Dnevnik

Nije pozoriste pasteta

Beograd je 1941. imao vise pozorista nego 1997. Na frontu, 1915 Piskatora staresina pita sta je po zanimanju (okolo u tom trenutku padaju bombe). Piskator mu odgovori - glumac. To je Piskatoru u tom trenutku zvucalo kao strasna sramota. Stalno cujem kako dele predstave na dobre i lose, kako se uporno insistira na kvalitetu

Pise: Darjan Mihajlovic

Nedelja 13. 7. 1997.

Kao osvedoceni tv manijak, nedelju provodim kraj malog ekrana. Jedan od razloga je i taj sto kao jedina sloboda egzistira izbor pritiska dugmica na daljinskom upravljacu. Od rt(s)-a dobre nade do Studija B ili BK telekoma deli me samo 2 cm, sto izaziva blagu nedoumicu palca desne ruke. Mogu da promenim 11 kanala 3 puta za 25 sec (licni rekord). Tako se mnogo nauci. Naucim sta da obucem za predstojecu jesen/zimu/prolece/leto, kuda da izadjem veceras bez para,kako da skuvam prepelicu u marinatu (ako imam pile) i kako sam sve vreme gresio polirajuci srebreninu (koju nemam) starom polir pastom umesto da kupim vec jednom tu magicnu plocu,ofarbam je super kreckom i isprzim je na bezdimnom rostilju. Rt(s) dobre nade reklamira kupanje na Adi, a hronicnom ciniku ne preostaje nista drugo nego da racuna koliko se u ono malo vode izluci urina na kubni metar vode u sekundi.

Neki tamo kopali, kopali pa nasli Cea, drugi opet kopali, kopali pa nasli kvarc na Marsu. Mi nismo kopali.

Neki su hapsili,ovi drugi su se posvadjali, a jednog snimili golog u sauni. Bez patetike - jedino sunce izlazi dosadno dosledno, dan i dalje traje 24 sata.

Reklamiraju automobile srednje klase. Nasa srednja klasa (bivsa) moze da kupi taj auto ako mama i tata imaju dvadesetoro dece i svih dvadeset igra loto ili bingo, onda deca imaju po dvadeset unuka i onda njih cetiri stotine dvoje igra... nikad se ne zna.

Za kraj dana nagradno pitanje za sve tv voditelje kulturno-zabavno-politickih emisija: - Ko je napisao Bahov violinski koncert u a-mollu a NIJE ucestvovao na Budvanskom festivalu?

Take dzour time.

Ponedeljak, 14. jul

Uvek sam mislio da dnevnike vode samo devojcice. Cinjenica da je danas lep dan nije dovoljno bitna da se nadje u necijem dnevniku (osim ako nije rec o politicaru(ki) koji(a) misli da je to njegova zasluga). Po takvom lepom danu sastao sam se sa glumcem Ivanom Jevtovicem. Posle moje predstave "Klinje" okupili su se razni ljudi, ne zbog nje - vec zbog potrebe za nekim off angazmanom. Dobro je sto svi mislimo unapred, nije cilj jedna predstava, vec je cilj izaci van granica i ici na festivale. Tu su jos David Putnik,Vojin Paunovic, Bojan Zirovic, Nebojsa Ilic Cile, Ivan Tomic, Natasa Markovic, Milos Samolov i jos... Tako je jedna ideja ponikla u pozoristu "Dadov" i ljudi kao Kokan Mladenovic i Anja Susa, ajde i sebe da ubrojim - nasla mesto. Odavno razmisljam u kakvom kulturno siromasnom okruzenju zivim. Desilo se da su glumci Nikola Djuricko, Milena Pavlovic, Igor Filipovic, Hana Jovcic, Vlada Marinkovic - imali hrabrosti da urade u "Dadovu" nesto sto nije unapred osudjeno na car institucija sistema. Uradis predstavu, ako odes na neki domaci festival lepo. Festivala bar ima i nista ne znace (bar napolju, sem Bitefa). Pardon, znace - da se popije,vecera i ozvanici status quo. Ovi nepismeni iz kulturnih redakcija (cast izuzecima) ce ionako napisati da je bilo divno, svecarski i da se publika mnogo smejala. Cujem da je u Bugarskoj glavnu pozorisnu nagradu dobio reditelj koji ima 24 godine. Bez komentara. Mozda samo jedan. Beograd je 1941 imao vise pozorista nego 1997. Na frontu,1915. Piskatora staresina pita sta je po zanimanju (okolo u tom trenutku padaju bombe). Piskator mu odgovori - glumac. To je Piskatoru u tom trenutku zvucalo kao strasna sramota.

Stalno cujem kako dele predstave na dobre i lose, kako se uporno insistira na kvalitetu. Nije pozoriste pasteta - sto nas je vise ,to je veselije.

The more, the marrier.

Utorak, 15. jul

Sve nas je iznenadila smrt modnog kreatora. Navikli smo da se ubijaju oni u njegovim odelima. Sve nas je iznenadila i cinjenica da imamo potpuno novog predsednika odeljenske zajednice. U casu njegovog izbora vetar se pojacao, doslo je do privremenog pada napona elektricne mreze, a stotine onih u redovima za vize, pogledalo je u nebo i jos jace steglo pasose.

Citam po ko zna koji put Viktora Frankla, psihosociologa. Buduci da je bio zatvoren u cetiri koncentraciona logora, prepricava dogadjaj iz geta Theresienstadt. Transport sa hiljadu mladica trebalo je da po rasporedu krene ka Ausvicu sledece jutro. To vece opljackana je knjizara u getu. Svaki od tih mladica, koji su bili osudjeni na smrt u logoru, uzeo je po neku knjigu svog omiljenog pisca i sakrio ih u torbu. Posle ovoga Frankl ne razume Brehta kad u svojoj "Opera za tri grosa" kaze: Prvo dolazi hrana, zatim moral. Sve zavisi od toga koliki je pritisak. Kada je mnogo lose los je i moral. Kada je u pitanju goli zivot - moral vam je jedino preostao. Mozda je ovo previse pesimisticno za one koji su sacuvali nadu. Za njih, Monti Pajton:

Allwadzs look at the bright side of life.

Sreda, 16. jul

Danas ljude zaokupljaju pitanja sa kojima su se nekad suocavali samo na svojim samrtnim posteljama. Ernst Bloh. Danas se trudim da postignem upravo suprotno. Sto zbog svoje profesije, sto zbog zabadanja glave u pesak (hronicno), citam kulturne rubrike u novinama. Time postajem jedan od osam procenata ponosnih citalaca koji uopste cita kulturnu rubriku (po jednoj statistici). Jedna kulturna vest je zaista vest ako se nadje u politickoj ili sportskoj rubrici (sto cita ostalih 92 procenta). Nailazim na sjajan odgovor D. Djurovica. Na afirmativno pitanje da li je kod nas popularna klasicna muzika - odgovor je,otprilike,da je slusanje ozbiljne muzike kod nas povezano sa elementarnom pismenoscu koja je manjkava.

Plasim se da ce Veliki Kontrolori koji su do juce afirmisali muziku pevaca, kojim je opet trebalo 10 godina da pocnu da pevaju pop i dens (kao da je to promenilo njihova folku posvecena nezna srca), plasim se, dakle, populistickog nasrtaja na jos uvek ciste i netaknute sredine. Samo da ne bude: Kulturo, Vagnere,eve me! - ili - Sve, sve al sto volem da se drogiram. Moze ovo da zvuci i elitisticki, ali ko ovo cita spada u onih osam procenata, sto ga opet cini elitom.

Posle celog dana imam novu teoriju. Cim pocne rat prvo pobegnu napametniji i najbogatiji. Da nije tako, ne bi u skupstini pevali - Slobodane, Slobodane, ti si komunista, volimo te, volimo te, ko Isusa Hrista.

