto je poznato, “unutrasnja stvar Republike Srbije", Milosevic je ispravno procenio da je vreme da se prekine sa praksom koju je Crnjanski svojevremeno nazvao “soba sobi pise" i da sve sto ima Milutinovicu lepo saopsti u cetiri oka.

I.M.