O REALNIM DOMETIMA MEDJUNARODNE INTERVENCIJE NA KOSOVU

Milorad S. Gajic

Kada se pozivaju na mogucu vojnu intervenciju, zapadne diplomate nude za povod jednostavnu sliku: na Kosovu je u toku novo etnicko ciscenje, sto je nedopustivo i sto hitno treba zaustaviti. Ali, koliko god da se, usputno ali i energicno, osudjuje i albanski terorizam kao metod politicke borbe, u ocima zapadne diplomatije glavni krivac za zlo na Kosovu ostaje srpski rezim.

Engleski premijer, u glas sa nemackim, govori istim jezikom, a pridruzen im je i francuski predsednik tako jasno da ne ostavlja nimalo mesta za neke rezerve u korist Srba, koje je ranije pokazivao Miteran u vezi sa dogadjanjima u Bosni. Ali, u Bosni je za te rezerve i bilo mesta, jer se radilo o simultanom i nacionalno ukrstenom etnickom ciscenju, dok na Kosovu tog ukrstanja nema iz razloga sto je rasturanje Srba svrsen cin proslosti, a pred svojim ocima svet danas ima samo slike sa kolonama Albanaca koji beze sa svojih ognjista.

Zapadna diplomatija postavlja samoj sebi kao glavno pitanje, sta preduzeti da se ne ponovi sporost njihovog reagovanja na istovrsno zlo koje se odigralo u Bosni, kada je najpre Evropu zapljusnuo talas nesrecnika, da bi se na kraju preduzelo nesto energicno. Ali sta tacno uciniti da se spiralno nastupanje zla na Kosovu i zaustavi? Zapad, inace opterecen kompleksom Minhena, ipak je bio saglasan da se Jeljcinu dopusti posredovanje i trazenje zamene za vojnu intervenciju, sto najbolje dokazuje nedoumice oko izbora adekvatnih mera vojne prirode. Sem toga, Jeljcinu se mora omoguciti da upotrebi ili samo uzaludno potrosi svoj eventualni kapital uticaja na jugoslovenskog predsednika, a u slucaju neuspeha i sam shvati da izuzev pretnje i upotrebe sile nema drugog nacina resenja kosovskog cvora, te najzad zauzme kooperativan stav u Savetu bezbednosti oko donosenja odluke o vojnoj intervenciji. Medjutim, ako i Jeljcinovo posredovanje ne pruzi pozeljne rezultate, onda nastaje ono sto je za medjunarodnu zajednicu svakako najteze, a to je zapravo izbor mera kojima se dosezu javno postavljeni ciljevi.

Jugoslovenski predsednik tu skoro je najozbiljnije uveravao javnost da on nece dozvoliti da “nasom zemljom upravlja tudja ruka". Nazalost po njega, to je bila jos jedna losa procena, jer je ubrzo posle toga predsedniku Jeljcinu morao cvrsto i javno da obeca da ce udovoljiti zahtevu “tudje ruke" da povuce svoje prekobrojne policijske i vojne snage sa Kosova na ostali deo drzave. Posto monopol legitimne upotrebe sile cini osnovno obelezje svake drzave, ima li boljeg dokaza da zemljom upravlja tudja ruka ako se po njenim nalozima vrsi teritorijalni raspored policije kao glavnog instrumenta drzavne prinude. Naravno, iako i kao zahtev i kao pristanak na takav zahtev, to cini svojevrsno izigravanje suvereniteta jedne nezavisne drzave, sama cinjenica saradnje sa medjunarodnom zajednicom je pozitivan pomak pa ma bio i u tom ponizavajucem obliku. Nazalost, toj prici nije kraj, jer je povlacenje obecano pod uslovom koji nije ostvariv. Naime, obecano je povlacenje prekobrojne oruzane sile u srazmeri sa zaustavljenim teroristickim akcijama, dakle, prazno obecanje, ali i dobar poziv naoruzanim Albancima da pojacaju svoja dejstva. Zapravo, Albanci nisu pribegli oruzju sa ciljem da ostvaruju ono sto znaju da je Milosevic spreman da im ponudi, vec im je cilj nezavisnost Kosova, jer znaju da Srbija to nece. Amerikanci nisu ti koji ih mogu odvratiti od glavnog cilja, a Rugova jos manje, zbog razumljive brige da svojim potezima ne ugrozi svoj politicki kapital ni kod Albanaca, a ni kod Zapada.

