Parademokratski TV cirkus

Uvek nasmejan i dobro raspolozen, Seselj je promovisao nepodnosljivu lakocu prostastva, dokazujuci kolebljivcima da se moze mirno spavati i biti pun sebe i nakon najkompromitantnijih istupa

Teofil Pancic

Krcag ide na vodu dok se ne razbije: shvatanje i praktikovanje "kulture javnog dijaloga" kao medjusobnog kanibalskog prozdiranja odavno je sirotim konzumentima srpskih stampanih i, narocito, elektronskih medija, donelo u kucu pune kible izraza kakvi se ni u pornicima ne rabe bez preke potrebe, a sada se, eto, preslo i na batine! Razbijena arkada advokata Nikole Barovica, branitelja delozirane zemunske porodice Barbalic, zrtva je koja se, izgleda, morala podneti da bismo prisustvovali kraju jedne price, a mozda i politicke i medijske epohe.

Srbe je, na prelazu iz osamdesetih u devedesete, iznenada zadesila visestranacka demokratija (krajnje sumnjivog kvaliteta, ali ipak...), bez neke njihove posebne zasluge: taman smo se lepo slozili oko imena Velikog Vodje i toga da smo najveci i najjaci na Balkanu i da ima da im svima koji imaju nesto sprocu radimo ono, kad oni tamo srusise Berlinski zid! Eto belaja, valja i Srbima organizovati stranke. Medjutim, pesnik bratskog naroda lepo kaze: "sto se kuso rodi, vrijeme ne ispravi". Tako su i nas novosteceni parlamentarizam i medijski pluralizam od starta bili obelezeni nasiljem: osim policijske represije (pendrecenje Borislava Pekica, 9. mart etc.) i drugih akata drzavnog terora, odmah su se aktivirale i razne ekstremne marginalne grupe organizovane kao lokalna, aljkava varijanta falangi (cinici su ih prozvali fukara-brigade) koje je vlast ne samo tolerisala - sto bi bilo dovoljno skandalozno - nego i podsticala i koristila njihove usluge. Olako su zaboravljeni slucajevi nasilnickih upada u prostorije Gradjanskog saveza Srbije, premlacivanje pozarevackog fotografa koji je novinama dostavio fotose koji govore o liku i delu Marka Milosevica, i mnogi slicni slucajevi. Kad se radi o akteru najnovije afere Vojislavu Seselju, on se nije uvek zadrzavao samo na pretnjama, psovkama i mahanju pistoljem: razmirice sa svojim saborcima znao je da javno razresava i palicama za bejzbol, a knjizevniku Mirku Kovacu je, na promotivnom skupu reformista, poklonjen fotoaparat - ravno u glavu.

Televizija je sve vreme radila svoj posao, inaugurisuci nasilje - ratno u eksplicitnoj formi, "pozadinsko" u implicitnoj - kao legitimnu opciju, i proglasavajuci najbizarniji basibozuk za Princeve Vrlina i uzor-rodoljube. Jednopartijski monopol je preliven lakom glazurom quasivisestranacja, koje se od prave demokratije razlikovalo bar onoliko koliko se medjusobno razlikuju "Toblerone" i famozna "secerna tabla". Retke emisije u kojima su gledaoci mogli da prate suceljavanje razlicitih misljenja o najosetljivijim pitanjima koncipirane su kao odbojni parademokratski cirkus u kojem svaka sakaluda moze da istrese svoje frustracije na sto, da se nacija, kao kolektivni dr Frojd, njima bavi. Naravno, u svom tadasnjem stanju povisene patriotske groznice, nacija je bila sklonija da se poistoveti s takvim emotivno-psiholoskim problemima, nego da ih proucava i traga za terapijom, prethodno izolujuci zarazene. Tako je polako ali neumitno nastala endemska kultura domacih vitezova okruglog stola koji su, sedeci za TV- sofrom, isporucivali sagovorniku najstrasnije zamislive uvrede. Na kraju predstave bi se obicno rukovali - pravi dzentlmeni... Posle pet odgledanih emisija te vrste, prosecni gledalac prestaje da veruje da drugacuje uopste i moze da se razgovara. Takav zakljucak, pak, predstavlja trijumf projekta kompromitovanja demokratije putem prodavanja roga prostastva za svecu slobode javne reci. Cestitom srpskom domacinu, sirotom TV-Radojici nasih dana, preostaje samo da opsuje i konstatuje da "nije, bre, demokratija za Srbina", zatim da se napije, izlema zenu i legne da spava. Valja mu sutra sabajle na buvljak.

