Politike z(m)urke

Milosevic je onomad poveo svoj lakoverni i lakomi narod u avanturu iz koje je Srbija trebalo da izadje veca od sebe, a sada je - s mnogo vecim uspehom - vodi u belaj iz kojeg ce se Srbija isteturati manja od sebe

Teofil Pancic

Eto, kad nas nece, nece: em su nasi zlatni fudbaleri" ispali iz daljeg takmicenja na Mondijalu igrom koja je pojmu "mrzovolja" dala novi, metafizicki smisao, em je nas Broj Jedan (ne Ivica Kralj), izgleda, ispao vec u predtakmicenju za kljucne ucesnike resavanja kosovskog pitanja!

Naime, onaj kojeg neki zovu i Tigar, mada mene sve vise podseca na mlohavog kucnog macora u poodmakloj dobi (osim sto ni izbliza nije tako simpatcan), mogao je u poslednjih nedelju-dve da gleda prizore koji mu nikako ne mogu biti dragi: recimo, Ricard Holbruk je slobodno i odomaceno bazajuci Kosovom, ekstremno slucajno nabasao na izvesnu gospodu iz OVK i tom se prilikom zadrzao s istima na kracem, ugodnom capraz-divanu u selu Junik, novom vaznom cvoristu medjunarodne diplomatije. Tom prilikom, Holbruk je celom svetu pokazao svoje carape, patriotski demonstrirajuci proizvodne mogucnosti i kvalitete americke trikotaze. Ovo demonstrativno diplomatsko izuvanje pred teroristima, gerilcima ili sta su vec, mnogi mu ovde nikako nisu oprostili, pa Beogradom vec danima kruze dosetke na temu miomirisa Holbrukovih nogu. E, sta bi tek bilo da je onaj bradati kosovski cizmas s imidzom "krizanca" Kalabica, mladog Marksa i Ce Gevare skinuo bakandze.... Ko se jos, osim zivopisno kostimiranih Ravnogoraca sto gibanicu seku sabljom dimiskijom sunja svetom u cizmama na ovu vrucinu?! Okreni - obrni, Srbi i Albanci - ili bar njihovi nadobudni "gerilci" - i dalje su braca najrodjenija.

Posle Holbruka i Robert Gelbard je (decentno obuven) ragovarao s predstavnicima OVK, i ispostavilo se da americka administracija namerava da momke iz ove grupe naoruzanih gradjana ukljuci u nesto sto treba da se zove "pregovaracki proces", i sto Kosovu, a bogami i Balkanu, treba da obezbedi kakav-takav mir. Pa makar Amerika i saveznici morali i da ratuju zbog toga. Tako su Amerikanci, svojom cuvenom suptilnoscu i delikatnoscu, resili da preuzmu stvar u svoje ruke od tunjavih Evropljana, nepredvidivog Milosevica i u poslednje vreme nesto slabunjavog Ibrahima Rugove. Rezultate ovog neposrednog americkog angazmana na juznom Balkanu cemo ubrzo videti, ali ne treba zaboravljati da oni nikako ne zavise samo od njih. Naime, ko sebi ne ume da pomogne, ni sveti Bog (a kamoli profana Amerika) mu ne moze pomoci, i to ce i Srbi i Albanci imati (ne)prilike ubrzo da shvate. Srbi verovatno nesto vise, po vec ustaljenom obicaju. To, valjda, otud sto u ovoj prici samo Srbi imaju sta da izgube. Zato se njihovom dugogodisnjem odmaganju sebi samima uvek poletno i entuzijasticki prikljuci i "medjunarodna zajednica"; ona, naime, voli samo ciste i nedvosmislene situacije. Pa racuna, ako Srbi vec toliko vole da se urnisu, hajde da im pomognemo u tome. I uzasan kraj je, kao bolji od uzasa bez kraja. Milosevic, razume se, ima izvesne prigovore na ovu logiku: cela njegova politika je haoticni uzas bez kraja, stanje limba u kojem ono sto su nekada bili drzava i drustvo postaje tek slabo povezana gomila uplasenih i apaticnih s(r)amotnjaka koji ipak, nekako, drze glavu iznad vode, pruzajuci tako privid da sve ipak nije propalo. A takvo stanje moze da traje nepodnosljivo dugo, sto Milosevicu obezbedjuje - misli on - mirnu vladavinu i sugurnu starost.

