Veliko spremanje

Vojislava Vignjevic

U utrkivanju ko ce vise i bolje da iskaze privrzenost vodji tokom ceremonijalne predstave njegove inauguracije na jugoslovenski tron (prema najnovijoj agitpropovskoj kampanji u drzavnim medijima isti je "zacet" krunom Petra I Karadjordjevica), izjava nad izjavama je svakako ona koju je dao Dragan Tomic, do septembarskih izbora v.d. sefa Srbije. Lezerno i neodgovorno (kao sto je zimus demonstrante nazvao fasistima), Tomic rece kako na svojoj privremenoj funkciji nece imati puno toga da radi jer je "Predsednik u Republici ostavio uredjene stvari"?!

Naravno da doticni (i slicni njemu), ne bi bio ni pet minuta na bilo kojoj pa ni na pomenutoj funkciji da ne govori i radi ono sto govori i radi, i naravno, da je Predsednik tako "uredio" zemlju i sve nas skupa da ce nam za oporavak od tog silnog sredjivanja trebati, kako procenjuju strucnjaci, najmanje dve decenije. Pod uslovom da Tomici, Marjanovici, Sainovici i ostali iz svite oko trona na celu sa "naslednikom" Karadjordjevica, dignu ruke od sredjivanja sami ili ih na to neko ili nesto natera.

Naime, moglo bi se pomisliti da zapravo oni vise nemaju sta da sredjuju, posto su poveli rat u odbranu srpskog naroda diljem pocivse SFRJ, pa borbu protiv "nepravednih i nicim izazvanih sankcija", pa borbu za "politiku mira koji nema alternativu", bitku protiv hiperinflacije, stalno aktuelnu kampanju protiv domacih izdajnika, denuncijanata, petokolonasa i, naravno, kriminala. Ili se, pak, moze upitati - sta je jos ostalo da Vodja sredi u zemlji u kojoj je tri miliona gladnih, u kojoj se svaki drugi covek bavi sivom ekonomijom, u kojoj je na stotine hiljada nezaposlenih, na stotine hiljada izbeglih, i isto toliko mladih, strucnih koji su je napustili...?

Milosevicu i njegovoj kamarili ostalo je ono najvaznije u gotovo deceniji dugoj metodologiji "sredjivanja" zemlje, a to je, jos kontrolisanije i autoritarnije ucvrscivanje rezima. Sudeci, medjutim, po tome da vlastodrscima ipak ne ide sve glatko i od ruke (nije im prosla ideja da Vodju bira narod vec je to zbrzano u saveznom parlamentu) te da je i scenario "istorijskog trenutka" polaganja Miloseviceve zakletve pomucen studentskom akcijom "Stop tiraniji", i jakim policijskim kordonima, uprkos narucenim socijalistickim mitingasima, moze se desiti da upravo treci predsednik SRJ ne "sredi" sve cetiri godine mandata.

Na ovakvu mogucnost upucuje ne samo najavljeni bojkot republickih izbora od strane opozicije vec mnogo vise sve ono sto u vidu visokih racuna Milosevicu stize, pre svega, iz sveta i sto ovaj mora platiti. Od ispunjavanja Dejtona do resenja kosovskog cvora bez cega nema skidanja spoljnjeg zida sankcija. Da se i ne spominje to sto bi oni koji su od strane vlastodrzaca sredjivani svih ovih godina mogli da im uzvrate "velikim spremanjem" onda kada se u ovoj zemlji stvori kriticna masa socijalnog nezadovoljstva.