UROS DJURIC, BEOGRADSKI UMETNIK I JEDAN OD ZACETNIKA AUTONOMIZMA

“Cinjenica je da ovde nijedna generacija ili pojava nije proizisla iz prethodne, vec uprkos njoj. Dok je u zapadnim ex-YU republikama to ipak bio klasican model, po kojem svaka generacija proistice iz prethodne, kod nas se sve desavalo nekako ’uzvodno’", naglasava Uros Djuric

Ivica Bizetic

Na nasoj i kvalitativno i stilski raznolikoj likovnoj sceni, medju mnostvom stvaralaca mladje generacije specificnim senzibilitetom se posebno istakao Uros Djuric, beogradski slikar i jedan od zacetnika “autonomizma". Intrigantna licnost i (umereno) provokativan stvaralac, Djuric se etablirao kao izrazito jasno formulisana pojava u neretko maglovitom, katkad haoticnom mikrosvetu YU umetnosti.

Njegov precizno definisan umetnicki nastup je privukao paznju publike, ne ostavljajuci ni kritiku ravnodusnom. Pet samostalnih izlozbi i ucesce na oko 50 grupnih reprezentativnih postavki omogucile su dobar uvid u njegov dosadasnji opus. Pritom, vredi istaci da su (inace cesto neuskladjene) ocene i procene strucnjaka, u Djuricevom slucaju bile uglavnom unisone (afirmativne), kao i da je za svoje radove dobio nekoliko znacajnih priznanja, od kojih je poslednja bila nagrada na prvoj Godisnjoj izlozbi samostalnih umetnika.

Razgovor sa gospodinom Djuricem smo poceli pitanjem, vezanim za tekst koji je pre desetak dana objavljen u jednom beogradskom dnevnom listu. Rec je o clanku - pod, u najmanju ruku, uvredljivim naslovom (“Mlad i netalentovan") i sa ekstremno diskvalifikatorskim sadrzajem, koji karakterise terminologija tipa “likovna nedonoscad", “diletant" ili “netalentovanost" - u kojem se autor osvrce na izlozbu slika Urosa Djurica (ciklus “Bespredmetni autonomizam") u Salonu beogradskog Muzeja savremene umetnosti.

“Nasa Borba": Moze li ovakav napad na vase stvaralastvo i, u jos vecoj meri, na vas licno da se shvati kao obracunavanje odredjenih krugova ili klanova preko ledja umetnika?

Uros Djuric: Stara je prica da postoji ona interesantna i krajnje neuzbudljiva vrsta necije legitimizacije preko tudjeg uspeha. Ova izlozba je cak i preko mojih ocekivanja probila odredjenu vrstu medijskog pracenja, pa je bilo samo pitanje vremena kada ce se neko nakaciti i krenuti sa diskvalifikacijama i diskreditacijama, baziranim na falsifikatima moje biografije. Znaci, u ovom slucaju se radi o diskvalifikaciji licnosti.

Nemam nista protiv losih kritika i podrzavam svacije pravo na stav. Naravno, asocijativne mogucnosti su nepregledne i svako moze da se zakaci za ono zasta hoce. Medjutim, ovde se otislo korak dalje: meni neko odrice status kojim sam stekao skolovanjem i, prevashodno, radom, pa kroz namerno falsifikovanje mojih dostignuca na tom planu diskredituje samu izlozbu. To je ono sto ne valja.

U ovom konkretnom slucaju se radi o necemu sto je nekada postojalo u zakonodavstvu i zvalo se moralno- politicka podobnost. Ovo su aveti koje su se pojavile, izazvane ko zna cim - a verujem da se radi o najbanalnijim razlozima - i koje zele da diskredituju delo tako sto ce diskreditovati autora. Naravno, ja sam dovoljno otvoren i takvi ljudi mogu da dodju kod mene, da pokupe sve sto imam u kuci, da spale slike (ako bas to hoce); to je uvek u domenu njihove savesti.

NB: Nameravate li da polemisete sa autorom navedenog teksta?

U.Dj.: S njim nisam ulazio u polemiku, niti to nameravam, ako ni zbog cega drugog onda zato sto polemika moze da se povede oko neceg sto je sporno, a ovde je sa obe sve nesporno. Dajem mu puno pravo da me poziva i proziva kako god hoce, pa cak i onda kada to ode toliko daleko da moze da podlegne krivicnom zakonu. Ulaziti u bilo kakav oblik interakcije sa takvim stavovima ili osobama jednostavno nije produktivno. Radicu i dalje kao sto sada radim, neki ljudi su mi ukazali na “put spasenja", a da li cu ja taj put prihvatiti - to je moja stvar.

Ono sto je po meni vaznije jeste da ljudi koji imaju ocigledne reference ne misle kao autor pomenutog clanka; zabrinuo bih se kada bi oni napisali nesto slicno. Isto tako, rekao bih da je u ovom prilicno provokativnom incidentu poenta bila usmerena ne toliko na mene, vec na jedan model shvatanja umetnosti, a mozda i na nesto vise. Jer, taj se model iz Beograda polako siri po Srbiji, a takozvani polemicari tu gube svoj dojucerasnji teren.

