KRSENJE LJUDSKIH PRAVA U SRBIJI: PENZIONERI

Dr Milan Djuric

Izjave ekonomista da ce u 1988. godini penzioneri primiti samo 8,5 penzija, jer toliko sredstava moze da obezbedi Vlada Srbije, da penzioneri nemaju prava kada tvrde da je drzava u poslednjih 15-20 godina nenamenski potrosila novac iz Fonda PIO i da je van svake logike da prosecne penzije budu vece za 7,1 odsto od prosecnih neto plata zaposlenih su tendenciozne, sa ciljem da se ospore ekonomska, socijalna i sindikalna prava penzionera iz minulog radnog odnosa.

Svaki zaposleni radnik i sluzbenik svojim radom doprinosi stvaranju nacionalnog dohotka i kroz njegovu raspodelu na licnu, zajednicku, opstu i investicionu potrosnju ostvaruje, na bazi drustvenih merila, deo u okviru licne potrosnje, platu, zaradu i sredstva za svoju licnu penziju. Sredstva za penzije uplacuju se u vidu stope na ostvareni neto licni dohodak u Fond PIO na ime osiguranika, da bi ih koristio kada ispuni uslove za licnu penziju. Nije mi poznato po kome Ustavu i zakonu organizacija ili drzava ima pravo da nenamenski trosi uplacena sredstva osiguranika.

To sto Vlada Srbije cini da je potrosila sredstva Fonda PIO, deleci ih velikom broju privrednih i neprivrednih organizacija bez obaveze vracanja i placanja kamata, uradila je u skladu sa sistemom tekuceg finansiranja penzija i preuzete zakonske obaveze da ce permanentno iz tekuceg dohotka privrede obezbedjivati dovoljno sredstava za urednu isplatu penzija. Isto tako Vlada Srbije opredelila se da se realna vrednost penzija odrzava od 1984. godine, umesto sa uskladjivanjem sa kretanjem indeksa troskova zivota, sa kretanjem neto plata zaposlenih. Ovo je resenje dovelo Fond PIO da iz tekuceg doprinosa za penziono invalidsko osiguranje zaposlenih ne moze da obezbedi dovoljno sredstava za redovnu isplatu penzija. Da kojim slucajem Vlada Srbije nije menjala kriterij uskladjivanja penzija i ostao indeks troskova zivota, problem obezbedjenja sredstava za penzije pojavio bi se vec sa pojavom hiperinflacije 1992. godine. Tvrdnje da preduzeca imaju pravo da visak neutrosenih sredstava posle podmirenja penzija uzmu natrag su dokaz o nepoznavanju materije osiguranja i prava osiguranika.

Vezivanjem penzija za kretanje prosecnih neto plata zaposlenih stice se lazna slika da danas radnici izdrzavaju penzionere, da su plate niske zato sto je mnogo penzionera i sto su penzije vise od plata i da privreda koja danas radi sa 50 posto kapaciteta i niskim drustvenim proizvodima od 1.500 USD po stanovniku ne moze da izdrzi teret penzija. Da bi problem penzija resila Vlada Srbije angazovala je Ekonomski institut u Beogradu da uradi studiju o Reformi sistema penziono- invalidskog osiguranja zaposlenih. Medju prvim naucnim pronalascima je da treba vestackim putem promene metodologije za proracun prosecnih neto plata zaposlenih smanjiti nivo prosecnih plata, a samim tim treba smanjiti i nivo prosecnih penzija. Sa primenom nove metodologije prosecne neto plate od 884 din. ostvarene u decembru 1996. godine, snizene su na 614 dinara u januaru 1997. godine odnosno za 30,5 odsto, iako su plate u ova dva meseca ostale iste, da nije menjana metodologija proracuna. Snizenje prosecnih neto plata je izvrseno na taj nacin sto su se plate proracunavale, umesto, sa brojem radnika na bazi ostvarenih casova rada, sto je jedino ispravno i tako se radi svuda u svetu, uzet je broj radnika u radnom odnosu, bez obzira da li su radili, nisu radili, ili su bili na placenom, ili neplacenom odsustvu. U brojno stanje zaposlenih usla su lica koja su radila puno radno vreme, pola radnog vremena, nalazili se na prinudnom odmoru, koristili neplaceno odsustvo da bi privatno radili, kao i lica na duzem bolovanju, trudnickom i porodiljskom bolovanju, koja primaju socijalnu naknadu koju placa Zavod za socijalno osiguranje. Deobom mase sredstava za licne dohotke sa ovako uvecanim brojem lica koja nisu primila nista od organizacije, dobio se zeljeni nizi prosek plata. U skladu sa propisima trebalo je u januaru 1997. godine sniziti penzije za 30,4 odsto, medjutim, bojeci se protesta penzionera, penzije su u januaru 1997. godine snizene neopravdano za 12,8 odsto i na taj nacin manje je penzionerima isplacena 1,54 mesecne penzije. Kada ce ostatak od 20 odsto umanjenja da koristi Vlada Srbije zasvisi od ministra za finansije, koji je zaduzen za obezbedjenje sredstava za isplatu penzija. Kod obezbedjenja sredstava za isplatu penzija za april mesec, ciji nivo treba da bude veci za 12,3 odsto u odnosu na mart, izneta je mogucnost da se penzije moraju stopirati u rastu za 20 odsto, kako bi se penzije spustile na nivo ispod prosecnih neto plata. Pitanje koje zasluzuje paznju da bude razmotreno jeste da li zaposleni danas primaju plate i zarade, ili neku vrstu socijalne naknade da bi preziveli ovu ekonomsku krizu u kojoj se nalazi Srbija od 1992. godine. Ako zaposleni danas primaju samo jednu cetvrtinu realne vrednosti plata i zarada koje su imali u periodu do 1992. godine, sigurno je da se ne moze govoriti da radnici i sluzbenici danas primaju zaradjene plate, jer je vrednost njihovog ulozenog rada najmanje cetiri puta veca. Cinjenice govore da se radi o goloj prevari i pljacki penzionera, ukoliko Ustavni sud Jugoslavije ne ukine promenu Metodologije za proracun prosecnih neto plata zaposlenih.