Uloga dr Vojislava Seselja u srpskoj anticivilizacijskoj revoluciji, primetna i vazna u svim njenim aspektima, uvrhunila je upravo u koriscenju medija i nacinu komunikacije s drugacije mislecim sagovornicima. Uvek nasmejan i dobro raspolozen, Seselj je spontano promovisao nepodnosljivu lakocu prostastva, dokazujuci kolebljivcima da se, eto, moze mirno spavati i biti pun sebe i nakon najkompromitantnijih istupa. Tokom sedam godina svoje televizijske evolucije, Seselj je presao prividno dug put od coveka koji osvezavajuce ugladjeno i pristojno izlaze monstruozne ideje (prva faza, u kojoj je proglasen samoniklim medijskim fenomenom), do sadasnjeg stadijuma, u kojem sve neartikulisanije iznosi na pazar prazninu vlastitog politickog misljenja, tj. obznanjuje odsustvo svake suvisle ideje osim samozaljubljene vizije svoje malenkosti kao buduceg Gazde koji ce sve dovesti u red za manje vremena nego sto je Bogu bilo potrebno da stvori svet. Naravno, to odsustvo logike i koherencije nije nesto zbog cega bi se zabrinula "ciljna grupa" kojoj se on obraca. Zato uspeva da se, manje-vise, zadrzi u granicama pristojnosti jos samo kada ima apsolutno inferiornog sagovornika (recimo, Vuka Draskovica u diskusiji o republici i monarhiji), dok mu svaki nedostatak argumentacije ili nanjusena opasnost da se razgovor uzdigne na ozbiljniji nivo signalisu da je trenutak za verbalnu provokaciju i incident. Razlog je jednostavan: to je medijski efektno, danima ce se o tome pricati, a slojeve koje on impresionira ucvrstice u uverenju da je Covek Koji Zna Sta Hoce. Opijen nagovestenom mogucnoscu da postane Broj Jedan, Seselj zapada u larpurlartizam provokacije, rizikujuci da se smuci cak i o"duhovno bliskim" SRS, ako je to uopste moguce. Padajuci svake godine jedan krug nize, Seselj je ove godine presao na licno vredjanje sagovornika i, sto je narocito degutantno, blacenje njihovih pokojnih roditelja. Prvi je bio na redu dr Zarko Korac, koji je to, nekako, ipak stoicki podneo, zatim dr Vladeta Jankovic - koji je uspeo dijagnosticki da procedi "vi ste besramna budala i pajac", da bi, eto, u sredu, Nikola Barovic, nakon prethodnih upozorenja Seselju da ce to uciniti ako ne prestane da vredja njegovog oca, upotrebio punu casu vode tako sto je osvezio lice dr Seselja. Posle je Seselj naredio svom telohranitelju da Barovicu osvezi licni opis. Akt Nikole Barovica je, dakle, novi stepen eskalacije promptnih reakcija na verbalne pomije zemunskog gradonacelnika, i u njemu ima neceg od ironicne postmodernisticke citatnosti: voda u lice je citat postupaka Seselja (slucaj Bozovic) i nekih radikalskih poslanika (Stevo Dragisic li bese?) u Saveznoj skupstini, a tvrdnja "tvoja zena je kurva" nije nista drugo do persiflaza Seseljevog "stvaralackog postupka".

Rezim koji je sve sto ima (a ima mnogo...) dobio i izgradio na nasilju nema razloga da menja tu (anti)civilizacijsku paradigmu; Seselj tome dodaje svoj pecat, dokazujuci da uvek moze da bude i gore. Na ispljuvanim ostacima demokratske javnosti ostaje da vide da li ce ponovo u TV-skamije, da glume septicke jame za nezajazljive kapacitete likova Seseljevog profila. Ipak, cini se da nakon Barovicevog akta otpora, u najboljoj avangardistickoj tradiciji, nista vise ne moze da bude isto. Sledeci ce, bogami, da ponese vatrogasni smrk, za zlu ne trebalo.