NB: Ukoliko bismo se vratili na Godisnju skupstinu samostalnih umetnika, u kolikoj meri je, po vasem misljenju, ona uspela da dâ pravu sliku o trenutnim dometima nase likovne umetnosti?

U.Dj.: U bilo kojoj situaciji u kojoj nema ziriranja, niti u bilo kojoj zemlji, ovaj tip izlozbe bi izgledao isto ovako. To je nesto sto bismo mogli da nazovemo “vasarom umetnosti". Pitanje je da li cete pristati na to ili ne. Meni je - kao nekom ko je pristao i dobio nagradu na toj smotri - neukusno da odigram ulogu “komesara za procenu dometa nase savremene umetnosti". Ta izlozba nije imala selekciono- reprezentativni karakter, vec je bila pokusaj da se kroz masovnu postavku objavi postojanje veoma ozbiljnog sindikalnog problema. Konkretno: da u ovoj zemlji postoji struka, koja - da bi se odrzala - mora da (doslovno) placa za to.

Tokom izlozbe je odrzan okrugli sto, na kojem je Rasa Teodosijevic rekao da kod nas likovna scena prakticno ne postoji vec da, umesto toga, postoji privid scene, koju umetnici besplatno odrzavaju. Ja bih eventualno dodao da se ovo “besplatno" odnosi na drzavu, jer umetnici zaista placaju kako bi tu scenu odrzali. Kada je umetnik u isto vreme i producent i distributer i covek zaduzen za odnose s javnoscu, i kada ulaze vrlo konkretan novac u sve to, a da pritom ne postoji nista u sistemu sto bi takva ulaganja zastitila (kroz poreze i zakone), onda se desava ovo sto se desava: imamo produkciju krajnje minimalistickih dometa, zato sto nam materijalna situacija ne dozvoljava nista vise od toga. U tom kontekstu, Godisnja izlozba je bila presek realnog dometa jedne sredine, i po tome se mnogo ne razlikuje od nekog proseka negde drugde, odnosno van granica ovog sistema. Istina, cini mi se da je taj domet slican dometima bilo koje druge struke kod nas.

NB: Najcesce vas dozivljavaju kao prvenstveno urbanog umetnika i to bez ikakvog negativnog prizvuka u ovakvom definisanju. Da li sebe i svoje stvaralastvo vidite na taj nacin?

U.Dj.: Tesko mi je da govorim o urbanom u mom radu, jer je to nesto sto mi je “prikaceno" sa strane. U nekom definitivnom citanju sopstvene pozicije ne mogu o tome da kazem ni da ni ne. Jednostavno, eksponent sam sredine u kojoj zivim, imam svoj nacin misljenja i vrstu medjuodnosa koji uspostavljam sa tom sredinom. Uvek mi je bilo interesantno to sto su mi dali “prefiks" urbanog, iako sve situacije smestam u prirodu. Grad i priroda su za mene neodvojivi. Grad - ili pre velegrad - samo je koncentracija odredjenih civilizacijskih postavki, a ja sam, pak, dete velegrada, i samo sam deo odredjenih civilizacijskih dostignuca na kraju dvadesetog veka.

NB: Mozete li ukratko da definisete pojam “autonomizma"?

U.Dj.: Rec je o konceptu koji je kod mene u opticaju vec nekoliko godina, s tim sto se sada radi o razvijenoj fazi necega sto smo Stevan Markus i ja definisali terminom “autonomizam" i sto smo najpreciznije formulisali u “Manifestu autonomizma". Rec je o rezultatu potrage za lokalnim kulturnim modelom ili obrascem, trazenjem vrste sifre ili koda koji se ponavlja i uslovljen je nacinom zivota u ovoj sredini, tj. - sta je ova sredina sposobna da iznedri kao sistem.

Kod nas je sistem uvek bio nesto sto se desavalo uprkos sistemu. Ovde sistem nikada nije uspevao da iznedri nekakvu konstantu. Iako se cesto pozivamo na tradiciju, Srbi su u osnovi antitradicionalisti. Cinjenica je da ovde nijedna generacija ili pojava nije proizisla iz prethodne, vec uprkos njoj. Dok je u zapadnim ex-YU republikama to ipak bio klasican model, po kojem svaka generacija proistice iz prethodne, kod nas se sve desavalo nekako “uzvodno".

Ovde je odvajkada svako bio pojava i model za sebe, i nije mogao da stvori nekakvu skolu. Uostalom, ova sredina je uvek, pa i u najboljim vremenima, bila siromasna, a modernu umetnost smo prakticno dobili tek 50-ih godina. Treba podsetiti da pre Drugog svetskog rata nismo imali ni galerija, a velika vecina nasih najznacajnijih umetnika iz epohe modernizma je uglavnom izlagala po gimnazijama ili obrazovnim ustanovama.

Naravno, situacija je sada znatno drukcija i bolja, postoji mreza galerija i muzeja, ali nesto se ipak nije promenilo: sistema i dalje nema, odnosno sistem nije u stanju ni sebe da zastiti - pocevsi od zastite najvaznijih segmenata: ekonomije, industrije, poljoprivrede - pa samim tim ne mozemo da se cudimo sto nije sposoban da zastiti umetnika. Kao sto znamo, umetnost je kod nas nekako uvek na poslednjem mestu po vaznosti.