VOJSKA KOSOVSKIH SRBA ILI JOS JEDAN (POPRAVNI) ISPIT “NARODNE" ARMIJE

Formiranje Srpskih odbrambenih straza (SOS) “najveca je kritika nesposobnom rezimu koji nije u stanju da svom narodu garantuje ni slobodu, ni mir, ni njegova ustavna prava", kaze Miroslav Solevic ne precizirajuci brojnost, sastav i lokacije ovih snaga

Na nedavno odrzanom vanrednom svesrpskom crkveno-narodnom saboru (Centar “Sava", 11. i 12. juna) na kraju drugog dana oglasio se i Miroslav Solevic, jedan od aktivista kosovskih Srba. Nastupio je posle obracanja bivseg premijera SRJ Milana Panica (koga je ishvalio do neba i predskazao mu jos jednu lepu politicku buducnost i ulogu mesije), ali - iako ni izdaleka nije izgledao sigurno kao pored one prikolice pune kamenja s pocetka sveopste srpske pobune - nije izdrzao da, na dobacivanje iz sale, ne udje u raspravu s kosovcima i pravda se (“da su i vas privodili") drzavnom torturom.

Deset dana kasnije Solevic je u Nisu, gde valjda stalno zivi, izjavio da su Srbi na Kosmetu “u potpunom beznadju", koje je izazvao nesposobni rezim “koji nije u stanju da resi najznacajniji problem u drzavi i barem delimicno ispuni obecanja data narodu na samom pocetku vladavine. Solevic kaze da je kosovskim Srbima jasno da postoji dosta vojnih i policijskih snaga “da za nedelju dana slomimo albansku okupaciju" i “obezbedimo mir". S obzirom da se situacija ne smiruje “pojedinci i grupe koje ne veruju nikome" kroz formiranje svojih straza pokusavaju da organizuju odbranu “naseg entiteta u svakom mestu gde nas jos ima". U narocito teskoj situaciji su naselja okruzena selima sa vecinskim ili iskljucivo albanskim zivljem, gde “ne postoji poverenje u mogucnost efikasne odbrane od strane drzave Srbije". Stoga je formiranje straza jedina nada i one nece biti rasformirane sve do prestanka okupacije ma kog dela Kosova i Metohije.

Formiranje Srpskih odbrambenih straza (SOS) “najveca je kritika nesposobnom rezimu koji nije u stanju da svom narodu garantuje ni slobodu, ni mir, ni njegova ustavna prava", kaze Miroslav Solevic ne precizirajuci brojnost, sastav i lokacije ovih snaga. Zasad je poznato samo to da je Solevica u vezi sa formiranjem SOS pre skoro tri nedelje “posetila grupa srpskih patriota" i upoznala ga sa aktivnoscu. Tim je patriotama, kaze Solevic, apsolutno jasno “da Amerikanci blefiraju sa pretnjama o bombardovanju" i na taj nacin samo drze paralisanu drzavnu oruzanu silu cija je ustavna obaveza da “svim sredstvima slomi oruzanu pobunu Albanaca".

Savetnici povodom formiranja srpskih odbrambenih straza uvereni su da je americka ideja - da se dopusti da Albanci uspostave kontrolu nad devedeset odsto teritorije Kosmeta i onda dodju sa predlogom da se Kosovo podeli “prema situaciji na terenu", sto je osnovni razlog da Srbi sami formiraju samostalni odbrambeni faktor koji ce izmeniti plan i dogovor Milosevic-Rugova, a sve zbog misljenja da ce Milosevic “kosovski problem dovesti do bezizlaza, a da ce on i mafija oko njega pravdati da drugacije resenje nije bilo moguce". Solevic nije zaobisao ni predsednika Srbije Milana Milutinovica, koji je, iako covek s najvecim ovlascenjima, totalno neaktivan u sprovodjenju svojih ustavnih obaveza.

Koliko god je realna prica o srpskom beznadju na Kosovu, u osnovu svega, ipak, lezi nepoverenje prema - Vojsci i policiji. Tragajuci za mogucim politickim vodjstvom najpre smo krenuli od Srpskog pokreta otpora, slicno ranijem traganju za “glavom" Oslobodilacke vojske Kosova, koju su svi po inerciji locirali u Demokratski savez Kosova. Momcilo Trajkovic tvrdi da oni u Pokretu otpora (“vladika Artemije i ja pogotovu") o tome jos nemaju preciznih podataka i da tek imaju nameru da tu stvar ispitaju. Istina, Trajkovic je pre dva dana pred odlazak u Nemacku rekao da se ne radi o nezadovoljstvu vojskom i policijom vec - “komandovanjem". Nekadasnja JNA neodlucnost u narodu i medju vojnicima (posebno rezervistima) prozvana “kreni-stani", kazu na Kosovu da je prisutna i kod sadasnje Vojske.

