RATNI ZLOCINI POD MEDJUNARODNOM ISTRAGOM I DOMACOM SUMNJOM

Mrznja prema drugim narodima koja je postala jedini moto politike nekih nacionalnih lidera dovela je do toga da zaslepljeni nacionalizmom pripadnici nijednog od tri naroda nisu u stanju da sagledaju sopstvenu krivicu

Hapsenje Milana Kovacevica i Slavka Dokmanovica, kao i ubistvo Sime Drljace, zaslepljeni politikom nacionalizma, upotrebili su kao opipljivi dokaz da je citava medjunarodna zajednica jos jednom pokazala svoju antisrpsku orijentaciju. Namerno ili slucajno, izostavljena je cinjenica da se u Hagu trenutno vode procesi protiv optuzenih koji nisu srpske nacionalnosti za krsenje ljudskih prava u rudniku Celebici (Delic, Landzo i Mucic) kao postupak protiv Tihomira Blaskica hrvatske nacionalnosti optuzenog za etnicko ciscenje u centrlnoj Bosni.

Kako je rekao Kostantin Obradovic, ekspert za medjunarodno pravo, sve do 45. godine drzave su mogle da gone samo one gradjane koji su pocinili krivicno delo na teritoriji te drzave ili koji su pocinili krivicno delo nad stanovnicima te drzave. U nameri da sprece ono sto se desilo posle Drugog svetskog rata kada Argentina, kao neutralna zemlja, nije bila obavezna da isporucuje naciste koji su ziveli na njenoj teritoriji, 1949. godine potpisane su Zenevske konvencije koje obavezuju sve zemlje potpisnice da sude ili isporuce one nad kojima postoji sumnja da su pocinili teske povrede ljudskih prava ili zlocine protiv covecnosti.

Posle svedocenja o surovim povredama ljudskih prava u ratu u Bosni, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija donosi odluku o osnivanju medjunarodnog suda za bivsu Jugoslaviju. Politika nacionalizma koju su sprovodile sve tri strane u Bosni dovela je do toga da se u Evropi prvi put posle Drugog svetskog rata pojavljuju koncentracioni logori i etnicko ciscenje.

Mrznja prema drugim narodima koja je postala jedini moto politike nekih nacionalnih lidera dovela je do toga da zaslepljeni nacionalizmom pripadnici nijednog od tri naroda nisu u stanju da sagledaju sopstvenu krivicu. Nenad Tosic, student druge godine Pravnog fakulteta u Beogradu, kaze: "Mislim da ratnim zlocincima ne treba suditi jer je normalno da se u ratu rade takve stvari kao sto je ubijanje civila."

Propagandna masinerija, koja je veoma mocna, po recima docenta Dragana Popadica dovela je do toga da prosecni ljudi zlocin vide samo kao etiketu koju neprijatelj lepi protiv njih. Cinjenica je, kaze Popadic, da se u drzavnim medijima ne mogu naci nikakve informacije o tome zasto te ljude stvarno progone, ne mogu se videti svedocenja zrtava koje su saslusavane. Zlocini predstavlaju tamnu stranu u memoriji jednog naroda koji, po recima Popadica, mogu kasnije da izazovu traume.

Slavica Ruzicic, apsolvent Pravnog fakulteta, ne gleda TV niti cita novine, ali je primetila "da nije objektivna": "Kada pricaju o zlocinima koje su pocinili Hrvati i Muslimani poverujem u sve, ali kada se prica o zlocinima koje su Srbi pocinili, sklona sam da sumnjam u istinitost price."

Slika o Srbima koji su u ovom ratu bili losi momci moze prema misljenju ljudi od struke da se promeni jedino ako se ta krivica individualizuje i time skine kolektivna krivica sa nacije.

U Republici Srpskoj, gde jos uvek traje sukob izmedju Momcila Krajisnika i Biljane Plavsic koja je predstavljena kao demokratska opcija, pitanje spora nije isporucivanje ratnih zlocinaca vec samo borba protiv kriminala, kako je nekoliko puta rekla predsednica Plavsic. Cak i opozicioni lideri u Banjaluci slazu se da ne treba suditi Radovanu Karadzicu koji bi u tom slucaju bio proglasen za heroja medju Srbima. Miodrag Zivanovic, predsednik Liberalne stranke iz Banjaluke smatra da na optuznicama treba razdvojiti Ratka Mladica i Radovana Karadzica, s obzirom da komandant srpske vojske uziva mnogo veci ugled medju obicnim narodom.

Na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije nalaze se trojica optuzenih za zlocine pocinjene u Vukovaru a njihovo izrucivanje je jedan od uslova integracije savezne drzave u medjunarodnu zajednicu. Medjunarodna zajednica nema, po recima Konstantina Obradovica, nikakvog sredstva da hapsi u Saveznoj Republici Jugoslaviji, dok je SFOR, kao snaga koja deluje u Bosni i Hercegovini u ime medjunarodne zajednice, duzna da se ponasa u skladu sa Zenevskim konvencijama i privodi pravdi one koji ih krse.

Vlada misljenje da je sud nepravedan, s obzirom da je vecina optuzenih srpske nacionalnosti. Razlog tome treba traziti u cinjenici da istrazitelji tribunala, zbog toga sto nije bilo saradnje sa Saveznom Republikom Jugoslavijom i Republikom Srpskom, nisu bili u stanju da ispitaju svedoke zlocina pocinjenih protiv Srba.

Ivana Sekularac