Francuska ’98. dosad najbolje organizovana sportska priredba

I pored velikog napora domacina, ne postoji takav sistem i organizaciona sema koja ce ukalupiti sve sto je vezano za ovakvu vrstu takmicenja

Borivoje Karaulic

Medju hiljadama skotskih navijaca - po nasoj oceni, najzivopisnijih i najkorektnijih, osim sto posle toliko piva ne biraju “gde ce" - ima jedna grupa koja sluzi “za pokazivanje". Kada posmatracka radoznalost dostigne vrhunac i zahtevi da se pokaze ono sto je ispod plisiranih suknji kulminiraju onda ta grupa, kao po komandi, zadize taj nacionalni deo nosnje i za kratko izlaze ono sto se u normalnim okolnostima ne pokazuje. Na veselje prisutnih. U to smo se licno uverili u Sent Etjenu, uoci utakmice Skotska-Austrija, kada su uvezbano izveli pomenutu scenografiju na stepenicama Gradske kuce.

Ovim detaljem hteli smo da kazemo kako ne postoji takav sistem i organizaciona sema koja ce ukalupiti sve sto je vezano za ovakvu vrstu takmicenja, i to budi nadu programiranom svetu. Strah postoji, jer ne pamtimo sportsku priredbu koja je toliko doterana pod konac, kao ovu u Francuskoj. Politicke prilike u svetu i razvijena tehnologija naterale su domacina da sve drzi pod kontrolom i obezbedile mu uslove da predupredi svako iskakanje iz zadate seme, koliko je god to moguce.

Svih deset stadiona, pres-centri, parkinzi, nacin proveravanja navijackog i novinarskog identiteta, zdravstvena i sluzba bezbednosti, zaduzenja 50.000 volontera, scenario koji prethodi mecu i jos mnogo toga - sve to, dakle, uradjeno je i obavlja se na istovetan nacin. Kao da je rec o kompjuterskoj animaciji, a ne o manifestaciji sa toliko ucesnika koje je, u nekim drugim okolnostima, nemoguce kontrolisati. Bez obzira u kom se gradu nalaze, novinari su tacno znali sta ih u pres-centru ceka, kakav je raspored u njemu, kakva je procedura ulaska, dobijanja ulaznica i propusnica za mesto gde se posle meca odrzava konferencija za stampu. Svoj plan i program rada imali su i fudbaleri kada su u pitanju treninzi, dolazak na utakmicu i boravak u kampovima.

Posto je to svuda isto, jugoslovenskim izvestacima bilo je dovoljno da se svakodnevnim posetama nasoj ekipi saznaju kako je kod drugih. Konferencija za stampu pocinjala je u 12.30 i trajala sat vremena, svaki raniji minut dolaska pred kapiju rezidencije u Sent Galmijera znacilo je isto toliko cekanja pred njom. Desetak ljudi iz sluzbe bezbednosti brinulo je da neko ne zabasa van odredjenog prostora i ne maltretira fudbalere koji su se, inace, dosadjivali u toj kuli od slonovace. Odvojeni od okruzenja na koje su navikli, vreme su prekracivali mobilnom telefonijom i sadrzajem koji je uobicajen za takvo reprezentativno mesto. Jedino sto ih je razlikovalo od drugih jesu pitanja na koja su morala da odgovaraju. Ona su, naravno, bila politicke prirode i ticala su se Kosova i prilika u nasoj zemlji. Posebno su bili uporni americki novinari, pogotovo uoci nase utakmice sa SAD. Postavljali su ih oni koji su tek poceli da razlikuju “soker" od americkog fudbala i koji su u pres-centru nezainteresovani setkali u vreme dok su ostali pomno posmatrali prenos utakmica.

Razlika je, u tom uhodanom sistemu, bilo jos, a nju su pravile dve-tri hiljade nasih navijaca pristiglih iz okolnih zemalja i Jugoslavije. Nismo primetili da je iko nosio transparente sa imenima gradova, pa cak i naselja odakle su dosli, upoznajuci ostale sa svojim geografskim poreklom. Nisu “dali Kosovo" i uzvikivali “ovo je Srbija", pevali cetnicke pesme i zvizdali (ne svi) himni. Bodrili su Radovana Karadzica (!) i pravili se nevesti kada je onaj poznati talas uzdignutih ruku isao po tribinama. Iz inata su sedeli na svojim mestima, izazivajuci zvizduke ostalih sto nisu prihvatili tu navijacku igru.

Sent Etjen je mirno mesto, reklo bi se provincija, dusu dala za monoton zivot. Preko dana to je grad praznih ulica i restorana, jer se tamo u radno vreme zaista radi. To su prihvatili i Arapi, kojih ovde ima gotovo koliko i Francuza.Tu ucmalost poremetili su dosljaci kampujuci po trgovima, spavajuci po ulicama i kupajuci se u glavnoj fontani, neumorno ponavljajuci svoje fudbalske refrene. Sva je sreca da im nisu dosli Englezi i da je najvise posla imala lekarska sluzba vracajuci u zivot pijane goste.

Da bi koliko-toliko kanalisali i ispraznili navijacku energiju, domacin se dosetio da metalnim ogradama oivici glavne gradske trgove, zatvori par okolnih ulica, postavi binu i dovuce snazna ozvucenja. Na toj improvizovanoj pozornici po ceo dan su se smenjivali nama nepoznati izvodjaci i grupe, pokusavajuci da na sebe skrenu navijacku paznju. Sve je to funkcionisalo u danima izmedju utakmica, ali uoci i na dan meca izmicalo se kontroli. Namazani ratnickim bojama, opremljeni bubnjevima i drugim rekvizitama, sa garderobom koja se nosi samo u ovim prilikama, navijacki narod davao je svima na znanje da je cirkus stigao i u njihov grad.

Svu stetu platice onaj koji je zeleo da u svoju zemlju dovuce taj veseli karavan, kandidujuci se za poslednju veliku priredbu na izmaku veka. Imace i odakle da plati, jer je zaradio na cemu je stigao, stavljajuci prepoznatljiv znak Mondijala gotovo na svaki proizvod i uzimajuci procenat od toga. Restorateri su zadovoljno trljali ruke, jer su za jedan dan pazarili koliko za par meseci. Ne znamo zasto bas oni, jer piva ima i na drugim mestima, ali posebno su popularni irski pabovi. Gazda jednog takvog u ulici gde su bili smesteni jugoslovenski novinari, angazovao je coveka kome je jedino zaduzenje bilo da kupi prazne case po stolovima i trotoaru ispred kafane.

Ipak, nesto je nedostajalo ili se nije dalo primetiti kao sto je to, inace, moguce uociti u svakom “normalnom" gradu - nije bilo znate vec koga. Vlast su ili negde sklonili, plaseci se valjda da im ne otmu zaradu, jer se ova na ulici ne fakturise. Mozda su i zbog toga Skoti trazili utehu u casi?

Mondijalski dani teci ce jos desetak dana, navijacka armija vise se nego prepolovila. Poslednji talas zapljusnuce uskoro Pariz,ali se on odavno spremio za takav dogadjaj. Ostali, pogotovo u manjim mestima, danima ce se cuditi sta ih je snaslo. I kako vreme prolazi, pozeleti da im se to jos jednom dogodi. A Francuska ce biti upamcena kao domacin koji je hrabro izdrzao sve hirove veselih gostiju, nalazeci u tome svoj interes.