Rock&roll.

Cetvrtak, 17. jul

Nekako je najnezgodnije pisati u prezentu. Mnogo je lakse i sigurnije pisati o proslom dogadjaju, imati ono sto lekari zovu pogledom sa terase, biti sa zarazenima a ne zaraziti se. Bar je ovde tako. Za mnoge stvari za koje sam pre nekoliko godina mislio da su jako bitne, ispostavilo se da su nebitne. Ima nesto i od onoga iz Orvelove 84. Jednog dana u novinama pise da je cokolada poskupela, a vec sutradan se unistavaju svi jucerasnji primerci ne bi li svi poverovali da je cokolada pojeftinila jer je upola manje skuplja nego juce. Zvuci kao sofizam, ali je tako. Zato je dnevnik nesigurna stvar. Bolje je zabeleziti misao ili opsti utisak nego komentar cinjenice.

Danas imam opet stari utisak. Nedavno smo se salili na racun Amerikanaca i njihovog oblacenja belih carapa i sandala. On je samo odgovorio: "Mozda mi manje mislimo o tome nego vi." Bio je u pravu. Za ovih nekoliko godina izgubila se individualnost. Svi su uniformisani u dizelase, ili u rokere, ili u intelektualce. Sve opste kategorije. Tako jedna grupa izlazi na svoja mesta, druga opet na svoja. Skoro svako mesto ima svoj zig, ono pripada ovima ili onima. Uopste smo skloni generalizacijama - ovi iz grada su onakvi, oni iz sela onakvi. To maskiranje u grupu, u esnaf, dovodi do toga da se, u stvari, uopste ne poznajemo, vec samo prepoznajemo. Nemacki pesnik Franc Pfemfert, koji je stvarao za vreme l. svetskog rata, bio je tada jedini koji se suprotstavljao tada obaveznom ratnom odusevljenju, svoju antologiju pesama (koju je kasnije unistio) zavrsio je recima: Ovu knjigu, azil danas jedne usamljene ideje, suprostavljam ovom vremenu...

Sorrdz, I must fldz. - Klark Superman Kent.

Petak, 18. jul

Pocinje sa Stivom Kolmanom. Jedan neverovatni saksofonista, sa neverovatnim osecajem za ritam. Cuo sam, iz prica, da je bubnjar koji sa njim svira non-stop mokar od znoja,ne zbog napora, vec koncentracije. Tako se i slusa. Po Ricardu Bahu, Bahove fuge i dzez, morate nauciti da slusate horizontalno, ne prateci melodiju, vec raspodeliti paznju na vise stvari odjednom. To je dobra pozorisna vezba. Profesor Muci Draskic je od moje klase trazio da deli paznju tako da u kafani mozemo da pratimo tri razlicita razgovora za tri razlicita stola u isto vreme. Mislim da je tu negde i bit pozorista. Nesto kao levak u koji se sve uliva, ali u drugoj formi i izliva.

Za kraj, jedna prica o Andricu. Dobio je na citanje pesme jenog mladog pesnika. Procitao je samo prvu strofu prve pesme i odmah rekao da mu se ne dopadaju. Na pitanje zasto - odgovorio je da kad kupuje stof ne mora da ga celog razmota,dovoljno je da opipa kraj.

Zato mi je i tako tesko da opisujem dogadjaje koji su se desili u toku jednog dana. Nekako je ponedeljak jako licio na sredu, a sreda opet na petak.

Cak i to sto deca u dvoristu,dok ovo pisem, prepricavaju Kasandru, i to sto se o tom fenomenu nasiroko prica, nista to nije novost. Ima neke vrste mazohizma u pisanju tekstova za dnevnu stampu. Sve sto napisem moze vrlo lako da posluzi u svrhu zamotavanja bureka u nekoj pekari.

(Autor je pozorisni reditelj i umetnicki direktor Teatra "Dadov")

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /