POSAO KOJIM SE BAVIMO: EGZISTENCIJA ILI ZADOVOLJSTVO

Posao je i mogucnost za iskreno bavljenje sobom

"Po zanimanju sam stampar. Zbog malih i neredovnih primanja poceo sam da se bavim prodajom meda i voca, s obzirom da sam za trgovinu ovom vrstom hrane imao mgucnosti", kaze Marko Aleksic iz Beograda.

Iako nikada do sada nije mislio da ce se baviti prodajom kako bi mogao da opstane, danas oseca da mu ovaj dopunski posao "postaje zadovoljstvo". "U mogucnosti da sam brinem o onome sto radim, da u potpunosti organizujem posao, osetim sigurnost. Voleo bih da imam mogucnost da za obavljanje ovog posla obezbedim svoj prostor u kojem bih se organizovao."

Svakodnevnim vrsenjem izbora stvaramo osobeni nacin postojanja u meri u kojoj ti izbori predstavljaju zapravo nas izbor. Bavljenje odredjenim zanimanjem, omogucava da se odredimo i izrazavamo prema sopstvenom stepenu svesti. Svest o ovom izboru, promene koje osecamo u sebi kroz osmisljavanje onoga cime se bavimo pitanja su o kojima za "Nasu Borbu" govori i Vladeta Stojic, umetnicki fotograf i muzicar iz Beograda. "Nacin na koji sam vaspitavan doveo je do odredjene autentizacije moje licnosti koju sam kao takvu razvijao kroz sve vidove ophodjenja u zivotu. Jos kao veoma mlad osetio sam otpor grupe prema sebi kao pojedincu. Ovaj otpor se nastavio kroz skolovanje, zapravo kroz ceo privatni zivot, s obzirom da mi je uniformnost misljenja koja se pojavljivala na svim nivoima bila odbojna. Iako socijalizovan, tada nisam shvatao sustinu problema - drustvo je imalo svoje igre, a ja svoju. Uz muzicko obrazovanje, provokativno po svom karakteru, osetio sam prve nagovestaje autenticnog stvaralastva. Postepeno su dosli prvi uspesi, ali i stari problemi u vidu otpora laicke i profesionalne sredine: jedni su trazili karneval, drugi klisee, proverene vrednosti. Odbijanje da se u tom smislu prilagodjavam dovelo je do povlacenja i preispitivanja svih vrednosti koje sam odabrao. Nakon perioda preispitivanja, stabilizacije, a zatim i likovnog obrazovanja vratio sam se kao stvaralac i na polju vizuelne kulture. Ostvarenje umetniku donosi prirodnije komunikacije u kojima njegova individualnost postaje pozeljna."

Svoje stavove o odnosu koji je uspostavio sa odabranim zanimanjem iznosi i Milan Ivetic, inzenjer. "Zanimanje kojim sam odabrao da se bavim za mene znaci osmisljavanje i istrazivanje, sto mislim da objasnjava odnos koji nastojim da izgradim sa onim sto radim. Posao koji obavljam ne shvatam kao priliku da budem u nekakvim dodavanjima i povezivanjima, vec kao jednu od mogucnosti da se iskreno bavim sobom, kako bih na takav nacin mogao da se otvaram prema ljudima. Ja sam okruzen osobama koje su sa onim sto rade uspostavile slican odnos, sto je za mene podsticaj. Kada govorim o sebi i o zanimanju kojim se bavim pomenuo bih svoj stav prema novcu - vazno je da postoji mogucnost da se zaradi bar za podmirenje osnovnih potreba, od kojih izdvajam kao jednu od najbitnijih, potrebu da se ima svoj stan."

"Cesto sam se suocavao sa recima 'da se ide na posao', i uvek sam osecao da to nece biti moj ibzor", kaze Milorad Kovac, osoba bez odredjenog zanimanja. - Ove reci, nastavlja Kovac, asocirale su me na ustajanje u sest ili u sedam, na svakodnevno odlazenje na isto mesto, na kolege i koleginice po prevozu koji u torbama nose sendvice i radna odela... Ja sam odlucio da se bavim razlicitim stvarima, nastojeci da ih dobro uradim. Ovo sto sam sada rekao ne znaci da tvrdim kako sve znam da radim. Znam da sam svastar. Za mene je bitno, u sta sam se uverio kroz iskustvo, da gotovo sve mogu da naucim da radim ako me dovoljno zainteresuje. U onome cime sam odabrao da se bavim u odredjenom trenutku pronalazim pravo zadovoljstvo, cak i kada je rec, na primer, o popravci starog kasetofona. Novac mi je potreban samo za opstanak. Ne brinem za novac jer znam da cu uvek moci da se snadjem, da cu pronaci mogucnost da ga zaradim.

Razmisljajuci o sopstvenom izboru u okviru onoga cime se bavi, Olivera Jezina, novinar, kaze: "Pre pet godina sam se porodila. U tom periodu osmislila sam emisiju kao jedan predah s obzirom da se inace bavim glumom, sa namerom da u njoj predstavim umetnike koji su odlicni u onome sto rade, a nisu zastupljeni u medijima. Zelela sam da predstavim i umetnike koji ako su poznati po jednoj vrsti umetnosti kojom se bave, manje su poznati po nekoj drugoj vrsti umetnosti, ili se uopste ne zna da se njome bave. Tako je nastao naziv moje emisije 'Ars altera pars' - umetnost iz nekog drugog ugla ili neka druga umesnost. Mogucnost koju sam osetila stvarajuci emisiju da kontrolisem stvari od prvobitne zamisli do realizacije za mene je bila novost, imajuci u vidu prirodu glumackog posla u kojem je glumac samo jedan od segmenata nekog dela. Inicijativa u izboru sa kim i kako cu da radim ucinila je da se osetim mirnijom i samopouzdanijom. Iako se jos uvek bavim glumom, danas je novinarstvo, imam utisak, postalo moja primarna preokupacija. U momentu kada sam ja preuzela ulogu onoga koji pita, trudim se da izbegnem stereotipe i da proniknem u dozivljaj onoga cime se bavi osoba sa kojom razgovaram. S obzirom da emisija koju osmisljavam veoma angazuje moje kreativne potencijale, ne dolazim u situaciju da se zapitam zasto ja ovo radim, vec u tome osecam spoj emocija i svrhe", zakljucuje nasa sagovornica.

Daniela Stefanov