Strah od javnosti

Vera Didanovic

Gorica Gajevic i Dragan Tomic, u pratnji jednog telohranitelja, u pauzi zasedanja Skupstine Srbije u ponedeljak, u izvanrednom raspolozenju pretrcali su iz zgrade parlamenta u zdanje predsednistva Srbije!

Zvuci besmisleno, ali bila je to najdragocenija informacija sa zasedanja toga dana, koju su skupstinski izvestaci nesebicno podelili medju sobom, pokazujuci svojim gestom izvanrednu esnafsku solidarnost, sasvim neprilicnu u novonastalom stanju ostre medijske konkurencije.

Jer, saznanje o sastanku odredjenih ljudi na odredjenom mestu navodi na zakljucak da je na pomolu resenje za izbavljenje socijalista iz neprilike u koju ih je dovela opoziciona opstrukcija predizbornog skupstinskog rada. Od koga (resenja) zavisi dalji razvoj politicke situacije, a samim tim i mnogo toga u zivotu obicnih, malih, poreskih obveznika.

Tacno je, naravno, da se iz informacije o brzini i pravcu kretanja nekih "vaznih ljudi" ne moze saznati kakav ce nas senzacionalni manevar ovoga puta zadesiti. Ipak, u situaciji kada budzetski finansirani drzavni cinovnik, kakav je, recimo, skupstinski predsednik Dragan Tomic, za tri dana javnosti (olicenoj u novinarima) saopsti tri suprotne, ali dosledno neprecizne informacije, i podatak o odrzavanju tajanstvenog sastanka, nesto znaci.

Vest na osnovu koje se tako reci moze zakljuciti da su oni koji odlucuju mozda cak i doneli odluku, dobija jos vecu informativnu vrednost u situaciji kada, recimo, novoizabrani, a siroj javnosti potpuno nepoznati ministar vaznog sektora kakve su finansije, odmah nakon svog ustolicenja "zbrise" iz sale na izlaz suprotan onome ispred koga ga cekaju "neerteesovski" novinari. (Sto je, mora se priznati, po izvestace daleko bezbolniji nacin od onog koji je, par dana ranije primenio ministrov direktni sef, republicki i takodje budzetski finansirani premijer, Mirko Marjanovic, energicnim pokretom leve ruke odgurnuvsi tri komada novinara.)

Moguce je, medjutim, da nije rec o izbegavanju drzavnih cinovnika da poreskim obveznicima poloze racune o svom radu. Mozda je rec o doslednom i sasvim principijelnom sprovodjenju resenja iz gromoglasno najavljivanog najdemokratskijeg na svetu zakona o informisanju. Onog istog, cija je kreatorka, (uvozna republicka ministarka), nakon svog poslednjeg poznatog pojavljivanja u kakvoj-takvoj javnosti (na zakusci koju je priredila usred Narodnog muzeja) pobegla od novinara kroz mracni, sporedni ulaz zgrade. Kojom prilikom je, izgleda, izgubila i sam zakon, dovodeci nas u situaciju da se, neobaveseni sta tamo pise, ljutimo na neduzne drzavne cinovnike.