Stvaranje sveta

Mihal Ramac

Sta se desilo 23. jula 1997. godine? Sudeci po zvanicnoj propagandi, jos jednom se dogodilo - sve. Pre tog dana nije bilo nicega, onda se niotkuda pojavio Slobodan Milosevic, polozio je zakletvu i time dao znak za pocetak nove epohe. Bio je, doduse, nekakav demografski tornado, pa nekakav rat u susedstvu, cak su postojali zdravstvo i skolstvo moreni bersparicom, ali sve to nikakve veze nije imalo ni sa novoustolicenim vladarem ni sa njegovim vrlim saborcima od 1987. godine. Ponegde je, mozda, bilo i pomalo zdravog razuma, ali ga sigurno nema tamo gde se 88 glasova naziva plebiscitarnom svenarodnom podrskom.

Da polagac zakletve nije odnekud poznat, da oni sto su se udvoricki gurali oko njega nisu dosadili i glasovitim vranjanskim vrapcima, da skupa s njima nije bio i propovednik fasizma i da je gledalac upravo pao s Marsa, citava parada bi mozda i delovala uverljivo. Pojavio se prorok, mesija, cudotvorac i jednim potpisom ispod reci zakletve prebrisao celu proslost, objavljujuci zemlji i svetu ulazak u zlatno doba. Jugoslavija bi vec 24. jula bila pretvorena u zemaljski raj.

Ko nije pao s Marsa, bar na trenutak je morao da se ustine, baci oko na kalendar ili pogleda u ogledalo, proveravajuci da li je to zaista on, da li je budan i da li mu se to zaista desava bas na dan odigravanja istorijske fudbalske utakmice, a ne pre trideset ili pedeset godina. Kalendar i ogledalo su, medjutim, neumoljivi, a ni stipanje ne pomaze. Pomoci, u stvari, i nema. Novi korisnik Titovog "mercedesa" i Belog dvora je o sreci i blagostanju, pravdi i pravednosti, slobodi i jednakosti s istom ozbiljnoscu pricao i pre desetak godina. I tad su se oko njega tiskale iste spodobe, samo sto je vecina njih tada stanovala u skromnijim stanovima, vozila se jeftinijim kolima i imala na sigurnom manje deviza nego danas.

Da se nije dogodio demografski tornado, mozda bi i ispunili neko obecanje. No, posto su ih, kao i njihove podanike, okolnosti omele u razvoju - sad su primorani da ponovo stvaraju svet. Iz nicega. Nimalo zahvalan i, da bude jos gore, apsolutno neostvariv poduhvat. Nesto kao kockasti tocak ili perpetuum mobile.

Kad bi na novom radnom mestu imao veca ovlascenja od onih koja je imao i u proteklih deset godina, svenarodni izabranik bi mozda i mogao da nadmasi ostvarenja svog prethodnika u Belom dvoru. Mozda bi zaista napravio svet o kakvom sanja njegova zivotna drugarica, svet sav od cvrkutanja, bistrih potocica, mirisnog cveca i nocnog lahora.

Proteklo desetlece se, medjutim, nicim ne da izbrisati. Svet je davno stvoren i nema te sile koja bi mogla sda ga 23. jula 1997. vrati na pocetak. To je, mozda, i jedino utesno. Jer, da je od pocetka bio u rukama veselog drustva iz Skupstine SRJ i njegovog izabranika, sveta odavno ne bi bilo. Odneo bi ga neki crveni tornado.