INTERVJU: LJUBICA ARSIC I MILAN DJORDJEVIC, STIPENDISTI FONDA “BORISLAV PEKIC"

Nagrada koja stiti i obavezuje

Rade Stanic

O srpskoj knjizevnosti sam prilicno razmisljala, a sad je doslo vreme da srpska knjizevnost misli malo i o meni, kaze LJubica Arsic. Radim svoj posao i ne guram se u “knjizevni zivot", kaze Milan Djordjevic

Na jucerasnjoj svecanosti u Udruzenju knjizevnika Srbije knjizevnicima LJubici Arsic i Milanu Djordjevicu urucene su stipendije koju za delo u nastajanju dodeljuje Fond “Borislav Pekic" pod (ovogodisnjim) pokroviteljstvom Borisa i Slobodana Vukobrata. Ljubica Arsic (1955, Beograd), autor vise zbirki pripovedaka i romana, stipendiju je dobila za delo ciji je radni naziv “Ikona", a Djordjevic (1954, Beograd), autor cetiri zbirke poezije i jedne zbirke prica, za delo ciji je radni naziv “Rusevine". Povodom dodele stipendije, nagradjenim piscima postavili smo nekoliko pitanja.

Pekiceva nagrada

Ljubica Arsic: Pekiceva nagrada koja se dodeljuje za delo u nastajanju dvostruko obavezuje: buduci da se daje na ime sinopsisa za knjigu koju pisac tek treba da napise, ona pored dubokog osecaja odgovornosti i “golmanovog straha od penala" stvara, bar se meni tako u ovom casu cini, neku auru koja stiti i pomaze piscu da se oslobodi strepnji dok pise - jer je tajna o buducoj knjizi nekome poverena. Nagrada pokazuje da su ucesnici u tajni dobro razumeli, kao neko malo tajno bratstvo koje bdi nada mnom, ukljucujuci tu i velikog pisca Borislava Pekica, koji je u vremenu cuda, iako mrtav, daleko zivlji od mnogih zivih.

Milan Djordjevic: Meni je veoma drago sto sam dobio ovu nagradu uz razloga sto nosi ime Borislava Pekica koji je bio jedan od najcasnijih imena nase knjizevnosti. Za mene je i neka vrsta ucitelja jer govori o gradjanskoj klasi. On je literarno i stvorio tu gradjansku klasu.Ta nagrada me obavezuje, na neki nacin, da idem putem kojim je isao Borislav Pekic.

Delo u nastajanju

LJ.A.: U mojoj knjizi pod radnim naslovom “Ikona" bice opisan sumorni Berlin proslog veka, sa parcicima zakrpljenog neba iznad kapija od kovanog gvozdja, pivnice naslonjene na kestenove i jedan skromni pansion Gutjar koji vode majka i cerka Ana, u kojem pored ostalih studenata stanuje i student medicine Laza Lazarevic. Oni zive svoj veselo-siromasni zivot pri gasnoj svetiljci zajednicke trpezarije, u sobama koje se ne greju. Ljubav prema Svabici Ani, cerki vlanice pansiona sva je od dodira, pogleda, poljubaca, ona je sveza i strasna jer nema potpunog predavanja. Za nju se ne umire kao sto se ne moze poginuti ni u onim smesnim nemackim dvobojima sa naocarima od zice i podvezanim arterijama, koje su tada bili u modi. Roman koji treba da obuhvati oko dve godine Lazinog boravka u pansionu Gutjar nije zamisljen kao sentimentalno-romanticna prica o zivotu i nesrecnoj ljubavi pisca Lazarevica, nikako kao prica o patrijarhatu i edipovstini. Deo iz njegovog zivota samo je povod da se isprica prica o musko-zenskoj dijabolicno svetackoj prirodi umetnika. Tudjin medju tudjima i svojima, suvise u vlasti reda da bi se prepustio svom talentu koji je ostao nedovoljno iskoriscen, Laza Lazarevic - junak moje knjige osecao je slozenost svog bica, pa je radnoznalo zeleo da pronikne u sebe upoznajuci coveka i skalpelom i perom. Uskracena ljubav sa “Svabicom" ne moze samo da se objasni razlicitim verama. Laza je u Ani sa uzasom prepoznao nesto poput stranog tela, nesto o sta je njegovo rastrzano bice udarilo muklo.

M.Dj.: Neke konture dela ciji je radni naziv “Rusevina" se naziru. To je prica o Beogradu, dva veka jedne gradjanske porodice, iskazana kroz unutrasnji monolog njenog poslednjeg izdanka. To je jedno i malo ironicno vidjenje nase istorije, smesno i lirsko. Znaci, istorija jedne porodice, ali i istorija Beograda, prica o ratovima, porazima, padovima, mracnim stranama ljudi ovoga grada i neka prica o gradjanskom Beogradu. Prica o gradjenju i rusenju, sto je karakteristicno za ovaj grad. Ne spadam u zavicajne pisce ali mi mnogo znaci grad u kome sam se rodio.

Poetika

LJ.A.: Ne volim da govorim o svojom poetici kao muzejskoj vrednosti, jer se ona menja prilagodjavajuci se onome sto budi moju radoznalost. Mislim da stvaralac i ne bi trebalo da ima svest o svojoj poetici, koja je u njemu i tera ga da pise bez obzira da li je svestan ili nije. Ja skoro da i ne znam kakva je moja poetika. Sednem i pisem. Znanje o njoj potrebnije je onima koji zele da pisca tumace, a nisu stvaraoci. Uopste nije vazno da vam neko objasni kako se peva, carolija se desava tek kad zapeva.