Tvrdnje da je u periodu od 1969. do 1993. godine uzeto iz Fonda PIO iznos od 600 miliona DEM su netacne, jer samo jedna odluka Upravnog odbora SIZ-a PIO doneta o uplati 10 miliona novih dinara u Fond za preporod Srbije iznosi 1.428.571.400 DEM. Iznos nenamenski utrosenih sredstava mogao je da se utvrdi na bazi podataka godisnjeg bilansa prihoda i rashoda Fonda PIO, koji za javnost predstavlja poslovnu tajnu i ako se radi o sredstvima penzionera koja su uplatili za svoje penzije. Ono sto nije tajna jeste da je svaki penzioner sa uplatom doprinosa 35 godina zene i 40 godina muskarci sa punim godinama starosti, na bazi kamate od 8 odsto, obezbedilo sredstva da prima punu penziju. Zene 32,6 godina, a muskarci 49 godina. Medjutim, posto je prosecan vek koriscenja penzija upola manji od vremena u kome bi mogao koristiti svoja sredstva, to je logican zakljucak da su penzioneri sami sebi obezbedili sredstva za penzije, koje je drzava potrosila.

Kako mogu da se ne uvaze cinjenice da je Srbija ostvarila u 1989. godini drustveni proizvod po stanovniku od 3.718 USD, a u 1996. godini 1.471 USD i da su prosecne plate iznosile u 1989. 570 USD, a u 1996. godini 126 USD. Kada bi Srbija ostvarila drustveni proizvod po stanovniku 4.000 USD i vise problemi sa obezbedjenjem sredstava za isplatu penzija danas ne bi postojali. Dakle problem nije u velikim penzijama koje privreda ne moze da podnese i velikom broju penzionera, vec u veoma niskom drustvenom proizvodu koji danas ostvaruje Srbija. Ako zelite da pomognete Vladi Srbije kako da resi probleme koje je sama generisala sprovodeci ideologiju vladajucih partija SPS i JUL, to ucinite i ostavite na miru penzionere da se sami bore za svoja ljudska prava.

Opredeljenje Vlade Srbije za tekuce finansiranje penzija, umesto kapitalizacije uplacenih sredstava, je rizican potez koji mogu da ucine samo zemlje sa stabilnom trzisnom privredom i demokratskim sistemom upravljanja zemljom. U kapitalistickim zemljama penzioni fondovi su najmocnije finansijske ustanove u privatnom vlasnistvu ulagaca kao poslovni partner u pozajmici sredstava moze se pojaviti i drzava. Tvrdnje da u kapitalistickim zemljama prosecna penzija, po osnovu obaveznog osiguranja ne prelazi 65 odsto plate osiguranika je tacna, ali treba imati u vidu da se prosecne plate u zapadnoevropskim zemljama krecu oko 2.000 DEM, a prosecne penzije oko 1.500 DEM. Posto danas u Srbiji prosecne plate se krecu oko 160 DEM, to bi prosecne penzije trebalo da se krecu oko 100 DEM, a one se krecu na nivou prosecnih plata.

Podaci Fonda PIO ukazuju da preko 1.100.000 penzionera, odnosno 90 odsto ukupnog broja sa svojim penzijama ne mogu da pokriju troskove minimalnog zivotnog standarda dvoclane penzionerske porodice.

Vlada Srbije krsi Medjunarodni sporazum o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima OUN-a, gde u clanu 25 stoji: "Svako ima pravo na standard zivota koji obezbedjuje zdravlje i blagostanje, njegovo i njegove porodice, ukljucujuci hranu, odecu, stan, lekarsku negu i potrebne socijalne sluzbe, kao i pravo na osiguranje u slucaju nezaposlensoti, bolesti, onesposobljavanja, udovistva, starosti ili drugih slucajeva gubljenja sredstava za izdrzavanje, ili okolnosti nezavisnih od njegove volje". Zajednicki interes naroda i svih drustvenih slojeva i profesija, pa i ekonomista je da nateraju vlast da sprovede u zivot nacela Opste Deklaracije o ljudskim pravima OUN i obezbedi svima normalne uslove zivota.

(Autor je predsednik Izvrsnog odbora Nezavisnog sindikata penzionera Srbije)