NOVE IZBORE NE MOGU ORGANIZOVATI I NA NJIMA UCESTVOVATI ONI KOJI SU KRALI NA PRETHODNIM I OSTALI NEKAZNJENI

Verujem da ce sve stranke, organizacije i gradjani kojima je stalo do elementarnog politickog postenja, da demokratiju i ne pominjemo, ostaviti drzavne i kriptodrzavne partije da se pred svetom uskoro same medjusobno "izborno" nadmecu. Ucestvovanjem na takvim pseudoizborima prakticno se priznaje legitimnost ne samo vladaru i njegovim transmisijama, nego i njihovom drustvenom sistemu

Pise: Svetozar Stojanovic

Kad je Milosevicev rezim dopustio stvaranje drugih stranaka, on se od nepatvorenog komunistickog autoritarizma bio privremeno transformisao u onaj sa protodemokratskom formom (1991-92), koja se kasnije pretvorila u demokratsku fasadu ("demokraturu"), narocito stvaranjem i forsiranjem JUL i falsifikovanjem rezultata lokalnih izbora 1996. Rec je o sistemu u kome jedna grupacija ima monopol strukturne kontrole nad drzavom i pomocu nje nad privredom i ostalim kljucnim oblastima drustvenog zivota.

Dok je koliko-toliko vodjeno racuna o protodemokratskoj formi, dotle je bilo dovoljno ukazivati na diskrepancu izmedju te forme i Miloseviceve autoritarne vladavine, kao i na cinjenicu da SPS i JUL kao drzavne partije tretiraju Srbiju kao svoju partijsku drzavu. Medjutim, poodavno je nedovoljno oznacavati SPS i JUL kao drzavne partije i Srbiju kao partijsku drzavu, posto nad SPS, JUL i drzavom licno vlada Slobodan Milosevic. Ispalo bi da je demokratija stogod odluci on i njegove transmisione "institucije sistema", cak i kad je to ocigledno suprotno ustavu, zakonu, uredbi, pravilniku, poslovniku... Dovoljno je da to autokratska masinerija, drsko monopolisuci (i) pravo na razumevanje naseg maternjeg jezika, protumaci kao saglasno njima. Naravno, cak i sistem u kome bi vecina neograniceno vladala ne postujuci prava manjine, bio bi "tiranija vecine", a niposto demokratija. Ali u Srbiji ne vlada cak ni politicka manjina nego jedan autokratski rezim, koji doduse i dalje upotrebljava demokratsku dekoraciju. Njega podrzavaju i neke partije (kriptodrzavne) koje su stvorili i vode prikriveni milosevicevci, ali i grupe i pojedinci koji su se napljackali i obogatili za vreme rata, medjunarodne blokade i megainflacije.

U Milosevicevoj autokratiji, razume se, nema mesta ni za kakav istinski federalizam, decentralizaciju drzave, autonomiju, lokalnu samoupravu...

U populistickoj fazi Milosevicev rezim se oslanjao na dva bloka: nacionalni i socijalno-ekonomski. Posto se zbog besperspektivnog nacionalnog i socijalno-ekonomskog stanja sada brzo raspadaju oba ta oslonca, u ideolosko-politickoj racionalizaciji rezim sve vise oscilira izmedju fantazmagoricnog trijumfalizma i potpunog poricanja vlastite odgovornosti za katastrofalno drustveno stanje. Dugacka je lista rezimskog pozivanja na virtuelnu "realnost": program "Srbija 2000. godine - korak u novi vek", plan izgradnje "brzih pruga", projekat "kineske cetvrti" u Beogradu, najnovija objava privrednog rasta "dvostruko veceg od onog u najuspesnijim evropskim zemljama"... Ali, posto narod treba stvarne drzavne granice i drzavljanstvo, plate, decje dodatke, penzije, novac za otkupljene poljoprivredne proizvode, skolsku nastavu, medicinsku negu i lekove, vozove... a ne fantazme, umesto da priznaju bankrot i odstupe, vlastodrsci zahtevaju sve vece "razumevanje za teskoce", kao da je stvoreno stanje rezultat nekakve prirodne stihije. Ocekuju takoreci prosirenu reprodukciju razumevanja: kako se katastrofa povecava, tako se povecava i "pravo" vlasti na razumevanje i vladanje! Puna indignacije, ona kao "politizovanje" odbija svaki znak nerazumevanja, ali pritom ne moze da objasni zasto trazeno razumevanje nije takodje politizovanje.