M.Dj.: Do sada sam pisao poeziju, tek sam prosle godine objavio prvu knjigu kratkih prica i lirskih proza, tako da je proza za mene nesto novo. Moja poetika je bliska ideji spajanja estetskog i etickog. Znaci reagovanje na stvari ovog vremena, istorije, politike cak. Nije nuzno da pisac bude angazovan u onom levicarskom smislu, ali mislim da je nuzno da ne laze, da ne mistifikuje stvari i da ih gleda onakve kakve jesu.

Veliki potencijal, slabi uslovi
Stipendija Fonda "Borislav Pekic" dodeljena je po sesti put. Ziri su ove godine cinili Ljiljana Pekic, Predrag Palavestra, Vladeta Jankovic, Mihajlo Pantic, Mileta Prodanovic, dok Branko Dragas, kome je juce odato priznanje za sve sto je ucinio za Fond, nije ucestvovao u radu zirija. Za stipendiju je prijavljeno 35 projekata (prosle godine sedam), "autora od imena i ugleda" uz nekolicinu pocetnika, mahom mladje i srednje generacije, vecim delom iz Beograda, ali ih je bilo, kako je rekao Jankovic, i iz cele Srbije, pa i Podgorice i Zagreba. U uzi izbor usla je jedna trecina prijavljenih, a u najuzi deset, sto, prema navodima Jankovica, "govori o velikom potencijalu i nedovoljnim materijalnim uslovima pisaca".

Borislav Pekic

LJ.A.: Pekic je jedan od retkih nasih pisaca poput Andrica, Crnjanskog, Stankovica, Kisa, koji poseduje izuzetnu pripovedacku otmenost. Ta otmenost tice se visine do koje dopiru samo izuzetni, a koja podrazumeva raskosni talenat sto se kroz pitanja od coveku priblizava tajni Boga. Pisci prostijeg dara objasnjavaju coveka iskljucivo kroz praksu ili delanje. Pekic se, poput Mocarta koji se razmetao notama, razmetao recima, zapletima, likovima. Njegove knjige su prirodne poput disanja. Postoje i one druge knjige koje su plod muke i znoja - upravo zelje pisceve da ostvari neku poetiku ili da cak prevazidje samog sebe.

M.Dj.: On je jedan od najvecih srpskih prozaista 20. veka. Uspeo je u svom delu da spoji estetsko i eticko. Sam je bio vrhunski intelektualac tako da je i kao tumac svog dela veliki autoritet, slicno kao njegov prijatelj Danilo Kis. Nije slucajno sto su bili bliski, iako su im poetike razlicite. Oni su na vrlo dobar nacin uspeli da spoje eticko i estetsko. Mislim da je tu neka tajna Pekiceve intelektualne uspesnosti.

Nagrade

LJ.A.: U vremenima kakva su nasa, u kojima su pri nastanku knjige svi sem pisca placeni, kada izdavaci licemerno izjavljuju da piscu treba da cini cast sto su mu objavili knjigu, prava nagrada je novcana nagrada. Sve drugo treba da iskljucivo pociva u delu koje je plod uzajamnog nagradjivanja pisca i njegovih citalaca. Ona najveca nagrada o kojoj masta svaki stvaralac je da ne bude zaboravljen za sto, dvesta, petsto (?) godina. Za hiljadu godina, sta ce biti sa nasim knjigama, plocama, slikama, da li ce nesto od toga postojati?

M.Dj.: Nagrade su totalno devalvirane, kao i sve druge stvari kod nas. To je deo kuhinja, carsijskih igara i to je nas knjizevni zivot. Ima ih nekoliko koje stvarno znace, izmedju ostalih i “Pekiceva" zbog tog casnog imena koje nosi, a druge nagrade su vazne vise za one koje ih daju nego one koji primaju. Nikada nisam dobijao nagrade i u sustini sam vrsta knjizevnog autsajdera. Radim svoj posao i ne guram se u knjizevni zivot. Nije mi bitan pristup javnosti, bitno mi je da napisem dobru knjigu, dobijem dobru kritiku. Knjizevnost je marginalna a njen uticaj na drustvo je specifican. A kako zivimo u vrlo losim vremenima, egzistencijalne ugrozenosti knjizevnost je potpuno nevazna. Pisci su marginalci. Nisu dovoljno nagradjeni za svoj rad, ali je to deo opste klime i ustrojstva ovog drustva.

Srpska knjizevnost

LJ.A.: O srpskoj knjizevnosti sam prilicno razmisljala, a sad je doslo vreme da srpska knjizevnost misli malo i o meni.

M.Dj.: Ne volim klanove, ni grupisanja u nekom poetickom smislu. Ja sam neki indvidiualista i imam svoj put. Imam nekoliko prijatelja koji su mi bliski i cije mi je pisanje blisko ali su razlicitih estetskih opredeljenja. Ne mogu reci da sam zadovoljan savremenom knjizevnoscu ali mislim da je vitalna. Ali postoji proces koji je jos posle onog rata krenuo. Ovde se razvijala tzv. knjizevna laz. Mislim na drzavne pisce koji su izigravali disidente, a u stvari su bili na drzavnim jaslama. Mislim da i dalje postoje neki drzavni pisci, ali posto je drzava takva kakva je, takav je i odnos prema drzavnim piscima.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1995 - 1998 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /