STA POSLE ZAKONA O PRIVATIZACIJI

Bojana Jager

Bili smo spremni da prihvatimo sve argumentovane kritike, sto se i vidi po razlici izmedju radne verzije i usvojenog Zakona o svojinskoj transformaciji, izjavio je ministar za privatizaciju Milan Beko u republickom Parlamentu, u kojem su socijalisti i njihovi koalicioni partneri iz Nove demokratije, usvojili "svoj" zakon, sprecivsi istovremeno da im opozicija, (onemogucena da dostavi amandmane) nekim slucajem pokvari posao.

Ovom vestom formulacijom resorni ministar je prikrio cinjenicu da su poboljsanja (u pojednostavljivanju modela privatizacije) tehnicke prirode, a pogorsanja (u njenom postavljanju kao krajnje neobaveznom i od Vlade strogo kontrolisanom poslu) sustinske prirode. Prikrio je, u stvari, da su se prakticno do poslednjeg trenutka oko ovog zakona vodile ostre ideolosko-politicke borbe iza javne scene i da su ga socijalisti prigrlili kao svoje reformsko cedo tek kada je upodobljen njihovom ukusu. Ko to ne zna ne moze da postavi ni pitanje gde je moralni prag licne izdrzljivosti i za ministra Beka (koji sam za sebe kaze da ne pripada nijednoj politickoj stranci), i za potpredsednika republicke Vlade Svetozara Krstica (koji pripada Novoj demokratiji cije sustinske primedbe na zakon u pogledu orocavanja procesa privatizacije nisu uvazene).

Ono sto nije rekao resorni ministar, rekao je u ime socijalista u republickom parlamentu dr Oskar Kovac: "Nije moguce da kao zemlja pod sankcijama izgubimo 60 milijardi dolara, a da se to ne odrazi na gubitke preduzeca. Nema u svetu preduzeca koja mogu da rade sa 25 ili 30 odsto kapaciteta, a da ne rade sa gubicima. Gubici ce prestati kada se vratimo na trziste i kada bude punije koriscenje kapaciteta". Drugim recima, nisu drustvena preduzeca odumrli dinosaurusi, neefikasna, bez kapitala i trzista - za njihove teskoce kriv je spoljni faktor. Sada je samo potrebno da se "nasa preduzeca sto vise osposobe za preduzetnicku funkciju i da se kapitalizuju sa obrtnim i investicionim sredstvima". A privatizacija tu moze da pomogne, ali i ne mora.

Po misljenju dr Kovaca oni koji zele samo da zamene drustveni i drzavni kapital u strukturi svojih izvornih sredstava mogu to da urade, od toga se njihov kapital nece povecati ni za jedan dinar, niti njihova likvidnost, ali ce sredstva otici u fondove, odakle ce se resavati druga vazna pitanja. Ko, medjutim, zeli dobro svom preduzecu odlucice se za model dokapitalizacije. Posto je postavio pitanje: da li bi emitovanje akcija preduzeca trebalo da bude obavezno, dr Kovac je odgovorio - niposto. "Ako hocemo da preduzeca samostalno i odgovorno do stecaja vrse svoju funkciju, onda niko spolja ne treba da im namece odluke. Zato mislim da nametanje obaveza (privatizacije) nema nikakve veze sa trzisnom privredom, a u nasem drustvu doslo je vreme za podelu posla. Preduzeca neka rade svoj posao, a drzava svoj", objasnio je "pobednicki" stav ovaj ekonomista.

Usvajajuci novi Zakon o privatizaciji, drzava je zaista resila da obavlja "svoj posao". Privatizaciju malih i srednjih preduzeca prepustila je njihovim autonomnim odlukama i usrecivanju gradjana, pravedno odabranih medju onima koji su "ucestvovali u stvaranju drustvenog kapitala" (njegovo ruiniranje i razvlacenje se ne racuna) kroz besplatne poklone i kupovinu akcija uz popuste. Ako je to bio cilj, kazu ironicno neki strucnjaci, nije bilo ni potrebno da se potrosi toliko vremena i energije na donosenje ovog zakona. Sasvim lepo se sa par amandmana mogao prepraviti i postojeci republicki Zakon o transformaciji drustvenog kapitala.

Sve ono sto je krupno i drzavno ostaje i dalje pod cvrstom kontrolom drzave, bilo da je rec o javnim preduzecima, bilo da se radi o strateskim firmama koje ce se privatizovati po posebnim programima vlade, a koje ona, takodje, treba da probere, propustajuci ih kroz politicko-partijski filter. Trenutno u srpskoj privredi oko 40 odsto je drzavni kapital, a u par sledecih godina bice ga jos vise, smatraju neki ekonomisti, prognozirajuci da ce se otprilike trecina drustvenog kapitala privatizovati kroz poklone i popuste, isto toliko ce ostati u vidu drustvenog kapitala, dok ce trecina biti prevedena pod kapu drzave. Ona ce imati kontrolu i nad neprodatim akcijama koje ce zavrsiti u Akcijskom fondu (za sada on je ostao drzavni fond), kome nije, na primer, zakonom propisana ni obaveza u kom procentu ove akcije treba da pusta u promet.

Licno ne verujem da su socijalisti resili da idu u siroki proces privatizacije, oni ce ga ne samo kontrolisati, nego i dozirati po sopstvenim potrebama, opredeljujuci se da li nesto od velikog kolaca (obzirom da se autonomna privatizacija ionako odnosi na sicu) moze za novce prodati stranim investitorima ili je na ta preduzeca bacio oko neko iz njihovog eselona, prognozira jedan ekonomista. Da bi se ostvario jedan od glavnih ciljeva privatizacije, prestrukturiranje privrede, potrebno je da Vlada pokaze istinsku spremnost da zaigra sa loptom, koja se nalazi u njenom dvoristu, podseca dr Miroljub Labus. Ako 80 odsto gubitaka privrede ostvaruje industrija, a na listi najvecih gubitasa su sva javna preduzeca i velika drustvena preduzeca, do juce uzdanice srpskog razvoja, a od sutra rezervisana kao "posebni slucajevi" Vlade, onda ce i uspeh i tempo celog procesa zavisiti od toga koliko ce Vlada biti spremna da se uhvati ukostac sa kompleksnim problemima transformacije ovakvih preduzeca, izricit je ovaj ekonomista.

To sto je postizborni novembar oznacen kao mesec za start samog Zakona i za objavljivanje "posebnog spiska" dosta govori o tome da se socijalistima u stvari sa privatizacijom ne zuri. Ona jeste proces, a njene porodjajne muke mogu trajati taman koliko i novi mandat, ukoliko na izborima socijalisti ponovo osvoje vlast. Tim pre sto odluke o autonomnoj privatizaciji donose njihovi menadzeri u drustvenim firmama, a odluke o sudbini javnih preduzeca i posebnim programima donosi drzava. Ne bi bilo prvi put da vlast posle izbora zaboravi na ono sto je pre njih grlato obecavala.

Teza dr Oskara Kovaca o dokapitalizaciji preduzeca u kojima ce se sacuvati zdravo jezgro drustvenog kapitala, tek nece biti ostvariva. Oni koji imaju pare, a to su, po pravilu, strani potencijalni investitori, nece ulagati u preduzeca sa nejasnom vlasnickom strukturom (a ona ce takva ostati jos nekoliko godina koliko bude trajalo pravo na kupovinu akcija uz popuste i mogucnost da se od toga u svakom trenutku odustane), niti ukoliko im pretezni akcionari budu sadasnji zaposleni u drustvenim firmama, po logici stvari trajno zainteresovani da ostanu na njihovom platnom spisku.

Po misljenju dr Boska Mijatovica strani investitori bice zainteresovani, pre svega, da ulazu u nove firme. U stare retko, zbog zastarele tehnologije, viska zaposlenih i nejasnog vlasnistva. Interes za postojeca drustvena preduzeca stranci ce zadrzati samo ukoliko mogu da ih kupe u celini ili da postanu njihovi vecinski vlasnici. Medjutim, i tu je drzava umesala svoje prste, pa je zakon predvideo da, ukoliko jedno pravno lice namerava da kupi vise od 25 odsto kapitala preduzeca, mora da osigura saglasnost vlade. Sve je, dakle, pod kontrolom, ukljucujuci i iluziju da novopeceni akcionari nece dobiti "pravo na mesecu", ili slabo vredne papire preduzeca, koja ne mogu da se pokrenu iz sadasnjeg mrtvila.