Ako se, ili bolje reci, kada se pokaze da od povlacenja oruzane sile srpskog rezima sa Kosova nema nista, a time i bude obezvredjeno Jeljcinovo posredovanje i potrosena njegova mogucnost uticaja na jugoslovenskog predsednika, te kad se ima u vidu poznata kineska averzija na upotrebu veta u Savetu bezbednosti, sto su Kinezi pretvorili u pravilo svog ponasanja, onda je put za donosenje odluke o vojnoj intervenciji i na nivou svetske organizacije jasno otvoren. Ali i tada jos nista nije reseno, jer je krajnje neizvesno koja je to mera vojne intervencije kojom se realno moze postici cilj koji se bar javno postavlja, a koji se svodi na sprecavanje etnickog ciscenja i neutralizaciju srpskih policijskih i vojnih snaga da na pojedinacne albanske teroristicke akcije odgovaraju nesrazmernom vatrenom moci i neselktivnim rusenjem naselja, pri cemu strada i neduzno civilno stanovnistvo, a to je flagrantna povreda medjunarodnih konvencija i ljudskih prava, koja cini politicki ako ne i pravni osnov medjunarodne intervencije.

Podjimo redom. Ako bi vojnu intervenciju cinili vazdusni napadi na jugoslovensku oruzanu silu i na rusenje vaznih komunikacija svih vrsta, sto se javno pominje kao mogucnost, onda bi Albanci to doziveli kao nedvosmisleno vojno svrstavanje medjunarodne zajednice na njihovu stranu, a to otvoreno saveznistvo bi ih sve neodoljivo povuklo u masovno dizanje na oruzje, dok bi na srpskoj strani nesumnjivu potvrdu dobili svi oni koji nam nude paranoicne analize antisrpskih ciljeva zapadne diplomatije. To je zapravo bas ono sto medjunarodna zajednica javno tvrdi da zeli da spreci. Da bi pokazala da je dosledna samoj sebi, medjunarodna zajednica, ili ono sto se tim imenom naziva, treba i dalje da vrsi pritisak na obe pregovaracke strane u cilju mirnog uspostavljanja realne autonomnosti albanske etnicke grupe u okvirima jugoslovenske drzave, te da odvraca albansku stranu od upotrebe sile za ostvarivanje svojih politickih ciljeva, a srpske policijske snage od zloupotrebe svoje oruzane premoci. Potpuno je razumljivo da se ti pritisci i odvracanje vrse simultano. Ali cim se krene selektivno samo jednosmernim delovanjem i to putem oruzja, sve postaje drugacije i to ne samo na izgled. Ne treba ni trenutak sumnjati da bi masovno dizanje Albanaca na oruzje donelo do tako nove opste situacije da bi dogadjaje bilo tesko kontrolisati i kanalisati u mirnije vode. Dalje, ne treba ni gubiti iz vida da bi nezavisnost Kosova zadobijena putem upotrebe oruzja povukla za sobom efektom domina logicne zahteve makedonskih Albanaca da idu u istom paketu sa Kosovom, a najzad zasto ne i spajanje sa Albanijom po principu jedan narod jedna drzava. Sta bi tada zadesilo ostatak Makedonije, te kako bi se u tom slucaju ponasali Bugari i Grci, a na kraju i Jugoslavija. Sve to nas upucuje na svu realnost opasnosti da ishod kosovskog oruzanog sukoba bude zacetak balkanskog haosa sa zasada nesagledivim posledicama. Zbog svega toga, zapadna diplomatija treba dobro da odmeri da li i koju upotrebu vojne sile moze da preduzme da bi ostvarila bas ono sto zeli, odnosno da bi izbegla da izazove lancane uzrocno-posledicne ishode sasvim suprotne svojoj vatrogasnoj ulozi koju sama sebi daje na Balkanu, a sa razumljivom brigom da sacuva bezbednost na evropskom nivou.

