MOGU LI SE ZAUSTAVITI REFORMSKI PROCESI

Rikardo Valensuela

Pre gotovo petnaest godina odlucio sam da napustim Meksiko i da dodjem u SAD, bastion slobode, demokratije, slobodnog trzista, zemlju vladavine prava, zemlju Dzefersona, Medisona, Vasingtona, Pejna, zemlju koja je u poslednjih 200 godina pokazala svetu znacenje ekonomske transformacije, slobode, napretka... Doneo sam odluku da napustim svoju zemlju posle visegodisnjih frustracija, posle bola, razocaranja i osecaja nemoci da nesto ucinim povodom onoga sto sam morao da gledam kada sam pocetkom 70-tih izasao sa koledza, kada je Luis Eceveria preuzimao vlast kao novi predsednik Meksika, a u jeku je bio socijalizam, etatizam, merkantilizam.

U poslednjih 50 godina, meksicka revolucija je predstavljala model razvoja zemlje i Meksiko je i dalje bio deo treceg sveta, veoma siromasan i nerazvijen. Meksiko se borio izmedju slobodnog trzista i socijalizma, prolazeci kroz nesto sto su oni zvali pomesanom ekonomijom, najgorim od svih ekonomskih recepata. U sledecih 12 godina video sam pravo razaranje zemlje, putem socijalizma, kolektivizma, korupcije, inflacije, nedostatka demokratije, etatizma... Do 1984. godine, vlada Meksika je kontrolisala 80 odsto ekonomije, upravljala je bankama, telefonskom kompanijom, naftom, autoputevima, rudnicima, svime. Organizovanje poljoprivrede takozvanim "ehido" sistemom (kolektivizmom) unistilo je proizvodnju hrane i sirovina, meksicka drzava je bila vlasnik vise od 2.000 korporacija, sve su one gubile novac i stamparija Centralne banke je neprestano radila 24 sata dnevno. Sada je jasno da je zemlju kontrolisala, kako je to rekao Vargas Ljosa, grupa savrsenih latinoamerickih idiota koji su cesto mrzeli SAD, ali su od njih stalno nesto trazili: novac, pristup trzistu, pomoc, kredite, zajmove, kaucije, zastitu. Njihov kredo glasi: "Nase siromastvo je istorijski proizvod tudje akumulacije dobara. Siromasni smo zato sto smo zrtve bogatih zemalja na ovoj planeti, dakle ne krivite nas, mi smo treci svet zbog imperijalizma".

Posle pohadjanja privatnog i konzervativnog koledza u Montereju, Meksiko, gde sam ucio o slobodnom trzistu, slobodnoj trgovini, zdravom novcu, slobodnom preduzetnistvu, Adamu Smitu, Davidu Rikardu, Miltonu Fridmanu, ali i zato sto sam ekonomista, nikako nisam mogao da shvatim ono sto sam gledao u svojoj zemlji. To za mene uopste nije imalo smisla i ponekad bih pitao oca: "Zasto si me poslao na taj koledz?" Odgovorio bi mi: "Zato sto oni poducavaju o istini, a ono sto se desava u Meksiku nije u redu i jednoga dana sve ce se promeniti. Moj otac je pohadjao koledz u Evropi 30-tih (doktorirao je pravo na Univerzitetu u Briselu) pre nego sto je Kejnz postao popularan, imao je u to vreme priliku da pohadja Londonsku skolu ekonomskih nauka, tako da je veliki postovalac Adama Smita i austrijskih ekonomista, (Hajeka, itd.).

Konacno, kada je moja porodica izgubila banku koju smo imali, zbog vladinog preuzimanja bankarskog sistema 1982, i kada smo izgubili dosta novca posle odluke drzave da nase dolarske depozite pretvori u pezose, sto je bio deo nove politike kontrole deviznog prometa, a potom i 170.000 jutara najboljih pasnjaka na severu zemlje, jer je drzava odlucila da ih imamo suvise, pa su prosto oteli pola ranca da bi ga dali "ehidatariosima" ("siromasnim seljacima"), zvali su to agrarnom reformom - postalo mi je svega dosta i doneo sam odluku da dodjem u SAD u potrazi za novim horizontima. Oduvek sam sanjao da cu u Meksiku videti ono sto sam sa nevericom gledao stigavsi u SAD. Reganizam u akciji. Posle toliko godina muka u Meksiku, gde sam gledao korumpirane politicare kako primenjuju iste recepte koji su citavu Latinsku Ameriku drzali u kamenom dobu (kejnzijanizam, socijalizam, populizam, etatizam, itd.), prvi put sam u svom zivotu postao svedok slobodnog trzista u akciji, slobodne trgovine, investicionih politika, ekonomskog rasta, demokratije. U to vreme sam mislio da se taj san nikada nece obistiniti.

San je poceo da se pretvara u javu pre osam godina, kada je Karlos Salinas u decembru 1988. postao meksicki predsednik. Salinas je, uz nevericu medjunarodne zajednice, poceo sa najagresivnijim programom reformi u ovom veku, a mozda i u istoriji Meksika, u citavom ekonomskom, politickom i drustvenom kontekstu. Posle 70 godina statusa kvo, Salinas je poceo da raskida sa prosloscu i da udise zivot novom, modernom Meksiku. Kada je Salinas preuzeo baklju koju su mu Meksikanci pruzili, zemlja je bila ruinirana, inflacija je iznosila preko 200 odsto, kamatne stope vise od 200 procenata, devizne rezerve su bile u minusu, budzetski deficit je premasivao bruto nacionalni proizvod za 20 odsto, pezos je devalvirao 3000 procenata, nezaposlenost je iznosila vise od 20 odsto, privreda je vec deset godina prolazila kroz negativan rast, vise od 20 milijardi dolara napustilo je zemlju tokom 1987-88 godine; nade, snovi, iluzije Meksikanaca bili su izgubljeni, buducnost je bila crna.

