Kosovo u tri slike - od Gazimestana do danasnjih dana

Miloseviceva strateska politika vise ne stanuje na Kosovu. Njegovo interesovanje za Pokrajinu srazmerno je kolicini i vrsti pritisaka koje trpi od Holbruka, Gelbarda i ostalih emisara americke i svetske diplomatije, ali i sve ozbiljnijih oruzanih akcija i politickih aspiracija OVK. Kosovo je, dakle, Milosevicu postalo kamen u cipeli koji ga tako i toliko zulja da bi se najradije izuo i isao bos. Nesreca je samo sto ce se, u bilo kojoj varijanti, svi drugi mnogo gore od njega provesti kao bosi po trnju

Velimir Ilic

Nije mali broj onih koji su skloni tvrdnji da je agonija i pocela na Kosovu te da ce se tu i zavrsiti. Bili oni u pravu ili ne, tek - neke cinjenice im idu u prilog.

Slika prva

Putovali su i iz Beograda na Kosovo, razni, ukljucujuci i Slobodana Milosevica koji je u Kosovu Polju izgovorio istorijsku recenicu “niko ne sme da vas bije". Ona danas sasvim drugacije odjekuje u glavama i usima nekadasnjih mitingasa, ali tada nam se, sto bi rekao politicki o(ne)svescen pesnik, “dogadjao narod". Antibirokratska revolucija je uzimala maha i sortirala tadasnje i buduce zrtve jedne nove politike u kojoj su Milosevica pogresno dozivljavali kao nacionalistu. A on je samo zonglirao takozvanim nacionalnim osecanjima, pokusavajuci da dugorocno spasi ideoloske ostatke srusenog Berlinskog zida. Proslava 600. godisnjice Kosovske bitke, na Vidovdan 1989. trebalo je da bude slag za tortu strategije trasiranja i osvajanja vlasti na talasu nacional-romantizma, epike i mitologije, zacinjene pokusajem da se sacuvaju najkrupnije mrvice ideologije iz koje je potekao novi Vodja. (Manipulacije i prevare iz vremena kada je Kosovo bilo zamajac potonjeg “dogadjanja naroda" nekoliko godina kasnije objasnjavao je po novinama jedan od lidera - Miroslav Solevic, ali uzalud i bez zeljenog odjeka i pouke).

Posle strajka rudara u Starom trgu i podrske iz Cankarjevog doma “dogodili su se" i studenti na celu sa tadasnjim rektorom, a danas zasluznim ambasadorom Slobodanom Unkovicem (tada to nije bila manipulacija, a proslogodisnji studentski protest, setimo se, jeste). “Uhapsite Vlasija", odjekivalo je ispred Skupstine SFRJ. Tragikomicno je izgledalo i zvucalo Milosevicevo “Ne cujem dobro, ali cu vam odgovoriti na to sto trazite". I Vlasi bi uhapsen.

Ispostavilo se da je cilj bio “Srbija od Horgosa do Dragasa" pa smo, spektakularno, dobili novi, ko zna koji po redu, Dan drzavnosti jedinstvene Srbije, agitprop masinerijom predstavljen kao jedini pravi i, zar je moguce drugacije, istorijski. Radovi na putu u bolju buducnost i dalje traju...

Slika druga

Rezim je u medjuvremenu razvio izborni sistem po kome Kosovo postaje pravi rasadnik poslanika. Dodatnu matematicku pogodnost stvorila je cinjenica da su kosovski Albanci odlucno bojkotovali sve dosadasnje parlamentarne i predsednicke izbore u Srbiji (i Jugoslaviji), ali je, srazmerno tome, stvarano danas do rata komplikovano stanje paralelnog sistema - od niotkog priznate “Republike Kosovo" do njenog parlamenta, vlade u egzilu, skolstva i poreskog sistema (Fond za finansiranje Kosova) do paravojne OVK. Milosevic je polako gubio svoje tacke oslonca na Kosovu da bi danas spao na oazu oktroisane vlasti u pristinskoj centrali i delove kosovsko-metohijske teritorije koje jos uvek pod kontrolom drze policijske i vojne snage.

Slika treca

I ove godine opet je bio Vidovdan. I Gazimestan je tamo gde stoji vec vekovima - ali nije bilo Milosevica. On je u medjuvremenu prerastao Srbiju i postao veliki predsednik male Jugoslavije sto, kao nuspojavu, izaziva amneziju i potire obecanja za jednokratnu upotrebu, ukljucujuci i ono “niko ne sme da vas bije", dato kosovskim Srbima. A od tolike sigurnosti i bezbednosti neki kosovski Srbi koji su u to vreme pohodili Gazimestan i kosovopoljske mitinge, pa i policajci koji su ih obezbedjivali, na zalost, nisu vise medju zivima. Jedinstvenu trodelnu Srbiju sad, pod teretom oruzja, terora i pogresne politike, nagriza njen treci deo koji je Milosevic (pre)gazio kao stepenicu do Belog dvora. Kosovskih Srba i parastosa koji su na Vidovdan, 28. juna 1998, organizovali u Gracanici nije bilo, cak ni pomenom, u drzavnim medijima pa ni u Tanjugovom zbirnom izvestaju o ovom velikom istorijsko-crkvenom prazniku. Da li samo zato sto su okupljeni skandirali da ih je Milosevic izdao? Ili mozda sto su trazili da se i predstavnici Srba i Crnogoraca sa Kosova ukljuce u proces trazenja dugorocnog resenja za prostore na kojima zive upravo oni, a ne Ratko Markovic, Tomislav Nikolic i ostali Milosevicevi emisari koji kao turisti uzaludno slecu u Pristinu? Ne.

Svaki dodatni odgovor je sasvim jednostavan - Miloseviceva strateska politika vise ne stanuje na Kosovu. Njegovo interesovanje za Pokrajinu je, na jednoj strani, srazmerno broju glasaca kojih je od Podujeva do Dragasa svakim danom sve manje, a na drugoj - kolicini i vrsti pritisaka koje trpi od Holbruka, Gelbarda i ostalih emisara americke i svetske diplomatije, ali i sve ozbiljnijih oruzanih akcija i politickih aspiracija OVK. Kosovo je, dakle, Milosevicu postalo kamen u cipeli koji ga tako i toliko zulja da bi se najradije izuo i isao bos. Nesreca je samo sto ce se, u bilo kojoj varijanti, svi drugi mnogo gore od njega provesti kao bosi po trnju ili koji to trnje - poput kosovskih Srba, policije i vojske - uveliko gaze, svakodnevno trpeci tekovine Miloseviceve, kako ono bese - “vizionarske politike".