Uspon i pad ekonomskog intervencionizma

Jedna od najvecih ljudskih ambicija, da isto onako kako je smislio da napravi mac i stolicu, covek jednom "smisli" i racionalnu i pravednu razmenu ekonomskih dobara medju ljudima izgledalo je da ce biti ostvarena u XX veku - ali smo srecom svedoci da su se te nade ponovo izjalovile

Dimitrije Boarov

Posle “Velike krize 1929" i Ruzveltovog “Nju dila" u SAD i Šaštovih “Velikih radova" u Hitlerovoj Nemackoj, pocetkom tridesetih godina, a pogotovo kada je Dzon Majnard Kejnz objavio “Opštu teoriju zaposlenosti, kamate i novca", 1936. godine - cinilo se da se i kapitalizam pridruzio ideji ekonomskog dirizizma, makro planiranja i drzavnog intervencionizma u privredi - koja je u svom totalnom obliku vec dominirala “prvom zemljom socijalizma", Staljinovom Rusijom. Izgledalo je u stvari da je nadjen recept za krocenje takozvanog “divljeg trzišta" zasnovanog na starom nacelu ekonomskog liberalizma “laissez faire- laissez passez" (krilatici koju je u jednoj polemici sa Kolberom formulisao lionski trgovac Lezondr, još 1680. godine). Ta krilatica jednostavno znaci da vlast treba da ostavi ljude da rade, i da pusti da stvari teku same po sebi, a nju je teorijski razvio i konzistentno zaokruzio otac moderne ekonomije Adam Smit, glazgovski “profesor logike i moralne filozofije" u svom cuvenom delu “Istrazivanja prirode i uzroka bogatstva naroda" (1776).

Svet koji se stvarao na tim nacelima tokom 19. veka postajao je iz dana u dan ekonomski mocniji, ali nije bio savršen i nije bio lišen povremenih dubokih kriza, pa su tokom tog veka i neki od najboljih svetskih umova poceli da se bave (suprotno današnjim nazorima Nebojše Popova) “bespoštednom kritikom svega postojeceg". Jedan od tih ljudi, Karl Marks, pohvalio je zasluge liberalnog kapitalizma, ali je ustvrdio da je slobodno trzište odigralo svoju istorijsku ulogu, te da su se stekli objektivni uslovi da se postepeno pocne prelaziti na “svesno i plansko društveno privredjivanje". U teznji da se odupremo “ekonomskoj stihiji", koja neracionalno rasipa resurse i koja navodno najviše odgovara kapitalistickim monopolima, Marks nije bio ni prvi, ni poslednji. Poziv razumnoj drzavi da se uplete u ekonomske poslove dao je nešto pre njega, izmedju ostalih, i Dzon Stjuart Mil, koji je podrzavao nacelo konkurencije, ali se zanosio drzavnom intervencijom u raspodelu, kako bi se pravednije delilo ono što se zajednicki proizvede. Mila ovde izdvajamo jer je, pored Johana Raua, bio najpopularniji i najuticajniji svetski ekonomista u Srbiji tokom 19. veka (što je, nazalost, ostavilo trajne posledice).

Uprkos svih tih kritika i politickih nastojanja teorija liberalnog kapitalizma dominirala je sve do Prvog svetskog rata. U ekonomsko filozofskom smislu ona se oslanjala na teoriju opšte ekonomske ravnoteze, a obrazlagana je marginalistickom analizom korisnosti. U stvari, pretpostavku o takvom ekonomskom ponašanju privrednih subjekata koja vodi ravnotezi dao je francuski “vulgarni ekonomista" Zan Sej iznoseci tezu da svaka ponuda stvara vlastitu traznju, te da otuda nije moguca hiperprodukcija, jer “jednih proizvoda ima previše, zato što je drugih premalo", pa pošto se na trzištu svi prodavci pojavljuju i kao kupci, a svi kupci i kao prodavci, ravnoteza se brzo uspostavlja jer višak ponude na jednoj strani se izravnava sa manjkom traznje na nekoj drugoj.

Ravnoteza je u širem društveno-ekonomskom smislu, kako to podrugljivo primecuje Napoleoni (u svom pogledu na ekonomske teorije 20. veka), bila “ona tacka posle koje nikome nije moglo biti bolje, a da nekom drugom ne bude gore". Ali tom ravnotezom nisu bili zadovoljni veoma široki slojevi, pa su njihove vode i ideolozi uglavnom trazili nacin na koji ce nekima nauditi, da onima kojima nije dobro, bude bolje. To je bio komunisticki, pa i fašisticki smer traganja za svetom koji ce biti uredjen po ljudskom planu, po planu politicke elite.

