DEMISTIFIKACIJA ZABLUDA - PREDUSLOV ZA RESENJE PROBLEMA KOSOVA (2)

Behljulj Becaj

Na osnovu politickih modaliteta, koji se provlace kroz medjunarodne centre politickog odlucivanja, kao moguci tranzicioni oblik resenja otvorenog pitanja Kosova za sada se moze oznaciti sledeca opcija: Vlast ce na Kosovu biti u rukama Albanaca, ali ce oni biti primorani da zive u nekom obliku institucionalnog povezivanja sa srpskom drzavom.

Cini se da ce za medjunarodne centre politickgo odlucivanja, ovo biti najrealniji kompromis, jer su protivurecni politicko opredeljenje i volja Albanaca i srpska nacionalna i drzavna logika. Kosovski Albanci na vise nacina dokazuju svoje pravo na nezavisnost, ali izgleda da je to manje znacajno nego srpski drzavni i nacionalni interes. Kao da medjunarodna zajednica, po pitanju Kosova, za sada prednost daje etnickom upravljanju gradjana u odnosu na nezavisnost. Zato je znacajnije kako da se definisu sadrzaji politickih modusa koji su u opticaju, nego da se trosi energija protiv njih! Dok je nezavisnost jos uvek neuhvatljiva, maksimalno koriscenje ingerencija za unutrasnje odlucivanje ostaje moguci preduslov za politicko samoopredeljenje, nasuprot aktuelnom stanju koje ce, ako se nastavi, ozbiljno ugroziti nacionalno bice i identitet. Albanci su se opredelili za nezavisnost, ali se jos uvek nalaze u neokolonijalistickom polozaju. Objektivno napeto stanje treba da osvesti Albance za egzistencijalne interese, ali i za njihove zivotne ciljeve. Sposobnost, odlucnost i maksimalna mudrost politickih snaga Kosova treba da se odraze u sadejstvu za ostvarenje realnih egzistencijalnih interesa, koji su u skladu sa opstim medjunarodnim stremljenjima i da se koriste kao racionalno politicko sredstvo za ozivotvorenje visih ciljeva. Albanci mogu odbraniti egzistencijalne interese ako se sprovede demilitarizacija Kosova, ako se omoguci slobodno delovanje politickog, pravnog, privrednog i kulturnog sistema, ako se obezbedi upravljanje i zastita etnickih prostora sa posebnim akcentom na apsolutizaciju kolektivnih prava i sloboda, relativiziranje znacaja granica i slobodna i neposredna saradnja sa Albanijom.

Ako se onemoguci sustina ovog operativnog sadrzaja (Ustav Srbije to iskljucuje) to bi znacilo da se neposredno putem aktuelnog srpskog ustava nastavlja ugrozavanje nacionalnog bica i identiteta Albanaca. Stoga nije slucajno sto postojeci srpski Ustav, a posebno postojeca praksa, neki slojevi Albanaca dozivljavaju kao vecu opasnost, nego front. Nastavak ovog stanja opravdano moze prouzrokovati promenu nacina otpora i reorganizaciju nacionalnog pokreta. U ovom slucaju upravo promena granica predstavlja jedinu alternativu, jer Albanci ne mogu ziveti unutar granica u kojima su stalno ugrozeni. Samo po sebi se podrazumeva da kosovski Albanci ne smeju da se odricu deklarisanog politickog opredeljenja za nezavisnost ali to ne treba da bude smetnja preduzimanju konkretnih koraka za sto uspesniju operacionalizaju konkretnog delovanja u toku tranzicije. Zivot i pozicija Albanaca ce biti razumniji i jaci, ukoliko zapocne konkretno resenje oblika vlasti i drzavnosti koje, kao kompromis, nudi medjunarodni faktor, nego beskrajne nade za nezavisnost. Mnogo je znacajnije graditi temelje drzave nego se stalno samozadovoljavati sa nekakvom fiktivnom vlascu.

Razvoj politickih procesa u regionu je usko povezan sa uticajem medjunarodnih faktora, za koje neki analiticari smatraju da su jedan od uzroka krize. Istovremeno, manje-vise svi se slazu u tome da se kriza u regionu ne moze resiti bez aktiviranja uloge medjunarodne zajednice. Medjutim, sto se kriza vise produbljivala, na povrsinu su izbijale brojne greske i spekulacije oko uloge i pravog znacaja medjunarodnog faktora, a istovremeno su se i medjunarodni faktori iznenadili ponasanjima i delovanjem aktera krize u regionu.

