Iz izvestaja Elizabet Ren o ljudskim pravima u SRJ podnesenom na 51. zasedanju Generalne skupstine UN

Oblast koja je opste poznata pod nazivom Sandzak, na granici s Bosnom i Hercegovinom, administrativno je podeljena izmedju Republika Srbije i Crne Gore. Prema podacima popisa iz 1991. godine, stanovnistvo ove oblasti u to vreme bilo je sastavljeno od oko 60% Muslimana i 40% Srba i Crnogoraca. U srpskom delu Sandzaka, Muslimani su bili vecina od oko 63% od ukupnog stanovnistva; na crnogorskoj strani odgovarajuci broj je oko 47%. Medjutim, ovi odnosi su mogli da budu znacajno promenjeni zbog velikih migracija iz regiona u poslednjih pet godina.

Politicka napetost u Sandzaku ne popusta od raspada bivse Jugoslavije. Situacija se opasno zaostrila u oktobru 1991. godine, kada je muslimanska Stranka demokratske akcije Sandzaka (SDA) organizovala nezvanicni referendum o autonomiji za ovu oblast. Prema izvorima SDA, 98,9% od onih koji su glasali izjasnilo se za autonomni Sandzak.

Zloupotrebe koje vrsi policija i samovoljna hapsenja

Uznemiravanje i nasilna preseljenja

Kao posledica ovog nasilja, procenjuje se da je 60.000 do 80.000 Muslimana napustilo Sandzak od 1992. godine i naslo utociste u raznim zapadnoevropskim zemljama. Jedan broj od oko 3.000 osoba koje su napustile pogranicna sela Sjeverin, Batkovce, Kukurovice i Sastavke smetio se u Priboju, u srpskom delu Sandzaka, gde sada 96 muslimanskih raseljenih porodica - skoro 500 osoba - zivi s prijateljima i rodbinom. Druga grupa od 46 raseljenih Muslimana, iz podrucja Bukovice u Crnoj Gori, naselila se u Pljevljima. Procenjuje se da je oko 1.500 osoba bilo primorano da napusti domove u podrucju Bukovice.

Specijalni izvestilac je tokom svog boravka u Sandzaku u maju 1996. godine, posetila selo Sjeverin kod Priboja. Prethodno je primila izvestaje da je u tom selu ostalo samo 12 Muslimana, od ranijeg broja od 336 koliko ih je tamo zivelo. Ovi izvestaji su govorili i da su lokalni civili i paramilitarne grupe izmedju 1992. i 1994. godine opljackali vecinu napusteni kuca, a neke i spalili. Specijalni izvestilac je mogla da potvrdi da je zaista najveci broj napustenih kuca u Sjeverinu bio opljackan, a neke su bile delimicno unistene. Ipak, u najvecem broju slucajeva izgleda da steta nije nepopravljiva, sto budi nadu da ce se raseljeni seljani na kraju vratiti. Bez obzira na to, jasno je da je potrebno obaviti pregled pogodjenih sela da bi se procenile prave razmere stete.

Specijalni izvestilac je imala priliku da se u Priboju sastanke s predstavnicima raseljenih lica koja zive tamo. Najveci broj njih su zemljoradnici, koji su sada odvojeni od svoje zemlje i zbog toga bez prihoda. Kako im srpske vlasti ne priznaju status raseljenih lica, imaju ozbiljne teskoce da dobiju pomoc. Neka od raseljenih lica, koja su pre rata radila u lokalnoj industriji u Priboju, uspela su da zadrze posao i ostanu u varosi kod prijatelja ili rodbine. Vecina raseljenih lica je izrazila zelju da se vrati svojim kucama, ali samo uz odgovarajuce bezbednosne garancije vlasti.

Najveci broj Muslimana, koji su ostali u podrucju Sjeverina, su stari ljudi koji prezivljavaju samo zahvaljujuci pomoci koju dobijaju od prijateljski nastrojenih komsija Srba, posto vlasti daju veoma malo. U podrucju Sjeverina, do koga se moze doci direktno iz Priboja jedino putem koji prolazi preko teritorije Republike Srpske, preostali Muslimani su prakticno izolovani. Posle otmice 17 Muslimana iz autobusa u oktobru 1992. godine, vlasti su, pozivajuci se na razloge bezbednosti, onemogucile Muslimanima da koriste put Sjeverin-Priboj. Zbog toga, Muslimani moraju da hodaju 40 km preko planinskog terena da bi stigli u Priboj. Za stare ljude to je ocigledno nemoguce. Druga sela su cak i izolovanija, s obzirom na to da se nalaze oko 120 km od Priboja i njihovi stanovnici su odseceni od svih sluzbi, ukljucujuci zdravstvenu i obrazovnu. Izvestaji govore da se bezbednosna situacija preostalih Muslimana u Sjeverinu donekle popravila u poslednjih godinu dana, dolaskom novih policajaca i odlaskom paramilitarnih elemenata iz ovog podrucja.