Takozvani gradjanski smer u potrazi za uzrokom ekonomskih i socijalnih kriza išao je nešto drugacijim putem, ali lek je delimicno nalicio onima koji su se radjali na levici i desnici, dakle na politickoj periferiji razvijenog sveta. Više plana i drzave - to se i burzoaskim intelektualcima ucinilo kao jedino realno i moguce osiguranje protiv rizika bezdušne slobodne konkurencije. Neki su bili više za planiranje, neki su opet smatrali da drzava kao sudija na terenu slobodne utakmice treba s vremena na vreme i da zaigra, kad tempo igre opadne do nepodnošljivog nivoa. Administrativni instrumentarijum za drzavno uplitanje u privredne tokove i razvoj vec je bio stvorio Prvi svetski rat. Kako je kasnije primetio Milvord rat je na drzavnim policama ostavio iskustvo ratne privrede sa kojeg je samo trebalo otresti prašinu - kad je došlo do svetske krize. Kejnz, koji je svoje velike studije poceo upravo analizom ratne privrede, dalekovido je uocio da je “rat svima predocio mogucnosti potrošnje, a mnogima i uzaludnost uzdrzavanja od potrošnje". Poceo se formirati buduci inflacioni model koji je kasnije decenijama drzao svetsku ekonomiju pod stimulativnim dopingom. Bogati su smatrali da ce propasti ako se dalje ne bogate (dakle - ulagati ili umreti, jer je Kejnz upozorio da “onaj koji nastoji štedeti, uništava realan kapital"), a siromašni su odbijali da svojim radnim mestima i snizenjem svojih nadnica cuvaju “opštu ravnotezu". Pocela je da se stvara sintagma “drzava blagostanja", jer se cinilo da od srastanja drzave i privrede svi imaju koristi, da je svima bolje, a da istovremeno nikom nije gore. Nuznost takvog puta narocito se nametnula kada je došlo do velikog ekonomskog sloma 1929. godine, koji je poceo u Americi, koja je dotad bila zemlja najliberalnijeg unutrašnjeg trzišnog sistema.

Zašto je došlo do krize i kako je ona doista prevladana - pitanje je koje deluje dosta jednostavno, ali je istovremeno i pitanje na koje do dana današnjeg nije dat odgovor s kojim bi bili saglasni bar najveci ekonomski autoriteti. Evo kako, na primer, Uroš Dujšin (u “Teoriji novog socijalizma J. K. Galbrajta") nabraja razlicite ocene uzroka te krize. Pozivajuci se na Kindlbergera on primecuje da je Fridman uzrok sloma 1929. video u pogrešnoj americkoj monetarnoj politici, Samuelson u zbiru istorijskih koencidencija, Robins u nepoštovanju pravila igre zlatnog standarda, Šumpeter u preklapanju Kondratjevljevog pedesetogodišnjeg sa Jungovim devetogodišnjim i Kicinovim kratkorocnim ciklusom, Kejnz u pogrešnoj nacionalnoj deflacionoj politici, Hansen u tendenciji sekularne stagnacije, Svenilson u strukturnoj neravnotezi na svetskom trzištu, dok je sam Kindlberger procenio da je osnovni uzrok Velike krize bio u nedostatku vodjstva u upravljanju mehanizmom medjunarodnih finansija.

Isto kako se ekonomisti razlikuju u dijagnozi, oni se u poslednje vreme sve više razlikuju i u oceni kako je ona zalecena. Mada Ruzvelt nije voleo Kejnza (navodno zato što je ovaj kritikovao Vilsonovu vladu u kojoj je on prethodno bio ministar) godinama je kao opšte mesto ekonomske istorije vazilo mišljenje da je njegov »Nju dil« bio grandiozna operacija kenzijanske revolucije. Jer Kejnz je navodno (prema Pijetru) u svojoj Generalnoj teoriji izneo “Poziv na razmišljanje" (u stvari poziv na investicije koje pokrecu energiju preduzetnika), “Poziv na akciju" (u stvari poziv da se novac spoji sa radom) i “Poziv na pravednost" (u stvari poziv drzavi da se oseti odgovornom za punu zaposlenost).

