Stezanje nacionalistickog obruca oko Sandzaka

Milosevic je odabrao Sandzak kao mesto gde ce dokazivati svoju nacionalnu potenciju jer je sve ostale karte istrosio. Demonstracijom sile zvanicni Beograd hteo je izvesti i predstavu za siru bosnjacku javnost koju treba dodatno zaplasiti kako bi se neutralisala svaka pomisao na sandzacku autonomiju

Pise: Rasim Ljajic

Od dolaska Slobodana Milosevica na vlast u Srbiji, Sandzak je prosao kroz cetiri politicke faze izmedju kojih svakako ne postoji jasna demarkaciona linija. Prva etapa orijentaciono bi se mogla smestiti u razdoblje od 1987-90. godine i nju karakterise nacionalna homogenizacija Srba u okviru politickog projekta "svi Srbi u jednoj drzavi". Druga faza pocinje sa uvodjenjem visestranackog politickog sistema (1990. god) i traje do 1993. godine, sa posledicnom homogenizacijom Bosnjaka na koju srbijanski rezim reaguje vojno-policijskom represijom nakon cega je vise hiljada Sandzaklija otislo u beli svet. Iako zvanicno to nikada nije obelodanjeno, bilo je jasno da je Milosevic redefinisao svoj politicki cilj koji je lapidarno mogao oznaciti sintagmom "samo Srbi u srpskoj drzavi". U periodu od 1993-96. godine rapidno raste osecaj nepoverenja Bosnjaka u srpsku drzavu koji jednim okom gledaju prema Bosni ocekujuci rasplet i zavrsetak rata, a drugim prema Beogradu koji kao da se trudi da Bosnjacima dokaze da nije njihova prestonica.

"U ovom intervalu zabiljezena je i pojava pluralizacije unutar nacionalno homogenih korpusa. Medju Bosnjacima se cuju prvi disparitetni stavovi u pogledu razresenja sandzackog pitanja, a u okviru srpskog politickog bloka mogli su se cuti glasovi koji nisu bili na fonu zvanicnog Beograda. Na lokalnom nivou dolazi i do zajednickih sastanaka pojedinih srpskih opozicionih i bosnjackih partija sto je Milosevica asociralo na vec poznati "bugarski model" kada je opozicija napravila savez na partijama manjina i porazila komuniste na izborima. Srbijanski predsednik pokusao je da opozicionoj Bosnjacko-srpskoj saradnji suprotstavi stari projekt bratstva i jedinstva u novom Jul-ovskom pakovanju. Medjutim, vrlo brzo se pokazalo da ni Srbi ni Bosnjaci nece ponovo u Kozaracko kolo. Tada se (1996. godine) Milosevic odlucuje da citavu stvar vrati na pocetak i da je za njega najlakse ako se problem Sandzaka posmatra jednostavno kroz crno-bijelu prizmu.

Sulejman Ugljaninu je tek posle tri godine omogucio povratak u Sandzak, ne zbog toga sto je on faktor demokratizacije SRJ, kako je rekao Lilic, vec sto se to uklapalo u projektovani Milosevicev plan glede Sandzaka i tamosnjih Bosnjaka. Bez obzira sto vecina politickih analiticara tvrdi da je sve dogovoreno na relaciji Milosevic-Ugljanin, sklon sam stanovistu da je to suvise pojednostavljeno gledanje na citavu stvar pa cak da nikakav dil i ne postoji.

Drugim recima stab srbijanskog predsednika ocjenio je da Ugljanin ima slabu medjunarodnu reputaciju i uz anticipiranje njegovih buducih poteza procjenio da ce oni vise koristiti Milosevicu nego predsedniku MNVS-a. Kako Milosevic voli igru jedan na jedan on je verovao da ce Ugljanina pobediti, a zatim davati autogolove.

Na novembarskim izborima svi srpski glasovi podeljeni su izmedju SPS-a i radikala, a Bosnjaci su gotovo bez izuzetka poverenje dali "Listi za Sandzak". Cinjenicu da nije osporio rezultate izbora u Sandzaku Milosevic je koristio u kontaktima sa medjunarodnom zajednicom kao alibi za ponistenje izbora u opstinama gde je pobedila koalicija "Zajedno", jer toboze "predao sam vlast cak i Muslimanima ali sam morao da reagujem tamo gde je bilo nepravilnosti i kradje od strane koalicije 'Zajedno'". Ali vec tada postaje uocljivo da Milosevic steze obruc oko Sandzaka. Novoj lokalnoj vlasti ostavio je prazne kase i velike dugove, a jos prije izbora oduzeo lokalnu radio stanicu u Novom Pazaru ciji je osnivac Skupstina opstine. Dakle startna pozicija pobjednika na izborima bila je vise nego teska: bez novca, medija i politickog iskustva uz (polu)otvorenu opstrukciju zvanicnog Beograda.