Situacija je kao stvorena, kaze nas izvor sa Kosova koji bi da ostane anoniman, za paravojske, avanturiste i pljackase koji su zanat ispekli poslednjih godina “radeci" po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Novine su potom objavile vest da je spas ponudila Stranka srpskog jedinstva, ciji je predsednik Predsednistva Borislav Pelevic cak smelo ustvrdio da bi Garda (koja se posle Erduta kazu samo malo “cula" u Sanskom Mostu i okolini pre vise od dve godine) “ukoliko bi drzava Srbija zatrazila da se angazuje" za samo tri dana resila problem na Kosovu. Ako je verovati Pelevicevim recima izrecenim na jagodinskoj TV Palma plus, onda je problem lako resiv i za drzavu i Srbe na Kosovu, ali da li je bas sve tako.

Jezikom brojki, mozda i logikom, stvarnost je sasvim drukcija. Jer tesko je poverovati da bi “manjina od manjine" ili deo kosovske desetine mogla da se suprotstavi devet puta brojnijim Albancima na Kosovu. “Plus sta svet smera da uradi s Kosovom?"

Kada je vojska u pitanju valjalo bi se svakako vratiti u doba stvaranja nekad (u miru) zajednicke oruzane sile koja je, videlo se to pri prvoj proveri zapravo jedino brinula o zastiti rezima, odnosno vlasti, a da joj je narod, cije je ime nosila bio sasvim u drugom planu. Verovatno se zato i raspala JNA koju su neki nasi sunarodnici u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, dok se stavila na jednu stranu, prozvali “jadna nasa armija". Nekako s pocetka sukoba u Hercegovini, u mestu Buna pored Mostara, jedan od rezervista pridodan JNA, ugledavsi tenk T-35, dao se u beg vicuci “Eno petokrake i tesko onome koga ona brani". Nesto docnije Ante Z. iz mesta Oslje (u blizini ostrva Sipan) uz opor smesak izgovorio je novu kletvu koja, otprilike kaze - dabogda proverio patriotizam sopstvene vojske. Samo smo verovali da je vojska narodna i stvar se, skoro ponovila jos jednom. Po svemu sudeci i ova “narodna" nije duga veka jer, kako rece jedan kosovski Srbin, previse osluskuje sta se ne bi dopalo vladajucoj vrhuski".

Govoreci narodnim jezikom vojska bi trebala da vise vodi racuna o svom “opisu poslova i radnih zadataka", a manje, ili nikako o vladajucoj klijenteli, o ovoj ili onoj politickoj partiji. Sadasnja Jugoslovenska armija nema vise u svom nazivu rec koja je svrstava i u narodnu, ali ni ona kao pelcer one prethodne nije mogla - u slicnim, gotovo istim uslovima - da se izdigne iznad situacije i ne utopi se u politikantske igre. Trenutno joj kao kamen o vratu visi zahtev majki iz Srbije da im se sinovi vrate na bezbedno. One druge, crnogorske zahteve ne bi trebalo ni pominjati. Istina, u mnogim kosovskim selima Srbija je otprilike pre mesec i po dana, podeljeno oruzje, sto mozda govori i o (ne) spremnosti prave vojske ili njenoj nemogucnosti da zastiti srpsko stanovnistvo u pokrajini.

Stoga Srbima na Kosovu ostaje da se, zasad jedino preko Trajkovicevog Srpskog pokreta otpora i vladike rasko-prizrenskog gospodina Artemija (ne i preko takozvane opozicije u Srbiji) izbore da ih (od)brani neko mnogo snazniji. U protivnom bice ostavljeni kao i mnogi zemljaci svih ovih godina i za protivnika da imaju Albance, rezim, opoziciju, Kontakt grupu, SAD, NATO... Jedina olaksica je da ce ovaj put trebati manje traktora. Posle toga vojska ce da bude profesionalna, ili nece ni trebati. A i sta da brani?

Dragan Banjac