Najpopularnije mesto iz Kejnzove teorije bilo je njegovo tvrdjenje o korisnosti neproduktivnih izdataka kada dodje do depresije (to jest, kada su mogucnosti rentabilnih investicija iscrpljene, a ne razmatra se politicki prevrat) sa cuvenim primerom egipatskih piramida - koje su obezbedjivale punu zaposlenost svim robovima faraona i koje su navodno obezbedile prosperitet carstva na Nilu. Taj deo njegove teorije zavoleli su svi potonji faraoni (ali Caušeska nije spasao Novi Bukurešt, dok našeg još spasava Novi Beograd). U toj tezi i ideolozi “drzave blagostanja" su našli zakacaljku za neproduktivnu pomoc socijalno ugrozenima i za niz drugih socijalnih programa. Ratni proizvodjaci i dobošari su u ovoj tezi takodje dobili ekonomski argument za otpocinjanje kakvog rata, ako pripreti neka kriza. Ima cak mišljenja da je Hitler posle pocetnih uspeha intervencionizma u Nemackoj (gradnje autoputeva i vojne industrije na podlozi kreditne ekspanzije i gašenja politickih i sindikalnih sloboda), morao da krene u još vecu “neproduktivnu potrošnju", to jest u Drugi svetski rat, kako bi sprecio slom intervencionisticke ekonomske politike.

Ako se vratimo na Veliku krizu i Ameriku treba primetiti da je realno govoreci Kejnzov uticaj na Ruzvelta bio je beznacajan. On je potrošnju povecao monetarnom ekspanzijom, a ne fiskalnom preraspodelom i napuštanjem fetiša budzetske ravnoteze. Veliko je pitanje koliko je izlasku iz americke krize doprinela i drzavna gradnja velikih elektrana, regulacije industrijske i poljoprivredne proizvodnje itd., a koliko devalvacija dolara i neke druge prozaicne monetarne mere. Uostalom, mozda je glavni posao obavila Šumpeterova “kreativna destrukcija" koja ne samo da je razorila besperspektivne sektore vec je raspršila i raširene iluzije o vrednostima robe, nekretnina i depozita. Trzište se pokazalo kao krajnji cuvar realnih vrednosti.

No, dok su stvari sa kejnzijanskim intervencionizmom išle dobro, a to razdoblje je bogme potrajalo sve do potkraj sedamdesetih godina XX veka, njegove mane se nisu mnogo analizirale. Dva krupna izuzetka su Hajek i Fridman. Oni su odavno dokazali da makro ekonomsko planiranje obicno vodi u politicki totalitarizam, a da nedostatak politickih sloboda, dakle politicko planiranje ili ono “planiranje za slobodu" (popularno u Kenedijevo doba) - obicno završi u ekonomskoj neefikasnosti.

Nije slucajno da je veliki obracun sa inflacionom krizom kao neumoljivim pokazateljom ogranicenosti filozofije intervencionizma dobio ime po dva politicara - tacerizam i reganomika. Jer, problem je u krajnjoj konsekvenci bio politicki. Na prvi pogled stvar izgleda obrnuto. Tamo gde je o vrednostima uzela da brine brigu drzava, obolelo je merilo vrednosti, oboleo je novac. Do tog trenutka problem se doima samo kao ekonomski. Politika pocinje sa prividnim lecenjem te bolesti, lecenjem koje je opasnije od nje same. Nadrilecenje putem sve više intervencionizma zahteva sve vecu disciplinu naroda sve dok “divlje trzište" ne zameni “divlja drzava" sa “podivljalim vodjom" na celu.

U kultnoj knjizi Ejn Rand, “Kapitalizam nepoznati ideal", politicka suština liberalnog kapitalizma, koja je srecom i zaustavila uspon intervencionizma, jednostavno se objašnjava: “Da li je covek suverena jedinka koja poseduje sopstvenu licnost, rad i njegove proizvode - ili je on vlasništvo plemena (drzave, društva, kolektiva) koje moze da raspolaze njime kako mu se prohte, te stoga mogu odredjivati njegova uverenja, zacrtavati tok njegovog zivota, kontrolisati njegov rad i prisvajati proizvode tog rada? Da li covek ima prava da postoji sam za sebe - ili je rodjen u ropstvu, kao zavisan sluga koji neprekidno mora da otkupljuje svoj zivot sluzeci plemenu, ali nikada ne uspeva da se u potpunosti oslobodi?

To je prvo pitanje na koje treba odgovoriti. Ostalo je praktican deo i tice se posledica. Osnovno pitanje je samo: da li je covek slobodan?

Jedini sistem u ljudskoj istoriji koji moze na ovo da odgovori potvrdno jeste kapitalizam.