Meksikanci nikada nisu shvatili da, kada se pomere sa mesta na kome su bili godinama i krenu ka novom, modernom, slobodnom trzistu, slobodnoj trgovackoj strukturi, nece biti drzave da resi sve njihove probleme, i da je to zemlja koja treba da se nadmece na medjunarodnom trzistu i mora da bude produktivna... Predstojao je bolan put, morali su da zaborave na detinjasti sistem socijalne zastite i da prodju kroz mamurluk pre nego sto postanu ekonomski trezni. U Meksiku nisu samo granice bile zatvorene za strane proizvode, vec je to bila i svest Meksikanaca za nove ideje, nove obrasce. Savrseni latinoamericki idioti koji su vodili zemlju isprali su mozgove Meksikancima sa njihovim idejama o ulozi drzave - "Drzava predstavlja pravdu u borbi sa privatnim interesom, koji jedino vodi racuna o uvecavanju sopstvenih dobara" - oni vole da budu glupi, oni vole da se osecaju kao zrtve nekakvog grabezljivca. Vole da praktikuju imaginarni mazohizam.

Salinas je poceo sa smelim programom privatizacije, fiskalne odgovornosti, sa investicionim politikama, unilateralnom slobodnom trgovinom, agresivnom borbom protiv inflacije, strogim novcanim politikama - sve to uz pomoc grupe mladih politicara i javnih zvanicnika koji su imali novu viziju o zemlji. Vise nisu pricali o meksickoj revoluciji, pricali su o modernizaciji Meksika, o slobodnom trzistu, federalizmu, o Meksiku koji se nadmece na svetskom trzistu i o otvaranju zemlje za strane investicije.

Stara garda iz politickog establismenta u tome je videla direktan napad, na nju i njene interese. Nisu bili voljni i spremni da dele vlast koju su drzali skoro 70 godina. Ipak, Salinas je, zahvaljujuci jedinstvenoj predsednickoj moci i pravoj vrsti kontrole, sproveo sve svoje reforme, narocito na makroekonomskom planu. Rezultati su bili cudesni, inflacija je bila pod kontrolom, stigle su strane investicije, privatizacija, budzetski suficit, rekordne devizne rezerve, male pozajmice u odnosu na bruto nacionalni proizvod, ekonomski rast, ekonomska sloboda, ucesce opozicije u politickom zivotu... Do decembra 1993. inflacija je bila svedena na sedam procenata, devizne rezerve u Centralnoj banci dostigle su rekordnih 30 milijardi dolara, prvi put u ovom veku postojao je suficit u federalnom budzetu, bio je na pomolu sporazum o slobodnoj trgovinskoj saradnji sa SAD, Meksikanci pod vodjstvom predsednika Salinasa ponovo su stekli nadu i povratili snove o boljoj buducnost.

Meksiko se nalazio na putu u novi vek sa novim stavom, novom vizijom, novim rukovodstvom; Salinasova trojka bila je u punoj brzini, meksicko cudo... Bile su mu potrebne dve stvari kako bi sacuvao svoju viziju o novoj zemlji: NAFTA i naslednik na predsednickom mestu, koji bi morao da nastavi sa istim liberalnim modelom (slobodnog trzista). Prvu stvar je dobio u novembru 1993, kada je Kongres SAD odobrio NAFTA, a nekoliko nedelja kasnije zvanicna stranka izabrala je Luisa Donalda Kolosija za svog predsednickog kandidata.

Kolosio je bio moj prijatelj. Iz iste smo drzave (Sonore), i bili smo kolege na koledzu nekoliko godina; znao sam ga veoma dobro, bio je to covek sa Severa, kako je rekao u cuvenom govoru 6. marta (ubijen je 23. marta). Bio je potreban Meksiku radi sprovodjenja ekonomske, politicke i drustvene transformacije, ali nije bio covek koga je stara garda zelela, covek koji bi vratio zemlju unazad, tamo gde je bila, tamo gde su oni zeleli da bude. Ostalo je istorija. Debakl iz 1994. poceo je "Gerilom" u Cijapasu, vrlo dobro obavljenim planom za unistenje Salinasovog dela i ubedjivanje Meksikanaca u zlo trzista, slobodne trgovine, a najbolja strategija da se to izvede bilo je stvaranje ekonomskog haosa, koji je najzad okoncan devalvacijom u decembru.

Luis Donaldo Kolosio bio je zrtva promena koje meksicki narod zahteva. Ali, niko ne moze da zaustavi proces koji je poceo. Nema povratka na stari Meksiko, koji je osiromasivao gradjane iz decenije u deceniju, nema vracanja u procesu koji ce zemlju dovesti medju najnaprednije, najdemokratskije i najrazvijenije u svetu. Niko ne moze da zaustavi proces koji je Salinas pokrenuo.

U ovom trenutku, u Meksiku se vodi velika borba, izmedju starog i novog Meksika, istorije i buducnosti Meksikanaca, ali istorija je istorija a buducnost je ovde i sada, kao i novi Meksiko, Meksiko koji ce se pojaviti posle ovog kolapsa generacija, era i ideologija, Meksiko koji iza sebe ostavlja veze sa prosloscu, predspanskim, kolonijalnim, nezavisnim, imperijalistickim, diktatorskim, revolucionarnim, zastarelim Meksikom, Meksiko koji pruza sansu za sve, za radnike, poslovne ljude, seljake, ucitelje, profesionalce i pre svega za strane investitore koji su spremni da ucestvuju u izgradnji nase nove zemlje. "Meksiko koji ce prevladati" - Meksiko 21. veka.

(Autor je meksicki ekonomista)