Razlike izmedju Kosova i ostalih drzava koje su uspele da ostvare svoj cilj, je u tome sto su se albanski politicki i drustveni faktori vise nego politicki faktori drugih drzava, za sticanje nezavisnosti Kosova oslanjali na spoljne snage. Ovakva orijentacija je za mnoge razumljiva, kad se ima u vidu relativno skroman potencijal Kosova u poredjenju sa superiornim protivnicima. Upravo ova orijentacija, pitanje nezavisnosti cini manje mogucim u odnosu na faktore od kojih se ocekuje podrska. Paradoksalno je da pitanje nezavisnosti Kosova vise diktira stepen zavisnosti Albanaca od spoljnog nego od unutrasnjeg faktora. Iz ovoga proizilazi da drzave i narodi ovog regiona, s jedne strane imaju toliko nezavisnosti koliko su je sami stekli, a s druge strane su toliko (ne)zavisni koliko ih je podrzao spoljni faktor, iako se ova konstatacija ne moze odnositi i na Kosovo. Medjutim, nacionalno samoodricanje u raskoraku sa politickim ciljem i doprinosom kojeg Albanci ocekuju od medjunarodne zajednice, ciji angazman svakako nece biti u skladu sa zeljom i ocekivanjima albanskih politickih partija koje od spoljnog faktora, objektivno, ocekuju vise nego od sebe samih.

Strateska uloga Albanaca, nakon izmenjenih okolnosti, i nije tako mala, ali nije ni toliko velika da bi medjunarodna zajednica ugrozila integritet bivse Jugoslavije, preko koje kontrolise i Kosovo, a preko Kosova ne moze da kontrolise bivsu Jugoslaivju. Postupci spoljnog faktora u ovom delu regiona stvaraju utisak da, dok ne budu aktivirali sve mogucnosti, Albanci nisu zainteresovani da stvore novu albansku drzavu. Ako bi medjunarodna zajednica imala takav interes, ona bi mnogo ranije stvorila kosovsku drzavu, kao sto je odlucno uticala da Makedonija postane drzava, iako se njoj, sem stalnog nezadovoljstva Albanaca koje je kulminiralo ovih dana, osporava i teritorija i nacionalnost. Medjunarodnim faktorima u ovom delu regiona je izgleda potrebna jedna paradzava, koja je daleko od prave nezavisnosti, ali je vrlo blizu uticaju medjunarodnih faktora. Upravo zbog toga, perspektiva Srbije u buducnosti ce zavisiti od odnosa koje ce ona uspostaviti sa spoljnim svetom i od odnosa koje ce uspostaviti sa Kosovom. Perspektiva Kosova, pak, zavisice od odnosa koje ce uspostaviti sa svetom i od odnosa prema Srbiji.

Realno gledano, u buducnosti, u regionu Balkana, iako ce u vecini drzava de jure figurirati nezavisnost, de facto nijedna drzava nece imati pravu nezavisnost, jer to nije u skladu sa novim svetskim poretkom, u kome ce glavnu ulogu imati SAD. Ovakve orijentacije relativiziraju ideju o nezavisnosti, posebno kada je rec o drzavama koje istorijski predstavljaju vecu opasnost i o nacijama za koje se pretpostavlja da ce biti ugrozene od strane ovih drzava. Ako se moze suditi na osnovu sadasnjih orijentacija, slicnim drzavama ce se maksimalno relativizirati nezavisnost, dok ce se ugrozenim nacijama povecati samouprava.

Jedino sto, izgleda, nece biti zabluda, jeste uskladjivanje interesa Albanaca sa interesima spoljnog faktora, tako sto ce im se ispostovati uloga stabilizatora mira i stabilnosti na Balkanu. A s druge strane, upravo ova uloga moze da se pretvori u faktor destabilizacije ukoliko srpska drzava i Albanci ne postuju uspostavljene interese spoljnog faktora u regionu.

Kosovo ce biti nezavisno od Srbije za toliko koliko ce biti zavisno od spoljnih faktora. Mada Albanci, svojim politickim stremljenjima i potencijalima, ne mogu da ugroze druge, oni, ipak, nisu marginalni u tolikoj meri da se ne bi mogli odbraniti od protivnika i neprijatelja, bez obzira da li imaju ili nemaju podrsku spolja. Zato ce nezavisnost Kosova, kao i nezavisnost mnogih drugih drzava u regionu, koje su za nezavisnost usle u rat, ubuduce biti relativno pitanje, posto ce interesi kljucnih medjunarodnih faktora na Balkanu, izgleda, imati apsolutni znacaj, sto se potvrdjuje i najnovijom krizom u Republici Albaniji.

Cesto je gresio i spoljni faktor i kad su mu deklarisani principi bili u suprotnosti sa konkretnim interesima i kadgod je ugrozavan interes nekog medjunarodnog faktora, on je bio u stanju da promeni principe i odluke koje je doneo, sto se potvrdilo i u jugoslovenskoj krizi.

Pomenute zablude nisu toliko produkt nemogucnosti realne analize uzroka krize u regionu, koliko su produkt interesa faktora koji nisu u stanju da rese krizu koju su izazvali svojim cinjenjem ili necinjenjem. Medjunarodni faktori nude resenje kako njima odgovara, a ne kako stvarno zahteva priroda problema albansko-srpskih odnosa. Upravo zbog toga, ovo razmatranje ima za cilj demistifikaciju ucinjenih zabluda u pomenutom trouglu da bi se doslo do argumentovanog pristupa koji bi pomogao stvarnom i pravednom resenju albansko-srpskog spora. Otklanjanje uzroka zabluda ne moze biti uspesno ako se predlazu nove zablude kao oblici resenja otvorenih pitanja.

(Autor je publicista iz Pristine)