INFANT ’98

Pozoriste iz Praga izvelo je izuzetno uvezban i uznemirujuci teatarski cin, a najmladje novosadsko pozoriste tinajdzersku viziju “Sna letnje noci"

Teatar Novog Fronta koji je pre pet godina osnovan u Petersburgu stigao je iz Praga sa predstavom “Fabrika ljud" u reziji Alesa Janaka samoironizirajuci naslovom svoju umetnicku preokupaciju: proveru izdrzljivosti glumackog tela i racinalizaciju tog “materijala" pred izazovima scenskog vremena, prostora i dogadjaja. Ceska trupa u tome postize sjajan uspeh. Glumacko akrobatska ekipa Viteslav Loucki, Milan Janak i Irina Andreeva - iza besprekorne discipline kicme i misica, ovladavanja dahom i ritmom srca, iza prkosa zemljinoj tezi, iza strepnje da se ravnoteza ne izgubi, pod pretnjom da se koncentracija ne prekine - intonira sumorno vreme jednog odrastanja. U tom vedekindevskom “budjenju proleca" prolazi se bez voska u usima i poveza na ocima, naprotiv, sa bolnom tetovazom na sopstvenoj kozi, sva muka zivota koji ce na kraju poneti vojnicki slem.

Ceska predstava “Fabrika ljudi" je prva iskoristila novi prostor, jedno od najlepsih i najsenovitijih mesta. Katolicku portu, igrajuci pod zidovima hrama i kraj skela psotavljenih za jos jedno nadzidjivanje grada, svoje furiozno kolo srece, iskusenje erotike i smrti, fabrikovanje bica, dok su se svetlosti reflektora smenjivali sa bljeskom munje nadolazece oluje. Neumorna ekipa dotice sve teatarske stilove od puckog do teatra apsurda ekvibilirajuci, u sustini, temu slobode i represije. Pocetna furioznost, igra vatrom i barjacima, cirkuske numere i maksenetovski gegovi u senci razapetog strasila i postojala za omcu, stisava se kroz umnozenost pokreta i gradaciju radnji u iscrpljujuci zavrsni ples, borbu za opstanak do iznemoglosti uz slagersku poruku Brajana Adamsa “sve sto cinim je za tebe". Provocirajuci lakrdiju i zonglirajuci patnju pred pretecim prstom sudbine, vrhunski arlekini Teatra Novoga Fronta potvrdjuju opasku Daria Foa, nenadmasnog reditelja ulicnog pozorista, da je “arlekin lardijas pre nego sto je kastriran".

Lindzi Kemp, takodje pozorisni “ulicar", Sekspirov “San letnje noci" vidi kao odbijanje da se odraste. Novosadsko Otvoreno pozoriste ovu predstavu u adaptaciji i reziji Jelene Antonijevic i Gordane Kamenarovic vidi kao san u koji se ulazi izuvajuci se, san nedoraslih snevaca u pizamama, san koji pusta masti na volju, u kojem se izvrce i prevrce veliki pisac kao sto se kod njega zbun u medveda pretvara, slenguje, kulira, sarmira, pomalo psuje i u ljubavnim cudima vidi sopstvena magareca glava. U predstavi igraju mahom gimnazijalci koji su do pozorista stigli preko konkursa, a drzi ih energija koja ne zna za klonuca, smiru, zamke i varke “velikih" u njemu. Zato “San letnje noci" uz muziku Milana Mumina i grupe “Love Hunters", uz sve nespretnosti i greske u hodu, ima onaj vilinski zanos iz doba kad smo poslednji put bili nevini i naivni.

U pratecem programu INFANT-a grupa Mimart izvela je jos jedan od svojih neliterarnih teatarskih eksperimenata kao trening tela do gole koze, a multimedijalni “Led Art" performans “Rekonstrukcije zlocina" i javni rad “Grafike na ledu". Izvodjaci ovih radova koji godinama vode polemiku sa drustvenom stvarnoscu zalazuci se za promene “agregatnog stanja" otisnuli su lezece konture vaznih Novosadjana na asfalt i izlozili zaledjene poruke izazivajuci gundjanje mrzovoljnih podanika postojeceg “agregatnog stanja".

Z. Radovic