Sa druge strane, nista bezbedniju perspektivu ne pruza ni ideja o rasproredu vojnih NATO snaga duz granica Albanije i Makedonije sa Jugoslavijom. Najpre takva vojna mera bi se mogla razumeti kao neka vrsta svrstavanja medjunarodne zajednice na stranu Srba, a protiv Albanaca. Ovo zato sto bi tim prisustvom na granicama bilo prekinuto svako snabdevanje albanske “oslobodilacke armije", sprecavanje njihovog prelaska granice u oba smera, a time i sprecavanje slanja pojacanja na glavna zarista sukoba na Kosovu itd. Time bi bilo jasno spreceno prerastanje albanske pobune u masovnije razmere i lagano gusenje albanske oruzane aktivnosti. Setimo se da je na isti nacin zavrsio i Markos u Grckoj, posto se svrstao uz Informbiro, a Tito mu zbog toga otkazao egzistencijalnu pogranicnu pomoc i saradnju. Dalje, to vojno prisustvo preseklo bi odliv albanskih izbeglica sa Kosova u Albaniju, u cilju sprecavanja etnickog ciscenja, ali bi time Albancima bio oduzet polozaj zrtve kao njihov najjaci argument u svetu protiv Srba. Ta situacija bi stvorila utisak na Zapadu da su njihovim delovanjem Albanci na Kosovu ostavljeni na milost i nemilost Srbima, pa bi ova mera rasporeda kopnenih snaga medjunarodne zajednice, koja ide na ociglednu stetu Albanaca povukla za sobom i vazdusne napade na jugoslovensku teritoriju, a time i stavljanje u pogon istovremeno obe varijante vojne intervencije, sto nije ni jeftino, a ni lako za organizovanje, a uz to moze proizvesti sve one osledice o kojima je bilo reci. U svakom slucaju vrlo je realno da svaka ozbiljnija vojna intervencija medjunarodnih snaga na Kosovu bude shvacena kao podrska jednoj ili drugoj strani, sto bi u oba slucaja moglo da izazove masovno dizanje albanskog stanovnistva na oruzje, najpre na Kosovu, a onda i dalje.

Sve to dovodi Kosovo i Srbiju u tako dramatican polozaj da je opravdano pitati se kako sve to izbeci, a ne ostaviti Kosovo u stanju da zbog nepreduzimanja potrebnih mera lagano truli do spontane eksplozije u zlo kojim se vise ne moze upravljati ni obuzdavati ga bilo sa cije strane. Zapravo, ne moze se glavni problem i dalje zaobilaziti polumerama koje nista ne resavaju nego samo eventualno odlazu prava resenja. Medjunarodna intervencija moze, istina, dovesti do odrzavanja sukoba niskog intenziteta, a mozda i do gasenja pozara ali postoji realna opasnost da svojim nezeljenim posledicama ta intervencija izazove sasvim suprotne efekte od ciljanih.

Politickim delovanjem na Kosovu, kao i u ostatku bivse Jugoslavije, odgajana je i raznovrsnim frustracijama formirana kolektivna svest o etnickoj ugrozenosti, stvarnoj ili samo uobrazenoj, nije uopste bitno. Opsesija o nacionalnoj nezavisnosti, ma koliko ona bila zabluda ili iluzija za mali narod, proizvodi ogromnu energiju, pa ta kolektivna svest i onemogucuje medjuetnicki zajednicki zivot. Ako je on moguc u Americi, na drugim mestima se pokazalo da nije. Primeri su brojni. To su cinjenice pred kojima je neodgovorno stavljati glavu u pesak. Kanalisati te negativne energije je pravi problem, ali ne na silu i putem opiranja realnostima vec uz postovanje stvarnog stanja stvari.

Jugoslavija je dva puta stvarana kao zajednica naroda bez demokratskog ispitivanja volje onih koji treba da zive zajedno, a na bazi prava pobednickog oruzja. Medjutim, cene tog uterivanja u zajednicki zivot sada su nam dobro poznate, da bismo ponovo pravili istu gresku.

(Autor je advokat iz Beograda)