Zato Milosevic i dalje ne cini nista ozbiljno sto bi moglo da vodi u pravcu razresenja kosovskog cvora, nego sve prepusta organizovanoj oruzanoj stihiji. Rezultat ove briljantne gubitnike strategije, koje se ne bi postideo ni sam Slobodan Santrac, jeste stalno sirenje podrucja teritorije Republike Srbije gde je nemoguce videti zivog pripadnika snaga reda te drzave. Drugim recima, ako je Milosevic onomad poveo svoj lakoverni i lakomi narod u avanturu iz koje je Srbija trebalo da izadje veca od sebe, onda je sada isti covek - s mnogo vise uspeha - vodi u belaj iz kojeg ce se Srbija jednom isteturati manja od sebe! Vec u ovom trenutku, ova drzava nema nikakvu kontrolu nad prostranstvima unutrasnjosti Kosova i Metohije, dakle - o, paradoksa! - urpavo nad krajevima gde je njen predsednik Milan Milutinovic pre samo nekoliko meseci dobio onako impresivan broj glasova... U poredjenju s onim sto sada drzi OVK, onoliko opevana i ekranizovana Uzicka republika izgleda kao neka minorna Mesna zajednica. Sirota albanska deca: ako Albanci pobede, ne gine im obavezno coporativno gledanje do besvesti neke "Drenicke republike" u koreografskoj izvedbi nekog tamosnjeg Zike Mitrovica ili Veljka Bulajica. Doduse, sto se Bulajica tice, mogu da uzmu i original: covek ne bira, samo nek' je masovno, spektakularno, "angazovano" za Neciju Stvar i dobro placeno. Salu (?) na stranu, Slobodan Milosevic pocinje da zanje gorke plodove svoje dugogodisnje politike ignorisanja stvarnosti. Ona famozna "olako obecana brzina" dolazi po svoje. Rugova, Demaci & comp. zlotousto cucore demokratske mantre koje idealno prijanjaju za usi - "politicki korektnih" slusalaca diljem sveta - koji, pak, nemaju vremena i volje da razmisljaju o tome otkud bas usred jedne od zescih balkanskih vukojebina da se rode i rascvatu tolike uzor-demokrate, iako je ceo komsiluk radikalno drugaciji? - a OVK radi svoje na terenu. Tako ispada da Milosevic vise gotovo nista na Kosovu ne moze da postigne milom (nije mu manir, a i Albanci su malo drzavotvorno prezahtevani i za mnogo velikodusnije ljude od Milosevica...), a sve manje moze i silom: em mu ne daju oni bezobrazno veliki avion sto kruze oko nasih granica, em mu je sve teze da po Srbiji nahvata dovoljno ljudi koji u silu veruju, odnosno koji su spremni da za Kosovo zrtvuju jos nesto osim ture jeftinog pica u nekoj obliznjoj krcmi s "patriotskim" pesmama i zapevkama.

Kako ce sve ovo da se zavrsi? Jos je rano za pouzdanije prognoze, ali jedno je sigurno: ova nevolja ce potrajati. I Srbi i Albanci su previse zle energije investirali u ovu nesrecu da bi dopustili da im neko pokvari igru dok se ne pobiju uzduz i popreko. Bojim se da ce mnogi vec i zaboraviti ko je Ricard Holbruk, maneken vodecih americkih carapara, a "dole" ce se jos pucati i ginuti. Tak je to na Balkanu, kad jednom otvoris "lovnu sezonu", onda vise nema lovostaja. Dok ne dodje neki veliki, uvozni Sumar i dovede lovce u red, Ali, i taj sumar hoce da pripuca, a nije bas neki prvoklasan nisandzija. Tako da je najsigurnije kloniti se i ljudi u cizmama, i onih u carapama. A najvise, bogami, onog sto voli da pazari cipele u Dejtonu. Taj nam je na vrat natovario i carapane i cizmase. A mi smo sebi natovarali na vrat njega. Pa vi sad vidite ko je najkrivlji za nasu nesrecu.