Samo, cak i pod neverovatnom pretpostavkom da vlastodrsci ne snose nikakvu krivicu za to sto se osusilo bezmalo sve cega se dotakose, da su dakle i sami zrtve nesrecnog sticaja okolnosti, i onda bi bio elementarni red da drugima, "talicnijima" ustupe priliku da se okusaju na vlasti. Cemu, inace, sluzi visepartijski sistem ako ne da onemoguci monopol na neuspeh. Poznato je da politika mora biti uspesna da bi bila dobra (sto, naravno, ne znaci da je dovoljno da bude uspesna da bi bila dobra). Nece biti da narodnoj propasti nema alternative zato sto "narodnom rezimu nema alternative"!

Ali, cak i kad bismo apstrahovali potpuni neuspeh, korupciju i kriminal medju vlastodrscima i njihovim podrzavaocima, postavilo bi se pitanje da li im njihov zivot na visokoj nozi daje moralno pravo da traze razumevanje ogladnelog i izbeglickog naroda? Vlast doista ima narod koji ne zasluzuje. Ipak, dokle ce trajati njegovo "razumevanje", strpljenje, rezignacija?

Da su doista patriotske, nase drzavne partije bi u interesu naroda i otadzbine morale odmah da odstupe sa vlasti. Uostalom, njihov vodj je obecao jos 1992. da ce se rado povuci ako predstavlja smetnju za ukidanje blokade i sankcija. Proslo je, evo, vec pet godina, a na taj cin jos uvek bezuspesno cekamo.

Neophodna je promena drustvenog sistema, a ne samo vladajuceg rezima. To znaci da monopol strukturne kontrole vladajuce grupacije nad drzavom i putem nje nad privredom i ostalim kljucnim oblastima drustvenog zivota mora biti eliminisan. Iz toga proizlazi, izmedju ostalog, i to da drzavne i kriptodrzavne partije takodje moraju biti transformisane u organizacije "gradjanskog drusva", koje se - za razliku od nestranackih organizacija - takmice da demokratskim izborima dobiju pravo da privremeno upravljaju drzavom, a niposto da sa njom srastu.

Drzavne i kriptodrzavne stranke kao transmisije Slobodana Milosevica po (samo)volji donose i menjaju izborna pravila bez saglasnosti opozicije. U istinskim demokratijama, dabome, takva pravila ne podlezu nadglasavanju, vec o njima postoji bazicni konsenzus. Kako bismo karakterisali "utakmicu" u kojoj bi jedan od takmaca odredjivao pravila, sudije, kontrolore i organ za zalbe!

Ucestvovanjem na takvim pseudoizborima prakticno se priznaje legitimnost ne samo vladaru i njegovim transmisijama, nego i njihovom drustvenom sistemu. Zato slobodno mozemo kazati da demokratska opozicija, stranacka i nestranacka, ima pravo i duznost da organizuje masovnu kampanju izborne neposlusnosti kao oblika gradjanske neposlusnosti.

Bitni preduslovi za transformisanje pseudoizbora u izbore dobro su formulisani od strane nase politicki organizovane i aktivne javnosti. Pritom cak uopste nije rec o jednakim startnim uslovima, odnosno potrebi eliminisanja politickih, kadrovskih, aparatskih, imovinskih, medijskih... prednosti i privilegija koje su drzavne partije i njihove transmisije prigrabile ponasajuci se kao jedine naslednice prethodne drzavne partije (Saveza komunista) i njenih transmisija (SSRN, sindikata, zenskih, omladinskih, studentskih organizacija...) Valjda ce i to jednog dana doci na red. Za sada govorimo tek o ravnopravnosti i, jos minimalnije, o pravnosti. Ali o pravnoj drzavi nema ni pomisli sve dok, na primer, oni koji su direktno ili indirektno odgovorni za pokusaj laziranja izbora nisu raskrinkani, zakonski kaznjeni i spreceni da i dalje organizuju izbore i cak budu kandidati. Umesto da pognu glave, vlastodrsci sada bucno namecu novu promenu izbornih pravila kojima bi unapred povecali sigurnost svoje "izborne" pobede. Verujem da ce sve stranke, organizacije i gradjani kojima je stalo do elementarnog politickog postenja, da demokratiju i ne pominjemo, ostaviti drzavne i kriptodrzavne partije da se pred svetom uskoro same medjusobno "izborno" nadmecu.

U definisane izborne preduslove s pravom ulazi opsta pristupacnost drzavnih medija, narocito elektronskih. Evo jos jednog krucijalnog razloga za insistiranje na tome. On je u tesnoj vezi, ni manje ni vise, sa sansama za opstanak naseg naroda i drzave. Naime, drzavni mediji sistematski skrivaju od naroda sledecu sudbonosnu cinjenicu: vladajuci rezim nema nikakvih izgleda - osim privremeno, znaci instrumentalno i ucenjivacki - bude prihvacen od odlucujucih medjunarodnih cinilaca, pa prema tome ni da deblokira narod i drzavu. (Uzgred receno: taj rezim nema ni volje ni sposobnosti da nas poveze sa vlastitim drzavljanima koji privremeno borave u inostranstvu, a jos manje sa nasom trajnom dijasporom u svetu). Od biraca u Srbiji rezim uporno cuva tu veliku "tajnu" i cak ih planski dezinformise o svom navodno uspesnom pristupu odlucujucim svetskim ciniocima.