No i pored toga u tehnicko-organizacionom smislu nova vlast u Novom Pazaru se prilicno dobro snasla i vrlo brzo pokazala na tom polju sasvim konkretne rezultate. Pokusavali su koliko su mogli da ispravljaju krive Drine koje je namerno ostavila prethodna socijalisticka vlast. Medjutim, bitku s Beogradom izgubili su na terenu ciste politike i medijskog nastupa. Oni su zaboravili da je nakon lokalnih izbora 1992. godine od 22 opstine, koliko je opozicija kontrolisala, SPS uveo prinudnu upravu u cak 18 opstina. Zato je i sada, kada je zbog pritiska medjunarodne zajednice morao da preda lokalnu vlast opoziciji, Milosevic racunao s prinudnim mjerama kao prvom mogucom varijantom kojom ce povratiti i to malo izgubljene vlasti. Sandzacke opstine su svakako bile pod posebnom lupom.

Ponijeti izbornim uspehom pojedini odbornici pobednicke koalicije su potvrdili da je "vlast krcma iz koje malo ko izlazi trijezan". I kada su imali puno argumenata da se odbrane od ucestalih medijskih napada iz Beograda cinili su to dosta neuverljivo, sto je ostavljalo utisak neke krivice. Onog trenutka kada je RTS poceo sa emitovanjem specijalnih emisija o Sandzaku bilo je jasno da se nesto iza brda valja i da Milosevic vec vadi pripremljeni plan o policijskom desantu na Novi Pazar. Kao dodatni povod iskoristio je i zakazanu skupstinu Medjunacionalnog vijeca Sandzaka jer mu je bas u ovom trenutku nakon serije politickih poraza bilo potrebno da poentira. Njegov takmac u Crnoj Gori doziveo je tezak politicki brodolom, a ni Krajisnik u Republici Srpskoj ne stoji tako dobro u duelu sa Plavsicevom.

Milosevic je odabrao Sandzak kao mjesto gde ce dokazivati svoju nacionalnu potenciju jer je sve ostale karte naprosto istrosio.

Razlozi koji su navedeni u odluci Vlade Srbije o uvodjenju privremenih mera u opstini Novi Pazar vise su nego prozaicni. Dok Seselj u Zemunu ukida mesne zajednice, a SPS kurvinski cuti, ovde je to smrtni grijeh sto je jedna mjesna zajednica podeljena na dva dijela. Odbornici Skupstine grada Beograda doneli su zvanicnu odluku o prestanku finansiranja nekih tradicionalnih kulturnih i sportskih manifestacija, ali u Sandzaku i sama pomisao na tako nesto proskribirana je kao protivzakonita delatnost. U svim gradovima u kojima je na vlasti koalicija "Zajedno" u opstinama nije ostao ni socijalisticki kamen jer su personalne promene deo uobicajene demokratske procedure, dok je to u Novom Pazaru glavni razlog za uvodjenje privremenih mera. Ovakvim potezom, bez obzira koliko bio beskrupulozan, Milosevic je htio ostvariti kratkorocne i dugorocne ciljeve. Kratkorocni se odnose na predstojece izbore na kojima ce predstavljajuci se kao jedini zastitnik interesa Srba on ostvariti njihovu naklonost iako su oni inklinirali do sada prema Seselju. Srbijansku opoziciju Milosevic ponovo dovodi na klizav nacionalisticki teren na kome se on bolje snalazi. Ako opozicija osudi vlast zbog nepopularnog poteza sa uvodjenjem privremenih mera u Novom Pazaru, ona ce ostati bez podrske srpskih glasaca, a ako podrzi odluku onda ce te iste glasace samo ucvrstiti u uverenju da je Milosevic bio u pravu. Na ovaj nacin se reaktualizuje pitanje svrsishodnosti ucesca na izborima za bosnjacke partije pa bi u slucaju apstinencije, racunajuci kosovske mandate, SPS i pre trke poveo sa 45:0 u odnosu na opoziciju.

Dugorocni interesi Milosevica vezani su za politicku poruku koju je on hteo da uputi ovdasnjih Bosnjacima. Naime, bilo je jasno da je prisustvo policije apsolutno nepotrebno jer niko od opstinske administracije nije pokazivao nikakav otpor. Ali demonstracijom sile zvanicni Beograd hteo je izvesti i predstavu za siru bosnjacku javnost koju treba dodatno zaplasiti kako bi se neutralisala svaka pomisao na sandzacku autonomiju. Istovremeno to predstavlja i upozorenje svakoj buducoj bosnjackoj vlasti sta je ceka ako ne bude na fonu aktuelnog rezima.

Ali, tragicnije od svega navedenog jesu krupne posledice koje ce ostati nakon ovakvog poteza Beograda. Prije svega doci ce do nacionalne rehomogenizacije oba naroda jer ce ovdasnji Srbi ovo slaviti kao veliku pobedu, a Bosnjaci tretirati kao vlastito ponizenje. Politicka apatija koja je i dosada bila izrazena ovim ce dostici maksimum jer ce se povecati i osecaj o nemogucnosti bilo kakvih promena. Kao posledica toga intenzivirace se proces iseljavanja Bosnjaka prema Bosni sto i jeste krajnji Milosevicev cilj. Sandzak tako pocinje da lici na kesu napunjenu vodom koja je probusena na nekoliko sitnih mjesta.