THE BLUES BROTHERS BAND I EDDIE FLOYD NA SUMMERTIME JAZZ FESTIVALU

Dok su se “Ljudi u crnom" dosetili da ukradu RadzBan-crna odela sou, ikonografija filma Blues Brothers je vec bila legenda epskih proporcija; videlo se to i po preksinocnom koncertu u Centru “Sava". Skoro popunjena dvorana je dva sata provela na nogama, ocekujuci valjda da se u nekom trenutku pojave iza coska Dzon Gudmen i Den Ejkrojd i tako obeleze dvadesetak godina od pojave filma i njegove zvucne podloge. Iako je patina vremena vec pomalo ucinila svoje kada je ovaj projekat u pitanju (inostrane kritike novog filma Blues Brothers 2000 isticu da je magija prvenca bespovratno nestala), ovdasnji nastup ovog benda je bio solidna tezga kojoj jezamerke moguce naci uz izvestan trud. Jednostavno, rec je o “ proverenom" repertoaru koji iste efekte izaziva bilo gde u svetu i u bilo kojem prostoru, bili to autenticni bluz klubovi, Las Vegas, ili sterilna koncertna okruzenja, uz ogradu da su kompozicije koje su vec postale klasika naisle na bolji prijem dok su stvari koje smo culi iz novog filma kompozicije sumnjive vrednosti i trajnosti. No, publiku na ovdasnjem koncertu to mozda i s razlogom nije zanimalo, jos od prvih taktova benda jasno je stavila do znanja da je u Centar “Sava" dosla zbog igre i tako je ostalo do samog kraja. S obzirom da su jedinu smetnju takvoj orijentaciji predstavljale stolice ove dvorane i uvek revnosno obezbedjenje, izostao je jos intimniji susret publike i Blues Brothersa za koji su postojali svi preduslovi.

Bez obzira na sve, ekipa muzicara koju, srecom, nije kao sto se to desavalo ponekad na ovim prostorima sacinjavala sesta inkarnacija (u jednom momentu, vredi zabeleziti, duvacka sekcija se cak pojavila u Partizanovim dresovima), protrcala je kroz pregrst ritam i bluz naslova, pruzivsi onima koji su bili na koncertu uvertiru pred film koji ce se prikazati u nasim bioskopima od avgusta, a to nam je saopsteno nekoliko puta. Maskiravsi ponekad prevelikom bukom i povremene manje uspesne momente svirke, clanovi Blues Brothers banda su, ipak, uradili ono zbog cega su i dosli, podsetili su nas na celuloidno ostvarenje, najavili nastavak i ubedili da gresaka kolosalnih razmera i ne moze biti ako se drzite stvari poput Knock on wood, Thrill is gone ili Soul Man, pogotovu ako imate pozitivne reakcije publike. Ako je dozvoljeno i kriticarsko cepidlacenje ( a kakva bi kritika bez toga bila), onda moramo napomenuti jednu veliku prazninu: Dzon Gudmen i Den Ejkrojd, mnogo ste nam nedostajali.

Ivica Petrovic