POVODOM MILOSEVICEVE CESTITKE ZA DAN BORCA

"Ovo je poslednji put da ovaj velicanstven datum iz nase istorije obiljezavamo kao drzavni praznik. U Saveznoj skupstini usvojen je zakon o drzavnim praznicima, na osnovu kojeg 4. juli prestaje da bude drzavni praznik. Sa izvjesnom dozom sjete rastajemo se od ovog praznika, ali sa punom sigurnoscu da to ne znaci zaborav duga prema prelomnim dogadjajima iz nase istorije" - rekao je tadasnji predsednik Crne Gore Momir Bulatovic na centralnoj proslavi Dana borca na Cakoru, 4. jula prosle godine.

U medjuvremenu je, zaista, stupio na snagu Zakon o drzavnim praznicima koji je teziste manifestacija u slavu antifasisticke borbe nasih naroda prebacio na 9. maj - Dan pobede, a od ostalih praznika, uz sve kontroverze u javnosti, ostali su nam Praznik rada (1. maj), Dan Republike (29. novembar) i Dan drzavnosti (27. april), kao i Nova godina. Iz tog ugla gledano, cestitka koju je predsednik SRJ Slobodan Milosevic uputio svim borcima Narodnooslobodilackog rata i patriotama nase zemlje povodom 4. jula, Dana borca, ima odredjenu razliku u nivou: nije bas uobicajeno da predsednik drzave cestita dan ili jubilej odredjenim uzim grupama i cehovima, ako to istovremeno i nije praznik cele drzave.

Medjutim, ne bi se moglo reci da su ucesnici NOR isto sto i gorani ili pripadnici neke druge drustvene organizacije. U tom smislu se moze i razumeti potreba da se i na taj nacin doprinese secanju na "primere heroizma i slobodarstva boraca Narodnooslobodilackog rata", kako stoji u Milosevicevoj cestitci. Malu zabunu izaziva drugi deo ove recenice u kojima se uz borce NOR svrstavaju i "patriote nase zemlje u odbrani svoje domovine", jer je odavno poznato da su svi koji su na bilo koji nacin ucestvovali, pomagali ili samo simpatisali Narodnooslobodilacki pokret odavno resili i svoj status boraca i ucesnika. Nije ostalo mnogo prostora da se patriotizam i ucesce u "borbi za odbranu svoje domovine" ozvanici kao nesto izvan tog pokreta.

U tom smislu ova cestitka bi se gotovo mogla smatrati prvim nagovestajem "nacionalnog pomirenja", odnosno priznavanja i onima koji su se borili na "pogresnoj strani", da su u osnovi imali patriotske porive. Imajuci u vidu odakle cestitka stize i cemu je, zapravo, trebalo da posluzi - tesko da bi se moglo govoriti o bilo kakvom pomirenju. Opet smo, naime, u situaciji da je vlastima neophodno igranje na kartu patriotizma i on se mora na neki nacin ozvaniciti. To bi ponajpre moglo da znaci da su uz bok borcima NOR svrstani i ucesnici nasih najnovijih ratova iz ove decenije, ali to jednostavno nije smelo i javno da se prizna.

I. M.