Nakon svoje posete podrucju Priboja, specijalni izvestilac je u vise navrata razgovarala o stradanjima raseljenih lica s nadleznim vlastima u Srbiji i Crnoj Gori i naglasila je njihovu odgovornost da pomognu ovim ljudima da se bezbedno i dostojanstveno vrate svojim domovima. S tim u vezi, specijalni izvestilac je ohrabrena da Vlada Crne Gore, u saradnji s Kancelarijom visokog komesara UN za izbeglice, sada priprema program povratka za raseljene koji se nalaze u Pljevljima. Crnogorske vlasti su tim seljanima u Pljevljima priznale status raseljenih lica i dodeljuju im pomoc koja zadovoljava njihove osnovne potrebe. U okviru prve faze programa za povratak, 8. avgusta 1996. godine, grupa seljana je uz pomoc Ministarstva unutrasnjih poslova Crne Gore, prvi put posle nekoliko godina posetila i pregledala svoje kuce u podrucju Bukovice. Raseljena lica u Priboju su se obratila Vladi Srbije trazeci pomoc da se organizuje slicna poseta njihovim domovima blizu Sjeverina. Medjutim, cini se da na njihov zahtev nije bilo odgovora. Specijalni izvestilac je apelovala na Vladu, ukljucujuci i predsednika Srbije, da omoguce ovim ljudima da posete svoje domove i da pomognu u njihovom konacnom povratku. Srpski ministar unutrasnjih poslova tokom svog sastanka sa specijalnim izvestiocem u oktobru 1996. godine, medjutim, nije dao nove nade u tom pogledu. Specijalni izvestilac namerava da narednih meseci nastavi a u kontaktima s nadleznim vlastima prati ovo pitanje.

Otmice

Tokom svoje posete Podgorici, 7. avgusta 1996. godine, specijalni izvestilac se sastala sa ministrom unutrasnjih poslova Crne Gore i opsirno je razgovarala o napred pomenutim otmicama. Mada se cini da se istrage nastavljaju, crnogorske vlasti nisu pruzile nikakve nove informacije za razjasnjavanje slucajeva. Specijalni izvestilac je u svojim kontaktima s vladama Srbije i Crne Gore nastavila da naglasava njihovu odgovornost da sprovedu istrage o otmicama i sugerirala je da se obrazuje medjunarodno ekspertsko telo koje bi pomagalo jugoslovenskim vlastima u njihovom radu.

Diskriminacija

Mnoge prituzbe predstavnika sandzackih Muslimana se ticu navodnog pristrasnog sadrzaja skolskih programa. Iako specijalni izvestilac nije bila u situaciji da verifikuje ove tvrdnje, izgleda da literatura i nastavna sredstva koji se koriste u nastavi ukljucuju veoma malo elemenata muslimanske kulture i istorije.

Takodje, ima izvestaja da neki udzbenici istorije i geografije sadrze materijal koji prikazuje Muslimane i njihovu ulogu u istoriji regiona na negativan, a ponekad i neprijateljski nacin.

Navodno je poslednjih godina otpusten s posla veliki broj medicinskog osoblja muslimanskog porekla. Prema izvestajima o tome, od 1992. godine je oko 40 posto doktora Muslimana bilo otpusteno ili premesteno na beznacajne poslove sa nejasnim obrazlozenjima. Cini se da su ovom vidu diskriminacije posebno izlozena lica koja ne pripadaju vladajucoj Socijalistickoj partiji. Prijavljeni su slucajevi slicnih otpustanja iz policije, vojske, skola i drugih javnih institucija. Specijalni izvestilac namerava da dalje istrazuje ove tvrdnje i da se na ovo pitanje vrati u svojim narednim izvestajima.

Zakljucci i preporuke

Nasilje prema muslimanskom stanovnistvu Sandzaka, ponekad i od strane vlasti SRJ, cinjenica da vlasti nisu na pravi nacin uzele u obzir muslimanski kulturni identitet u oblastima kao sto je obrazovanje, i uporna diskriminacija doveli su do razumljivog odsustva poverenja medju muslimanskim manjinskim stanovnistvom u ovoj oblasti. Zvanicna politika i postupci vlasti SRJ nisu u skladu sa njihovim obavezama po medjunarodnom i unutrasnjem pravu i potrebna je njihova hitna promena.

Ucesce svih stranaka na izborima u SRJ u novembru 1996. godine bice pozitivan znak za buduci razvoj dogadjaja u oblasti Sandzaka. Vlasti SRJ bi trebalo da sadasnju poboljsanu atmosferu dalje unaprede preduzimanjem novih mera, ukljucujuci obustavljanje diskriminacije prema Muslimanima u delokrugu zaposljavanja u javnom sektoru i obezbedjivanje njihovog sustinskog ucesca u lokalnoj upravi.