Zar bi se biracko telo koje je iole obavesteno da mora da bira izmedju spasavanja sebe i spasavanja Milosevicevog rezima - dvoumilo i jednog trenutka? Problem je, medjutim, u tome sto nam je ogroman deo naroda ne samo pauperizovan, nego i dezinformisan.

Ovde je na mestu i rec kritike upucene vladama odlucujucih zemalja, posebno nasih saveznica u svetskim ratovima. Te vlade, istina, nasem vladajucem rezimu stalno ponavljaju (ko zna koje po redu poslednje upozorenje) uslove za ukidanje "spoljnjeg zida sankcija". Takodje je istina da bi ispunjenje tih uslova, posebno onih o demokratizaciji, fakticki znacilo samoukidanje rezima i sistema u nasoj zemlji. Medjutim, te vlade iz realpolitickih razloga jos uvek nece jasno da sumiraju te uslove i eksplicitno "otkriju" da je u krajnjoj liniji nas vladajuci rezim i sistem za njih bezizgledan i neprihvatljiv. A, sto je jos gore, predstavnici tih vlada ostavljaju Slobodanu Milosevicu mogucnost da po volji u drzavnim medijima trijumfalisticki tumaci njihove kontakte sa njim. I to sada kad njegov rezim kao "neprijatelje naroda", "izdajnike" i "petokolonase" ponovo napada sve one koji se prijateljski odnose prema izaslanicima tih vlada. Nece, valjda biti da u "spoljnji zid sankcija" spada drzanje naseg naroda u fatalnom neznanju, a pogotovo ne -- objektivno ucesce u njegovom dezinformisanju.

Redak je iole obrazovan covek koji ne bi znao za opomenu Lorda Aktona: "Vlast je sklona da kvari, a apsolutna vlast da kvari apsolutno". Evo i moje dopune: Borba za vlast takodje kvari... Svakako manje od vec osvojene vlasti, ali gradjani moraju biti na oprezu cim i u opoziciji primete neograniceno vlastoljublje, pogotovo kad ono prelazi u vlastostrasce. Evo i nekih nesto direktnijih kritickih zapazanja o tome:

- Kakvog smisla ima isticati da pod postojecim uslovima nikako ne treba ucestvovati na izborima, a istovremeno isticati kandidate i cak razgorevati nadmetanje medju njima! Nece biti da je politicki pluralizam isto sto i pluralizam politickih tastina!

- Demokratske partije niposto ne mogu biti privatna preduzeca njihovih osnivaca i vodja.

- Da bismo istinski gradjanovali, moramo prestati kako sa podanikovanjem, tako i sa strancarenjem. Kad kazem "strancarenje", mislim na nastojanje stranaka da masovni politicki aktivizam potpuno instrumentalizuju i podrede svojim parcijalnim interesima. Tesko se varaju oni politicari koji sa nipodastavanjem gledaju na neparlamentarne partije, nevladine organizacije, gradjanske inicijative i akcije, studentski pokret... zato sto nemaju poslanike u parlamentu.

- Treba se dobro zamisliti nad cinjenicom da je crnogorska DPS za rekordno kratko vreme zadala ne manji udarac Milosevicevom rezimu nego celokupna srbijanska opozicija od kad postoji.

- Ima se utisak da ta opozicija ponekad zaboravlja da se ne obraca apstraktnim, nego konkretnim politickim gradjanima koji su do krajnosti egzistencijalno ugrozeni. Sta uopste i koliko znaci govor o izborima, demokratiji i gradjanskim pravima onima kojima je ugrozen opstanak, prebivaliste, drzavljanstvo? Ako nije socijalna i solidarna, nikakva politika u takvim okolnostima ne moze biti uspesna.

- Istinski demokratska drzava i trzisna privreda integrisana u ostali svet neophodna nam je ne zato sto to zahteva inostranstvo (cak i kad se radi o zemljama-saveznicama iz svetskih ratova), nego zato sto je nas narod nesto od toga vec iskusio u prvoj polovini ovog veka i zato sto mu spasa i napretka nema bez oslonca na tu tradiciju.

Da zavrsim pozivanjem na formiranje i aktiviranje masovnog pokreta partija, nevladinih organizacija, grupa i pojedinaca, okupljenih oko borbe za opstanak naroda, drustva i drzave. Polaziste tog Pokreta za demokratske promene (PDP) treba da bude odlucna resenost: Nasom zemljom nece vise upravljati autokratska ruka.